Амор на селу (1893)
| Амор на селу (1893) Писац: Војислав Илић |
1.
У једноме мирноме селу, далеко од наших страна, сеоски пијани кравар ухвати једнога дана Амора, божије дете...
Јутро је стајало красно,
И светла, јутарња звезда на небу трепташе јасно.
Са сниске, сеоске цркве звоно је јављало свима
Да света недеља свиће и празник доноси њима.
А кравар на посô крену. Још бледа владаше тама,
А он на пољу заста до самог сеоског храма
И прекрсти се трипут. Јуче је одвише пио,
А ноћас, за пакост опет, и сан је чудноват снио:
Кô одоздо, од мирних поља вихор се ненадан диже,
Страшно прашину узви и онда у село стиже,
И ова бујица плаха, у мутном вртлогу своме,
Понесе кметицу прво, и после пронесе с њоме
Шубару општинског ћате, живине и људи много.
Он је напирô снагом, ал' спасти није се могô,
Док најзад изгуби смисô. Једино после се сећа
Холује и кметске жене и њених пуначких плећа.
И кравар помену Бога... Затим се искашља јаче,
Сањиво затури главу и у рог дувати заче.
Он није дувао много, нит много времена прође,
А крупна сеоска марва на зборну пољану пође,
И село у часак прену. Звуци се од свуда хоре,
Исток се у пурпур осу и сунце одскочи горе.
И дан огреја сјајни. У дољи река се светли,
Вратнице лупају селом и жустро певају петли,
И кравар, зевајућ гласно, говеда погони тада
На равни сеоски пашњак, где бела пландују стада.
Близу самога села густа се шумица диже,
Где кравар обично дрема кад сунце на зреник стиже.
Ту дивље цветају руже и бистра речица тече,
И песма славујска звони у ведро звездано вече.
Пастири дањују лети и састају се оде:
Седну, подвију ноге и онда разговор воде
О стоци, времену, храни, ил' говорљив какав чича
По вас дан шарене бајке о даљним земљама прича.
И, ето, у овој шуми, што мирно граничи село,
И баш овога јутра, чудо се десило цело.
А то је овако било.
Кô свакад чинио што је,
Кравар окрете главу и очи обрати своје
Пут густе зелене шуме. Ал' данас зачуђен стаде
Кад његов пијани поглед на цветну обалу паде.
У густом папрату доле он голо детенце спази,
Што босом ножицом својом безбрижно обали слази
И церека се гласно. Звездана, пастирче-дете,
И газда-Стеванов Кића за њиме у трку лете.
Њихове косице бујне ветар је мрсио лако,
А малу дрвену стрелу од њих је држао свако
И гађаху се њима. Управо, Амор и Кића
Гађаху пастирку малу уместо шарених тића,
А тицâ за јатом јато над њима весело стиже,
Од смеха, цвркута, трке граја се у небо диже.
„А, чекај!“ узвикну кравар, „ја управ тебе и требам,
Тебе, што птице плашиш, одавно по шуми вребам.
Кмету ћу ја тебе, зверко.“ Зборећи ужасно тако,
Он стеже Амора малог, мада је последњи плахô
И отимао се дуго. Кића је преплашен ћутô,
Но туга Звездану узе и она зајеца љуто.
Крајичком кецеље своје заклонив образе мало,
Она окрете главу. Ал' шта је кравару стало
До њених детињских суза!
Кад подне на земљу паде,
Он узе Амора, дакле, и с њиме пред кмета стаде.
Кмет, човек побожан јако, погледа Амора благо.
„Чиј' си“, рече му најзад, „кажи ми, детенце драго,
Имаш ли оца и мајке, ил' барем тутора свога,
Кад голо и наго скиташ?“ Но сузе малога бага
Тронуше доброга кмета, те говор прекину даље,
И малог Амора онда с краваром кметици шаље.
„Ал' прво накричи, овај, да мале чакшире справи,
Јер, вели, свињар ми треба, па нек му одећу прави.“
И подне пристиже тако. Служба је свршена давно,
И звук последњи звона одјекну јасно и равно.
