Његошева капела на Ловћену српска светиња
Ниједан српски родољуб не може бити равнодушан када се поведе полемика о томе који је најдостојнији начин да се трајно изрази дужно поштовање и народна захвалност према успомени једног великана нашег рода. Поготову када је ријеч о највећем: о Његошу. Због тога је разумљиво што је српска јавност, како она у земљи тако и она у слободном свијету, с узнемиреношћу и протестима примила вијест о намјери данашњих властодржаца у земљи да намјесто постојеће капеле на гробу великог владике подигну један мраморни маузолеј, дјело вајара Ивана Мештровића.
Гроб владике Рада у спомен-капели на врху Ловћена је српска национална светиња. На њу се и у Првом и у Другом свјетском рату био сручио бијес непријатеља. У Првом свјетском рату аустро-угарски окупатор био је порушио капелу, а ковчег са Његошевим костима био је пренијет у Цетињски манастир захваљујући старању тадашњег црногорског митрополита Митрофана. Послије Ослобођења и Уједињења, капелу је с пијететом обновио краљ Александар: нова капела била је потпуно вјерна реплика првобитне. У њу су Његошеве кости свечано пренијете и положене приликом њеног освећења, 1925 године. У Другом свјетском рату, капелу су оштетили италијански фашисти, али је главнокомандујући италијанских трупа сматрао за потребно да се јавно огради од тога варварског поступка. У оба свјетска рата, Његошев надгробни споменик био је симбол страдања и борбе српског народа. И у своме вјечном пребивалишту владика Раде дијелио је судбину свога народа
Вјечни покој највећег српског Пјесника и мислиоца досад су се усуђивали да ремете само душмани Српства у данима српске трагедије. Сада су и црногорски комунисти наумили да Његошев надгробни споменик преуређују по својој обијести. „За правило лудост изабраше“. па су одлучили да капелу на врху Ловћена сруше и да на њено мјесто поставе један световњачки споменик.
Српска православна црква, којој у првом реду припада дужност чувања и одржавања, најприје гласом Црногорско-приморског митрополита Данила. а потом свечаном изјавом Светог архијерејског сабора, да је она одлучно противна томе неразумном пројекту. И с правом. Владика Радс био је поглавар Српске православне цркве. Вјера у Бога и дубоко продуховљена хришћанска етика биле су темељи његовог духовног живота и мисаоног стваралаштва. Он јс још за живота подигао капелу на врху Ловћена и одредио да у њој буде сахрањен. Као владар и као пјесник Његош је желео да његови земни остаци пребивају на висинама, на врху Ловћена, стожер-планини Црне Горе и слободног Српства кроз вјекове. Али као религиозни човјек и првосвештеник, он је одредио да му гроб буде на посвећеном мјесту. у капели, у подножју крста, симбола овоземаљског страдања и вјечног спасења.
Његошева капела складно довршава природну куполу Језерског врха и с њим се слива у величанствени надгробни споменик који савршено изражава васионски домет Његошевог духа. Томе споменику нема шта да се додаје ни да се одузима. Љуба Ненадовић најљепше је описао сву непролазну величину овог споменика. „Пирамиде. гробови египатских краљева“, писао је Љуба Ненадовић, „шта су друго него гомила камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика“.
Замисао да се Његошева капела уклони са врха Ловћена. а на њено мјесто постави гломазни мраморни маузолеј за чије подизање треба да се и сам врх Ловћена поруби и заравна, а испод њега планина избуши галеријом од неколико стотина метара, је израз бахатости и мегаломаније комунистичких властодржаца. Њу спровести у дјело, значило би погазити Његошев аманет. Она је противна најосновнијим осјећајима мјере и чојства, како је то умјесно подвукао Епископ горњо-карловачки Симеон. Против тога пројекта одлучно се изјаснила већина мјеродавних умјетника и стручњака који су били консултовани по томе питању. Штавише, против њега се једнодушно изјаснила и Комисија за реорганизацију Музеја на Цетињу, састављена од угледних стручњака, коју је био образовао нико други до сам Републички секретаријат за просвјету и културу СР Црне Горе. Ево шта је та комисија закључила о поменутом пројекту: „Мештровићев пројекат предвиђа измјену силуете и читавог терена Ловћена, и то у једном негативном смислу који би грубо нарушио изглед једног од најљепших предјела у нашој земљи“.
Пројекат маузолеја на врху Ловћена намјесто Његошеве капеле за осуду је и са етичке и са естетске тачке гледишта. Он је и за осуду с обзиром и на све оно што се иза њега крије. Ако је црногорским комунистима стало да, као што тврде, подигну Његошу споменик достојан његовог генија, зашто Мештровићев маузолеј не постављају на Цетињу, као што препоручује већина мјеродавних стручњака и културних радника? Зашто хоће пошто-пото да руше капелу на врху Ловћена? Комунистичка пропаганда у земљи острвила се на Српску православну цркву. Комунисти оптужују Цркву да“бесправно присваја“ владику Рада и да се супроставља њиховом пројекту „из себичних разлога“. По своме обичају, комунисти оптужују друге за гријех који хоће сами они да почине. Њихов пројекат с Мештровићевим маузолејом је параван иза ког се крије маневар уперен против утицаја Српске православне цркве и јединства српског народа. Кампања о споменику на врху Ловћена у тијесној је вези с једном другом кампањом која настоји да протури чудовишне тезе о тобожњој „нацији“ и некој „посебној црногорској култури“. И једна и друга дубоко вријеђају српски национални осјећај и понос правог Црногорца.
Српска православна црква легигимни је чувар Његошевог гроба и капеле на Језерском врху. Њен став у одбрану оне српске националне светиње је у потпуном складу с њеном вјерском и националном мисијом. Одрођени цетињски комунисти дрско изјављују да је њихова „одлука“ коначна и неопозива. Са врха Ловћена на њих грми неумрли глас великог владике:
Не требује царство нељудима, Нако да се пред свијетом руже.
У Паризу, маја 1969 године
Књаз Михаило Петровић – Његош[1]
Извор
уредиРеференце
уреди- ↑ Глас канадских Срба 1969. година