Ћудна посла
Ћудна посла
| Ћудна посла Писац: Јован Илић |
Пред градом,
Пред Гранадом,
Гдје Дарро вале броји
Барбуда Мартин стоји
Барбуда Мартнн Алкантара
На мегдан зове цара:
»Абдула царе, са града тамо,
На мегдан амо!
Ил граду макни врата,
Да нагнам хата,
Царство је моје,
Тако ми браде твоје!
Сву ноћ се чудна чуда
Нагледах туда,
Присвитла лица,
Антуна свица.
Алхамбру липу, красну,
Свитац ми даде иа сну,
Круну ми, царе, спремај,
Не дријемај!
Ако ми не смијеш, грдан створе,
На мегдан, море,
Ешкија твог ће града,
Раскопат сада!
Тебе ћу смаћи,
Да будеш краћи
За два три прста,
Тако ми мога крста!«
Са града соко кличе,
Неко виче:
»Браду ти шејтан смуди,
Што зијаш туди?
Дегенек, знаш ли шта је,
Љути змаје?
За такве хорде,
Ннјесу ђорде.
Са царем царе мегдан д'јели,
Коран вели,
Куда си нагô,
Пасја траго?«
Барбуда скочп,
Ешкија за њим крочи,
Топузом бије града,
Нуто јада!
И копљем ст'јене боде
"Чудне згоде!
И мачем куле с'јече
Брда јече.
Гаврана гаче,
Барбуда Мартин скаче,
На хату, срића липа,
Хипа, ђипа.
На град се пење,
Ено га ...виче, стење,
Ешкија глогиње млати,
За њим се клати.
А с града стаде јека
Од тешког см'јеха:
»Мартине, јаваш, мани,
»Стани, стани!
»Тако ти глога,
»Свица ти твога!
»Мартине, не ђипај туна,
»Ево ти круна!«
Па с града ст'јеном доли,
Ко кога воли,
У перчин гађа,
Нек му је мука слађа.
Ешкију кнутом млате,
А мој брате!
Мартина маљем туку,
Јаох, куку!
И канџам' кваче,
Јаче, јаче,
И квргам', фију,
Шију вију !
Од тешке руке,
Цике, вике,
Небо се мути,
Мартин се љути.
Од силног беса,
Диже се јека под небеса,
Два дана, ноћи двије,
Пој се бије.
Кад трећи свану данак клети,
Комар лети,
Погибе Мартин, Ешкије неста,
Бојак преста.
А царе браду глади,
Тутун вади.
И рече : »Ћудна посла !
»Куд' ли га свитац посла ?«
Спремише раку,
И плочу црну, јаку,
На црној плочи пише:
»Мартина нема више!
»Овдика Мартин паде,
»Нек се знаде,
»На врби висе му кости:
»Бог да му душу прости!«
Напомене
уреди- Ова песма је узета из рукописа
Извори
уреди- Јован Илић: Целокупна дела, страна 276-280, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.
|