И народ из цркве наже. Једини општински ћата,
Зверајућ, застаде мало крај сниских црквених врата.
А клисарица, опет, завара женскиње вешто,
И пошто отиде народ, дуго су шушкали нешто.
Клисар је још јутрос зором отишô до блиског града,
А намигуша жена сама је остала сада,
И сад проводи шалу. Убрзо тишину целу
Прекиде ђермова шкрипа. По мирном, тихоме селу
Подневна зачу се лупа: редуше с обедом журе,
Док суве космате псине под стрехом уморно жмуре.
Кравар је ишао селом, ал' Бог ће један га знати
Зашто се присети нешто и прво у крчму сврати,
И попи по једну с ногу. А затим истресе многе,
Док га издаде говор, а онда и саме ноге,
Па пође кметовој кући.
Кметица била је сама,
Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма,
А вредне редуше, опет, у мутвак склониле главе,
Па журе, лупају, вичу, да обед на време справе.
У крају дворишта равног гранати орах се диже,
Ту кравар у хладњак седе кад дома с Амором стиже.
Исприча кметици редом све што се од јутрос збило,
И гледи кметицу нешто, па, Боже, здраво му мило!
Кметица, снажна и сниска, вукући препуна ведра,
Засук'ла рукава оба и малко открила недра,
Те кравар ушара много. Најпосле укрсти очи,
Кад вредна кметица поче да хладну ракију точи.
И сасвим изгуби памет.
„Кметице!“ рече јој смешно,
„Како се, онако, имаш?“ И онда подмигну грешно.
Кметица затури главу и засмеја се таде,
Па гурну кравара тако да овај на земљу паде
И чисто рикну од среће... И тако, извол'те чути,
Отпоче лукави Амор да душе њихове мути.
Но срећа потраја мало, не зато што беше срећа,
Већ бедном кравару селском што, најзад, буклија трећа
Одузе сва чула редом. Жега га сустиже потом,
Да после једнога сата под кућним лежаше плотом
Без свести и сазнања.
2.
Подне је минуло касно,
И већ на тавном небу сунце се гасило јасно,
Жарки се испуни ваздух прохладом вечери свеже,
На густо, дудово грање уморна живина леже.
И жедна, отврдла земља пила је вечерњу росу,
А небо свој тавни вео безбројним звездама осу.
Лукави, несташни Амор, управо у глувом добу,
Пажљиво устаде горе и онда остави собу,
Па уђе у кметов вајат. Невиђен, он поглед баци
Куда кроз уску баџу падаху месеца зраци,
И спази кметицу с кметом. Под топлим губером, они
Спавају и хрчу тако да цела одаја звони.
Кметица тргне се кадшто и онда окрене нице,
Промрмља нејасне речи и смех јој озари лице.
Кмет, опет, подигô губер, од жеге ваљада многе,
Па слатко, спокојно сања, а зефир хлади му ноге...
Амор се над њима наже. Метнувши крај уста шаку
Он кмета хлађаше крилом и реч му прозбори таку:
„Достојна презрења сваког, кметица кравара љуби,
Отвори четворе очи, о кмете, и ово туби.“
И затим кô звук, кô мирис ишчезе у ноћној тами;
Кмет, опет, с кметицом својом осташе у соби сами,
Но кмет се пробуди ипак. Речи га коснуше ове;
Побожан будући здраво, радо је толковô снове,
Но смисô овде је јасан. Он смућен лагано седе,
Почеша кукове лењо, поражен од ове беде,
И замисли се много. Он јој је веровô слепо,
И после двадесет лета она га обману лепо!
Хиљаду различних мисли са сумњом љубавном стиже,
Да брижно одмахну руком и онда горе се диже
И вајат отвори тихо. Ноћ се клонила зори,
С истока јутарња звезда кô искра огњена гори,
И петô запева јасно.
