Њене су мисли птице!

Њене су мисли птице! Писац: Растко Петровић

Њене су мисли птице а сенке успомене,
Још најдивнија сенка обала које беже,
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела та сенка по њој леже.

Једна је земља тад ноћ, а друга је сјај зоре,
На једну спустим образ, она јеца од бола;
Гле, та ноћ ко земља да је, тај дан ко сјајно море
Покрију њено тело ако јеца од бола.

А та девојка гледа зеницом успомена,
Преко последње ноћи чуда, мешања у том срцу,
Последње ноћи чуда што губи крв у вина,
Гле ова ноћ ко ја брише мора у срцу.

Бришу се неба и мора, и Африка и Шпанија,
И онај тихи, тихи звук јединих пољубаца,
Јесења боја цвећа, и бол и значај свих линија,
И плач што узри тад на последњи замах рубаца.

Само је она верни дах ил' горки укус воћа,
Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби
гвожђе.

Извор

• Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 220-221

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.