Јунаштво и женидба Бабић-Османаге
0001 Рано рани Бабић Мехмедага
0002 Јутром рано првље жарког сунца
0003 На Удвини, у врховној Лици.
0004 Сиди ага у халвату своме,
0005 Више њега дите Османага,
0006 И код аге Омер бајрактару,
0007 Обојица подвиш стоје руке.
0008 Ага сиди под џамли пенџером,
0009 Он кунали ћурак обгрнуо,
0010 Дуг бојали чибук распалио,
0011 Па на чекрк одбија димове,
0012 А погледа низ Удвину билу.
0013 Уз рудине ага погледао,
0014 Ал му с’ пољем коњик помолио
0015 На вранчићу ко на горјанику,
0016 Хитро ата уз рудине скаче,
0017 Управља га до агине куле.
0018 Кад га ага згледа са пенџера,
0019 Мехмедага бајрактара викну:
0020 „Ето нами уз поље коњика!
0021 Управ иде нашој билој кули.
0022 Ко када је влашче на гаврану,
0023 Може бити какав књигоноша.
0024 Испани, бајро, прид капију билу,
0025 Ти дочекај оног коњаника,
0026 Упитај га, чем је муштерија!“
0027 Тад бајрактар низ кулу окрену,
0028 Бајро сиђе до капије биле,
0029 До њег влашчић дојаха гаврана,
0030 Њему влашчић добро јутро викну,
0031 Јутро даде, а ата застави,
0032 А он бајре пита са вранчића:
0033 „Је л’ то кула Бабић-Мехмедаге,
0034 Је л’ се ага дома потрефио,
0035 Би л’ се могло доћи до његака?“
0036 Бајро каже: „Агина је кула,
0037 Би се могло доћи до његака.“
0038 Тада влашче фрци са гаврана,
0039 Он окрену у авлију билу,
0040 У авлији привеза гаврана,
0041 Пред њим бајро у кулу окрену.
0042 Кад уђоше аги у одају,
0043 Упаде влашче, тер му јутро’ викну,
0044 Мехмедаги погрмио руци
0045 И агину руку пољубио,
0046 На колину књигу оставио,
0047 Измаче се, подвиш стаде руке.
0048 Кад је ага књигу разавио,
0049 Књигу гледа, у сина погледа,
0050 Османага баби бесидио:
0051 „Родитељу, Бабић-Мехмедага!
0052 Каква ти књига паде прико крила,
0053 Ти је гледаш, а у ме погледаш?
0054 Да није, бабо, од каква мејдана,
0055 Ил је, бабо, од какве дивојке?
0056 Ако је, бабо, књига од мејдана,
0057 Те је тебе мејдан појахао,
0058 Ја би за те на мејдан изишо;
0059 Ако ли је од какве дивојке,
0060 Ни тако тебе запанут не мере
0061 Од твог сина, Бабић-Османаге.“
0062 Мехмедага сину бесидио:
0063 „Мој Османе, у бабе једини!
0064 Није, сине, књига од мејдана,
0065 Већ је, сине, од кршне дивојке,
0066 Од бијела Клина каменога,
0067 Од Златије клинскога диздара,
0068 Чини ми се, било би мејдана.
0069 Баш је на ме, сине, андисала,
0070 Што је липа у књизи правила:
0071 ,Газијо стара, Бабић-Мехмедага,
0072 Ето теби биле писанице!
0073 Ја сам млада на ћемал дивојка,
0074 Ја подрасла у свог родитеља,
0075 Два пута сам, ага, ја прошена,
0076 Два пута ме свати поводили.
0077 Бог убио Бартулић-Михајла,
0078 На Попивље он истирај војску,
0079 Ђувегију на мејдан позовни,
0080 Ђувегија на мејдан изиђи,
0081 Он погуби мога ђувегију,
0082 Ја утеци Клину каменому,
0083 Дви је моје згубио ђувегије.
0084 Те би, ага, и то шала била,
0085 Од Бартулића скоро стиже књига,
0086 Мом је баби књигу андисао:
0087 Ето ти књиге, Алага диздару!
0088 Деде ми спреми своју дивичицу,
0089 Шаљи ми је на Котар камени!
0090 Ако л’ ми је ти опремит не ћеш,
0091 Ти дивојци гледај муштерију,
0092 Мени, ага, тврдна мејданџију.
0093 Ако л’ Злати муштерије нејмаш,
0094 На Попивље ти изјаши ђогу
0095 И изведи своју дивичицу,
0096 Ти ми за њу на мејдан изиђи!’
0097 Мехмедага од Удвине биле,
0098 Ето теби биле писанице!
0099 Ја сам чула и хабер узела,
0100 Ти да имаш сина јединога
0101 Османагу у оџаку своме,
0102 Да ти је Осман на ћемал изашо.