Зора се засија чиста
Кад кравар подиже главу, кô Лазар на позив Христа,
И роса, што хладни ветрић с крила је зориних тресе,
Тако га свежином прожма да кравар лако се стресе.
Он уста, приђе ђерму и кову закачи лењо,
И ђерам са јасном шкрипом к небу се високо пењô,
Дижући лагано кову... Раскречен, у томе часу,
Сад кравар потхвати кову, диже је и онда сасу
На своју буновну главу. И утом, са свију страна,
Јекнуше весели звуци у сусрет гранулог дана,
И свест се кравару врати. Он се је сећао свега,
И стид га толико узе: дође му да чисто бега!
Та, пијан да није био, он не би за царску цену
Зборио онаке речи, да кметску заводи жену
И домаћицу чесну. Но, сад је већ било касно,
Јер он се, крај свега другог, сећао и тога јасно
Да је кметицу позвô у забран општинског ћате
Уочи Ђурђева дана, а зашто - и сами знате.
Кравар би, стојећи тако, још дуго лупао главу,
Да га не викну неко и трже на светлу јаву.
То беше свињарче - Амор. Идући бодро и лако,
Одевен у селско рухо кравара погледа тако
Да овај претрну само. Њему се учини таде
Да ово лукаво дете све тајне његове знаде,
И разрогачи очи. Амор се засмеја здраво,
Хитну се на њега блатом и оде на сокак право,
Гонећи свињу и прасце. Кравар се лагано крете,
И, тромо бришући гуњче, шапташе: „Погано дете.“
Амор је весело ишô, јер драга беше му зора
И оштар, јутарњи ваздух што пирка са тавних гора.
Божанске његове груди дисаху свежину дана,
А поглед гуташе чисто лепоту околних страна.
Кад стиже обали речној, он Кићу застаде веће,
И с њиме Звездана ведра брала је пролетње цвеће.
Но како и Амор дође, онога истога часа
Зајеча зелена шума Од њиног веселог гласа,
Природа оживе чисто с безбрижне њихове шале,
И река забруја живље носећи сребрне вâле.
Јасика и јаблан вити обалом шуштаху ти'о,
А хмељ и дивља лоза беле им стабљике свио
И ситно трепери тамо. Изгледало је, збиља,
Да цела природа тоне у мору рајскога миља,
Премире од силне чежње... У струји весеља свога,
Све канда осети блискост Амора, љубави бога.
И дан, кô млади женик ког с песмом спроводе друзи,
Ступаше невести зори по зрачној небесној дузи.
3.
Измучен љубавном сумњом и кмет се, најпосле, диже,
Обиђе судницу своју и рано у крчму стиже,
Преко свог обичаја. Крчмар се зачуди јако
Што догна брижнога кмета да дође сабајле тако.
И кмет осети ово, и пошто по крчми гледну,
Он, збуњен, отхукну само: „Дај, вели, донеси једну.“
И пође ракију пити. Он није имао моћи
Да враћа кметицу своју са стазе којом ће поћи
У све преласти греха. Штавише, збуњен је био,
И ову забуну своју од ње је пажљиво крио,
Да не примети само. А она, у раку зору,
Певаше, кô никад дотле, радећи по своме двору.
И то га болело здраво. Хајд што је певала, тешто!
Ал' та веселост беше овај пут сумњива нешто,
После онаквих снова. И зашто гледаше крадом
Кад кравар од куће пође са својим рогатим стадом?
Ова га мисао уби. А пиће чињаше своје,
И гнев се будио тихо, јарост на оних двоје.
Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна
До сада супруга чесна и домаћица вредна?!
Он поче очајно пити. Лагано бркове сŷче,
И страст га обузе силна да се ма с киме туче.
И прилика му се даде.
Идући на дужност своју,
Наиђе однекуд ћата, да и он попије коју.
Кад спази у крчми кмета, а он се подмигну глупо,
Из просте навике, збиља, ал' то му изађе скупо.
