Андрија Хумски/11
| ◄ ПОЈАВА ДЕСЕТА | ПОЈАВА ПРВА | ПОЈАВА ДРУГА ► |
ДРУГИ ЧИН
Одаја у двору кнеза Андрије. Лево узвишено место са престолом.
ПОЈАВА ПРВА
ЦВЕТА и РАДОСЛАВ, млађи син кнеза Андрије.
ЦВЕТА:
Суморко стење, дивља природа,
Ал опет тако пуно заноса,
Што чаром својим душу занима.
РАДОСЛАВ:
О суморности стења сивога,
О кршу овом, томе немилу,
Душа ће моја знати причати.
ЦВЕТА:
Ово место, тако рекла бих,
Превишњи творац за то створио,
Да човек, кога јади прогоне,
Који се клони врења људскога,
У часовима свога сумора
Имадне где се душом склонити.
И то је оно, што ће опити
У тврдом стењу крша врлетног,
— Али за живот није одиста.
РАДОСЛАВ:
Који је преш'о подне живота,
Румено вече коме излази,
Може се склонит’, да у тишини
Одмори костн тела ломнога.
Али за младост то је гробница.
ЦВЕТА:
Зар младост нема друге забаве?
РАДОСЛАВ:
Ведрије дане она доноси,
Радости, које старост односи,
Весео живот, бурне прилике,
То је за доба крепке младости.
И овде има бурна живота,
Крене се вихор, оркан љутити,
Заблесну муње, треште громови,
Тврде се стене муњом парају,
И у том часу беса страхотна
Пролије небо сузе такове,
Да оне собом, хад се сакупе,
Ваљају снагом стене студене,
Растове собом носе велике.
ЦВЕТА:
Ал за те стене није, ваља да.
Ничији живот силом прикован?
РАДОСЛАВ:
Чисто бих рек’о, да је одиста
Са туђим и мој живот прикован.
ЦВЕТА:
У тако кад бих смела вероввт’,
Дубином душе ја бих плакала.
РАДОСЛАВ:
На жалост све је цела истина.
Дани и ноћи мени једнаке,
Све, што год имам, што ми остало,
С уздахом да се сећам прошлости.
ЦВЕТА:
Па од кад живот тако пролази?
РАДОСЛАВ:
Не бројим дане нити недеље,
И месецима сам рачун помео,
За годином се ниже година.
ЦВЕТА:
А кад ће и то једном престати?
РАДОСЛАВ:
То не знам рећи, можда са — гробом.
Спрема се покрет из тог мртвила,
Можда ће то ми дати прилике,
Да живот од сад буде ведрији.
Можда ћу тада у том времену
И краљевог се града дотаћи.
ЦВЕТА:
У граду вашем беше л’ икада?
РАДОСЛАВ:
Био сам тамо, таких тренута
Опомињем се вазда весело.
ЦВЕТА:
Онда је мучно овде живети,
У стењу овом дане трајати.
РАДОСЛАВ:
Па опет јутрос гледах за чудо,
Где кнегињица оком веселим
Гледа на ову мирну самоћу.
ЦВЕТА:
По граду живот буран, шумовит,
Њојзи је давио прош’о из воље,
Она не мрзи људе, веселост,
Али је мало жељна тишине,
Без сјаја, блеска, мирна живота.
РАДОСЛАВ:
Обилно душа тога налази.
ЦВЕТА:
Ал ево и ње, где нам долази.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.
|