0103 Ако се је накан оженити,
0104 Нек се Осман на Удбини спреми,
0105 Нек он сиђе Клину каменоме,
0106 Па нек види агину дивојку:
0107 Ако би ме штимо, бегенисо,
0108 Те би с’ у се мого поуздати,
0109 Бартулићу на мејдан изаћи,
0110 Била би му код колина љуба.
0111 Ако Осман није за женидбу,
0112 Ил се накан није оженити.
0113 Јал не б’ смио на мејдан изаћи,
0114 Ага, на те ја књигу андишем:
0115 Ако би се у се поуздао
0116 Бартулићу на мејдан изашо,
0117 Те би тебе срића послужила,
0118 Да ти њега згубиш у мејдану,
0119 Ја ни теби не би замирила,
0120 Што је теби брада процватала,
0121 Ја би теби вирна Ијуба била,
0122 Твоју теби браду рашчешљала,
0123 Старе кости твоје разгријала.“
0124 Кад он види, што му књига пише,
0125 Он Осману сину бесидио:
0126 „Ето, сине, што књига андише!
0127 Ако си се оженити накан,
0128 Спреми, сине, себе и дората,
0129 Сиђи, сине, Клину каменоме
0130 Ти на заглед агиној дивојци,
0131 Проси Злату клинскога диздара,
0132 Сине драги, те с’ ожени с њоме!“
0133 Османага баби говорио:
0134 „Не ћу, бабо, Клинкиње дивојке,
0135 Кврче косе, носа поточита,
0136 То је, бабо, несритна дивојка,
0137 Вире ми јој муштерија нисам.“
0138 Кад те ага ричи разумио,
0139 У њег вишња-боја ударила,
0140 На њему се длака исправила,
0141 Османагу сина подвикнуо:
0142 „Мој Османе, у бабе једини!
0143 Да Бог даде, ја те пожелио,
0144 Кад ’ш свом баби образ оцрнити,
0145 Те ти не смиш на мејдан изаћи!“
0146 То он рече, на ноге скочио,
0147 Са чивије с’ фати ћирманије,
0148 Гола му ћорда у шакама сијну,
0149 Од ње диплук на шиљте побаци,
0150 На свог сина хуџум учинио.
0151 Тад је Осман бабу подвикнуо:
0152 „Слатки бабо, Бабић-Мехмедага,
0153 Јаваш, бабо, не замећи кавге!
0154 Ја ћу се, бабо примити дивојке
0155 И мејдана Бартулић-сердара,
0156 Већ ја тебе кушам код себека,
0157 Би л’ ти сина пожалио свога
0158 А од мача динског душманина.“
0159 „ „Не би, сине, тебе не желио!“ “
0160 Када рече узети дивојку,
0161 Тад је ага ћорду побацио,
0162 Те се ага фати у џепове,
0163 Из ахара викну Милована,
0164 Књигоношу агине дивојке,
0165 Мили тријест даде маџарија.
0166 Узе слуга, добро зафаљује,
0167 Низ мостове до гаврана сиђе,
0168 Појаха га, оде низ рудине.
0169 Мехмедага сина подвикнуо:
0170 „Чуј, Османе, моје дите драго!
0171 То са себе скини одијело,
0172 Те га нашем подај бајрактару;
0173 А ти хајде у своју одају,
0174 Другу на се метни ђеисију!“
0175 Хоће Осман, бабе послушао,
0176 Он са себе скину ђеисију,
0177 Те је даде Омер-бајрактару,
0178 Па окрену у своју одају,
0179 У одаји сандук отворио,
0180 Из сандука вади ђеисију
0181 Све у срми и жеженом злату.
0182 А подвикну Бабић Мехмедага,
0183 На име виче четири делије:
0184 „Брже мога спремајте дората,
0185 А алата коња бајрактару!“
0186 Док се дица у кули спремише,
0187 И делије ате опремише,
0188 Из презида ате изведоше.
0189 Кад се спреми Бабић Османага,
0190 Родитељу у халват униђе,
0191 Салам дао, више њега, стао,
0192 У његака ага погледао,
0193 А Осману сину бесједио:
0194 „Сјед’, Османе сине, код менека,
0195 Да те, сине, насвитује бабо!“
0196 Он пред бабу квокну на колина,
0197 Тада ага сину бесједио:
0198 „Чуј, Османе, моје дите драго!
0199 Кад ти Клину сађеш каменоме,
0200 Те у клинску ујашеш чаршију,
0201 Ту су, сине, у густо дућани,
0202 По њ’ма сједе све клински ајани,
0203 Више дућана ћошци изведени,
0204 А у ћошцих џамали пенџери.