Јер кмет се помаче само, па диже обрве своје:
„Ту ли су, писаре, вели, протокул и књиге твоје?“
И поче да страшно псује. Подмигујући вазда,
Ћата је стајао сметен, како га већ Господ сазда,
Док за врат пуче му шамар... Шубара паде му с главе,
И сад настаде призор погибли и битке праве!
Јаросно узвикну ћата и бурно на кмета наже,
Ногом му удари трбух, и кмет се од бола саже,
И само зајеца тешко, силно се заљуља таде,
Издиже палицу горе, ал' пијан на земљу паде.
Подобан смушеној мачки, сад ћата понова слета,
И упре колена своја о трбух беднога кмета.
Но кмет у овом часу већ беше у занос пао,
Те ћата устаде с њега, јер ипак дође му жао.
Подиже шубару само, дотера на њојзи боре,
И онда, псујући санћим, замаче у своје дворе.
Тако се десило чудо, те глас по селу пуче:
Кмет се с општинским ћатом кô сарош по крчми туче!
А кад га донеше дома, кметица, од грдне бруке,
Затури с чуђењем главу, плесну се у снажне руке
И подбочи се само. Јер она и није знала
Да је владањем својим повода за битку дала.
Дигнувши напитог кмета, под орах гранати оде,
Скиде му одећу горњу и онда донесе воде
И хладном водом га поли. Кмет само издиже веђе,
Па онда истија тако у страшно хркање пређе,
Да заспа кô мртвац прави.
Још тама владаше густа,
А он се бунован трже и онда лагано уста
И поглед около баци. Прилично времена прође
докле се разабра мало и к себи забуњен дође.
Он виде да није вајат но чардак на коме лежи,
Осети некакву студен, а кожа чисто се јежи;
И глава тешка му здраво. Онда му на памет паде
Сва брука што јуче беше, и онда хукати стаде.
Огрну чохани ћурак и на двор лагано дође,
Па тако, у мисли занет, усамљен ходати пође.
Тишина владаше свуда. Сва чељад на дому спава,
Дубока царује поноћ и нигде живога јава.
Покадшто заструји ветрић у тами поноћи мирне,
И лаки пролети шушањ кад грана гранчицу дирне,
И брзо потоне у ноћ. А озго у самоћи
Безбројне трепере звезде кô бледа кандила ноћи.
? „Не, то је божија воља,“ он тихо збораше себи,
„Иначе по крчми пијан никад се тукао не би'.
Па и кметица, ето... Он није изрећи смео.
„И она да греши тако!“ Толико рећи је хтео,
Но та га уплаши мисо. Узбуђен, ко сабласт права,
Он тихо одаји приђе где Амор безбрижни спава,
И трипут палицом куцну.
И Амор отвори очи,
Познаде у тами кмета и одмах на ноге скочи.
„Устани“, рече му газда, „да идеш у цркву са мном,
Но прво упали лучу, нек светли на путу тамном.“
И после кретоше оба у тихе божије дворе;
Напред је ишао Амор, дигнувши буктињу горе,
А кмет лагано за њим. А у сутону бледом
Дах рâног прозорја духну и звезде гаснуше редом.
4.
У рâни освитак зоре Звездана на ноге уста,
И свиње погони тада у поља влажна и пуста,
А уз пут и Кићу срете. Спојише чопора оба,
И онда иђаху тако, ћутећи до неко доба,
Док, најзад, стигоше реци.
Ту мала пастирка седе,
А свежи подухну вихар у њене образе бледе,
И она уздахну ти'о. А Кића чопоре пусти,
Подви лагано ноге и крај ње тихо се спусти,
И мирно звиждати стаде.
Пред њима бисерна река,
Кроз зору црквени тороњ светли се издалека.
Од села лавеж се чује. Изретка промичу луди,
И све се лагано креће, живот се светао буди.
3вездана, некако тромо, гледаше на исток тавни,
На осенчену реку и тихе, далеке рâвни.
И чудна нејасна сета душу јој детињску узе,
Дође јој да плаче чисто, но стидне беху јој сузе,
И она уздахну опет. До сада безбрижне ћуди,
Сад слатка некаква чежња обузе њезине груди.
