Љуба Малог Радојице

* * *


Љуба Малог Радојице

Бела вила у село дозива:
„Мало село, што си невесело,
„Што у теби сад коло не игра?"
А друга јој вила одговара:
„Мучи, друго, грло те болело! 5
„Како ће им сад коло играти,
„Кад умире мајки Радојица,
„Остаје му љуба удовица,
„И у љубе чедо пренејако,
„Пренејако од петнајес дана. 10
„Он на љуби чедо наручује:
„„Моја љубо, не била проклета,
„„Не удај се за три годинице,
„„Док одрасте моја сиротица.""
За тим мало време постојало, 15
Стадоше јој браћа долазити,
Да је воде двору бијеломе.
Ал' беседи млада удовица:
„Почекајте, моја браћо драга,
„Докле зађе за горицу сунце, 20
„Док успавам сироту нејаку,
„Да не види куд му оде мајка,
„Да не трза очима за мајком,
„Од куд ће му јадна доћи мајка."
На то су се браћа расрдила, 25
Па одоше двору бијеломе.
За тим мало време постојало,
Мало време три године дана,
Па јој дође родитељ и мајка,
Да је воде двору бијелому. 30
Ал' беседи млада удовица:
„Почекај ме, родитељ' и мајко,
„Докле зађе за горицу сунце,
„Да успавам сироту нејаку,
„Да не види куд му оде мајка, 35
„Да не трза очима за мајком,
„Од куд ће му јадна доћи мајка."
Почека је родитељ и мајка,
Успавала сироту нејаку,
Дигоше се с Богом путовати. 40
На девере чедо наручује:
„О девери, браћо нерођена,
„Нерођена, кано и рођена,
„Када буде о Васкрсенију,
„Свом покројте бело и црвено, 45
„А мојему чисто руво црно,
„Нек се знаде да је сиротица."
У планини ноћцу заноћише,
У планини под зеленом јелом,
Кад у јутру бео дан освану, 50
Ал' протужи млада удовица:
„Што ће јутрос моја сиротица?
„Коме ће се јутрос обрнути?
„Ко ли ће је јутрос опасати?
„Ко ли ће јој бела леба дати?" 55
Ал' је стара мајка разговара:
„Не брини се, моје чедо драго,
„У детета стара баба има,
„Баби ће се јутрос обрнути;
„У детета младе тетке има, 60
„Тетке ће га јутрос опасати;
„У детета стрине милостиве,
„Стрине ће му бела леба дати."
Ал' беседи млада удовица:
„Што ме, моја мајко, разговараш: 65
„Стара баба умрети ће брзо,
„Младе тетке удаће се брзо,
„Стрина воли своме него моме."
То изрече, растаде се с душом.
Лепо ј' стара саранила мајка 70
У горици под зеленом јелом.
Оде мајка гором кукајући:
„Чарна горо, учини јој лада,
„Славуј-птица, ти јој попој често,
„Јер је млада, мила јој је песма." 75
Оде мајка двору бијелому,
Ал' о' чеда вајду не видела,
Тек што ј' своју огрешила душу,
Те је чедо раставила с мајком.

[Упореди I4, бр. 739]


Референце

Извор

Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 573-576.