А прошле сниваше ноћи где, с Кићом, лутају сами
По тавној дубини шумској. И у тој прохладној тами
Они се играху дуго, док вихар однекуд стиже,
И с њених детињских груди ненадно покривач диже
И залепрша скуте... А то јој бејаше доста,
Те према веселом Кићи толико стидљива поста
Да се изгуби чисто. Кад Кића подиже очи,
Она се засмеја нагло и онда на ноге скочи
И зглади витице руком...
„Погледај“, рече му, „само!“
и пружи пут села руку. ,,Буктиња светли се тамо,
И кмет са момком иде.“ Кића се лагано диже,
Пови се, да боље види, и наже Звездани ближе,
И прошапута нешто. То рече од жеље саме,
А затим затури гуњче кицошки, на једно
раме,
И подбочи се гордо. А она обори главу,
И тихо чупкаше руком високу пролетњу траву.
А кмет је, међутим, ишô поражен и брижан јако,
И пред њим несташни Амор, светлећи буктињом тако
Да селске надражи псине. Лавеж се и граја диже,
Што путем праћаше кмета, све докле пред цркву стиже.
Храм беше затворен јоште, те Амор двориштем сађе
Да вајат клисаров гдегод и њега самога нађе.
Пропе се на једно окно, а кмету буктињу даде,
Ал' отуд нагло се сроза и доле пред кмета паде.
„Тамо некога има!“ јаукну са притворном стравом,
„Но није никако клисар, ал ту је клисарка главом.“
И кмет је, најпосле, човек; па тако и самог њега
Љубопитљивост страшна овај пут обузме свега,
Надвири у окно прво, па руком лупати стаде.
Набрзо и сâми Амор на посô својски се даде,
Те ларма паклена луче. „Отвори једанпут, море!“
Кмет се очајно дерô, кô село да негде горе.
Најпосле испаде неко, комотан, из вајата.
Буктиња засветли јасно, а пред њим - општински ћата.
Он штурну преплашен у мрак, где сенка владаше густа,
Ал' вајда беше му слаба, јер светли буктиња пуста
И кмет га уочи добро.
„Господе, хвала је теби.
Ал' шта се дешава ово?“ уздахну кмет у себи.
„Ту има нечисте силе, ја видим довољно јасно,
Иако овакву напаст упазих малчице касно.“
Мислећи донекле тако, Амора пред собом виде,
И стид га за дете узе, па рече да кући иде.
Јер, најзад, и није лепо, пристојност уопште не да
Да једно невино дете комотну клисарку гледа,
Те Амор у село оде. Штујући одаје туђе,
Кмет се не реши одмах да у дом клисарев уђе.
Али, збуњена здраво, и клањајућ му се нице,
Клисарка навали с молбом, градећи љубазно лице,
Да и кмет пропусти, најзад. Обоје осташе сами,
И њега подузе језа у овој угодној тами,
Језа некако слатка. Очаран, без једног гласа,
Он чисто гуташе оком облине њенога стаса.
Клисарка упази ово, јер на то не беше слепа,
Па ни пет ни девет, лепо, но кмета ненадно шчепа
И загрли га силно. Но кмет се отрже снажно,
И затим покуша одмах да лице направи важно,
Али се покаја за то, мада је кајање крио,
Јер му је пољубац, ипак, топао и сладак био.
Сва гордост у њему букну на продрзљивост њену,
Он се на углед сети, на чељад и своју жену,
Да, и на жену своју... Ватра га обузе тада,
Јер њено неверство подло паде му на памет сада.
При том се још нешто деси, што преврат у њемуствори
Он рог краварев зачу, звук му се по тами хори!
Тај звук га у душу такну, и он се затресе лако,
Неверство црње му дође, те букну у њему пакô.
Склоност да сваком прашта, па дакле и својој жени:
Један једини случај у пламен освете смени.
И цео догађај овај сврши се, најпосле, тиме:
Клисарка састанак пољски заказа довече с њиме.
Чим Амор у село стиже, насмејан и добре воље,
Истера свињу и прасце и пође на равно поље.
Љубавној забуни целој, коју је с насладом сејô,
Он се је, раздраган чисто, у души божанској смејô,
Но, ипак, уморан тешко од бдења последњих ноћи,
А нешто и љуте жеге, мораде на реку поћи.
Тамо у густом хладу где лисје трепери лако,
Одећу с досадом скинув, он леже заморен јâко,
И заспа, кô свако дете. А свиња, не мислећ дуго,
Загрокта на своје прасце и оде на место друго,
У туђ нечији забран. Амор је, међутим, спавô
Безбрижним и равним санком, кô људско створењеправо.
Снажна се његова крила лагано развише с плећа,
А над њим сплете се шатор од шумског мирисног цвећа.
А ћата, међутим, збуњен, још кроз ноћ пољаном оде,
Ишô је где ноге хоће и куда очи га воде,
Бежô је од самог себе. У души гризô се тиме:
Откуда кмет да дозна, а још се тукао с њиме!
Па клисар кад чује само, а чуће срамоту целу,
Јер оно подмукло дете јавиће целоме селу,
И онда ето ти бруке...
Ту ћата нагло се трже,
И упрепашћен стаде. Јер поглед кад напред врже,
Он виде крилато дете, па, збуњен кô селак прави,
Опипа кукове прво, затим се пипку по глави
И онда развали уста. Дуго је стајао тако,
Поражен толиким чудом ни с места кије се макô,
Но после, кад дође к себи, он дуге накида вреже,
И с пажњом Амору приђе да њиме крила му веже.
С обале подухну вихар... С високих лиснатих грана
Тајанствен и општи шумор разли се од свију страна
И дах свечаног мира. А ћата прилете смело,
И веза криоца богу, и сврши чудесно дело.
Ни молбе малога бога, ни многе његове сузе
Не растужише ћату. Јер он га за ухо узе,
Гордећ се оваквим ловом, и прâво да позна стање,
Судници поведе њега, да узме на саслушање.
Но уз пут кравар га срете, и чисто у некој страви,
Потрча сад кравар крчми да чудо народу јави.
„Та такви доводе олуј,“ пијући кравар је викô,
„Ја лепо говорим кмету, ал' кад ме не слуша нико.“
Затим се нализа тако да пијан тихо се скљока,
Кад за сто, где и он беше, четврта пристиже ока.
А ћата, сматрајућ бога кô звер ил' слично нешто,
Отпоче истрагу своју с важношћу И врло вешто.
Прво га запита строго, да чисто речима пуца,
Ко је? Откуд му крила? И што се по селу смуца?
Има ли, пита га, оца, и зна ли рођења место?
Амор му показа име, а каза и оно ресто,
Но ћата подмигну на то! „Батали!“ одмахну само,
„Ми, каже, овакве тице по перју и гласу знамо.“
Састави спроводно писмо и јави „срескоме“, даље,
Да ово крилато дете с прилогом под један шаље.
Па онда пандуру селском Амора и писмо даде,
Радосно протрља руке и онда ходати стаде,
А пандур оседла коња, узјаха и узе дете,
И старешини среском са писмом у град се крете.
Но истом у градски хатар што журно грабећи стиже,
Амор се продрма само, узви се и нагло диже
И оде под небо горе... Кô голуб, летећи тамо,
Он се преврте трипут и гласно засмеја само,
Те пандур задржа кљусе. Он к небу подиже главу,
Но тада угледа само бескрајну пучину плаву.
5.
Паде, најзад, и вече уочи Ђурђева дана,
Чисто и светло вече. С румених западних страна
Изретка, покадшто само, заструји топлина нека,
И лаки задрхти удар брујећи издалека,
Протегнут и раван удар.
После омаре дневне
Далеко пламена муња с мрачнога видика севне,
И половину неба за часак осветли зраком,
И онда утрне нагло и мир се зацари с мраком.
Тежак, загушљив ваздух прохладне нијаху струје,
Као весници страшни пламена и олује.
А клисар, да олуј спречи, кад земљу обави тама
Попе се, преплашен страшно, на звоник старога храма.
Гледећи пред собом, смућен, огњено и бурно вече,
Прикупи конопце снажно, пропе се и онда клече,
И звук се проломи с куле. У томе истоме часу
Одзва се страшнији удар у сусрет овоме гласу.
И клисар над веђе своје подиже широку шаку,
Ал' поља шуштаху доле у мртвом, дубоком мраку.
И страшан вихар се диже. Грмнуше потмули гласи,
И ветар, што бурно наже, помрси његове власи,
А звоник застења чисто. Ал' он је вукао звона
И као господњи узвик свечано грмљаху она
У мраку и олуји...
Но, пре нег олуј дође,
Кметица лепо се спреми и онда у забран пође.
Идући пољаном дуго, кметица времена доби
Да појми дубину греха. Њу зној мртвачки проби
Од мисли на крајње дело. Два-трипут збуњено стаде,
И онда од страве неке, у живу журбу се даде.
Она је журила нагло кроз трње и густу честу
Док мртва уморна стиже у забран скровитим месту,
Где кравар требаше доћи. Но њега не беше тамо.
Стравична тишина нека владаше у пољу само,
Кô да је престао живот под струјом мртвачког даха,
И грешна жена се стресе од неисказаног страха,
Сама, у пустом пољу... Сумња је паклена узе,
Од бола, од стида, страха грунуше њезине сузе
Као бујица плаха. Она се стидела јако,
Зашто да презре мужа и брзо посрне тако?
И ради кравара јадног?!... Кметица очајно скочи,
И просто пољаном јурну, покривши рукама очи.
Она је бежала дуго, док, најзад, уморна клече,
И виде пољане пусте како их увија вече,
И страх јој силније букну. Ниоткуд живога јава,
Изгледа као да живот у миру дубоком спава.
Само облаци тавни, кô црни градови неки,
Покрише огњени запад. По тешкој потмулој јеки,
Клонула осети жена све своје очајно стање,
А муња изретка блесне и ветар затресе грање.
И она, уморна тешко, сад к небу подиже руке,
А ветар, у томе часу, пронесе потмуле звуке,
Налик на звуке звона. Олуја страшна се диже,
Но удар црквених звона до њених ушију стиже,
Кô тежак, громовит прекор.
Но није кметица само,
И кмет се кренуо беше на позив клисарке тамо,
Зловољан на самог себе. Однекуд на ум му паце:
Греши ли кметица, збиља? Двоумећ, он путем стаде
И тихо почеша главу. И дуго стојећи тамо,
„Сан је, мишљаше, лажа, а Бог је истина само.“
И кмет се најежи чисто. Зар све што човек снива
Мора се на јави збити, да буде истина жива?
Не, то не мора бити. И мучно дође му тада.
Коме се и зашто свети? И где се кренуо сада?
Он јетко одмахну руком и назад окрете селу,
Чудећ се самоме себи и своме ружноме делу.
Он је грабио нагло и згурен мислио тако,
Набивши на главу гуњче, јер пљусак осу се јако,
А ваља подуже ићи. Но муња кад плаха сену,
Он стаде кô дирек право, јер своју сопствену жену
Упази крај селског друма. Он смућен над њоме клече.
„Ићи ћу у цвеће данас“, сети се како му рече,
И задрма је руком. Кметица подиже главу,
Једва се помаче с места кад слатку угледа јаву,
И мужа над собом спази. И онда, захвална Богу,
Трже се, и обви руке око његових ногу
И очи подиже к небу. А дотле олуја стаде,
И један светао зрачак кроз тавне слојеве паде
И поља обасја собом. А озго, с висина тавни',
Равни удари звона тоњаху у мирне равни.
Приштина, 1. септембар 1893.
Извори
уреди- Војислав Илић: Епско и драмско песништво, страна 200-215, Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|