0205 Кад ујашеш, сине, у чаршију,
0206 Усулане јаши на хајвану,
0207 Свом дорину гледај по перчину,
0208 Салам даји са обидве стране,
0209 Мој Османе, немој с’ приварити,
0210 Ти уз ћошке на пенџер гледати,
0211 По пенџерих има дивичица,
0212 Могло б’ бити и младих невиста,
0213 Гришно је, сине, невисте гледати,
0214 Туђе љубе по топлих пенџерих,
0215 Гришна душа за мејдана није.
0216 Пази с’ добро, моје дите драго!
0217 Кад пројашеш кроз клинску чаршију,
0218 Видит ’ш кулу Алаге диздара,
0219 Кула му је од седам бојева,
0220 А осма је чатма од дрвета,
0221 Она је билим лимом покривена,
0222 На четири миста шћемерита,
0223 Око куле камена авлија,
0224 На авлији демирли капија.
0225 У авлију када ујашете,
0226 Испаст’ ће прид вас агине делије,
0227 Хоће васке добро дочекати.
0228 Једни ће вам ате прифатити,
0229 Други васке у абар увести,
0230 Ако агу у ахару нађеш,
0231 Дај му салам, а погрми руци,
0232 Ихтијара у руку пољуби,
0233 Сине драги, срамоте ти није,
0234 Бајро ће од њег заискат дивојку,
0235 Ага ће дати, једва дочекати,
0236 Јер у Злате нема муштерија
0237 Због мејдана Бартулић-сердара.
0238 Кад ви, сине, присвојите липу,
0239 Добре ате ваше посидните,
0240 Вратите се натраг у Удбину,
0241 Ја ћу теби свате покупити.“
0242 То рекоше, виш се растадоше.
0243 Сиђе Осман у авлију билу,
0244 Делије му ата подмакоше,
0245 Посједе га Осман у авлији,
0246 И бајрактар свог коња-алата,
0247 На рудине оба изјахаше,
0248 Од Удвине низ равне рудине
0249 Тегле оба Клину каменоме,
0250 На бродових Лику прејахаше,
0251 На Зобнице они изјахаше.
0252 Поље пришли, до чифлука сишли,
0253 До чифлука гази Мустајбега,
0254 Куд су ишли, на Попивље сишли.
0255 Насрид поља кад су дојахали,
0256 Осману је бајро бесидио:
0257 „Е мој ага, Бабић-Османага!
0258 Ено башлука двају гињеника,
0259 Муштерија диздареве Злате,
0260 Што су овде главе погубили
0261 Баш од мача Бартулић-Михајла.“
0262 Кад те Осман ричи разумио,
0263 До кабура ата окренуо
0264 И башлука двају ђувегија,
0265 Код њих Осман дору одјахао,
0266 Он потеже куран-хамајлију,
0267 Њима Осман јасин проучио,
0268 И још више рахмет учинио,
0269 А сам себи Осман бесидио:
0270 „Рабум алах, на свему ти фала!
0271 Хоћеш ли ти мени наредити,
0272 Да окајем два млада шехита?
0273 Ил си, Боже, мени одредио,
0274 Да и ја кости код њиха оставим?“
0275 Чим то рече, у седло фрцио,
0276 Од кабура ате оправише,
0277 Низ рудине равне окренуше.
0278 Мало вриме, дуго и не пројде,
0279 Вакат био, кад Клину хрупише
0280 Гледа Осман са дорина свога
0281 Бијелому Клину и капији,
0282 Ниже Клина чудо угледао,
0283 Он угледа бунар воду хладну
0284 Ниже Клина на мехких рудинах,
0285 Њешто с’ били код воде бунара
0286 Мисли Осман: „Рабум Боже драги,
0287 Рабум Боже, што би оно било,
0288 Што се били код воде бунара,
0289 Ил је вила ил су лабудови?“
0290 Све то ближе кад се прикучио,
0291 Нит су виле нит су лабудови,
0292 Скупиле се Клинкиње дивојке,
0293 Скупиле се код воде бунара,
0294 По рудинах платно разавиле,
0295 Више воде коло уфатиле,
0296 Па окрићу коло наоколо,
0297 Ту је било тријест дивојака
0298 Кад се Осман поприкучи близо,
0299 Чудан момак, на њем ђеисија,
0300 Чудан дорат, рахта позлаћена,
0301 Ату с’ печа над очима свитли
0302 Ко тепалук у намли дивојке,
0303 Свитле му се пушке облучкиње.
0304 Кад га клинске згледаше дивојке,
0305 Он до кола дојаха дорина,
0306 Застави га, те им салам викну.
0307 Отпримише, с њим се поздравише,
0308 На Османа гледају дивојке,
0309 Њека на њег оком намигује,
0310 Њека руком и рукавом маше
0311 Гледа Осман у колу дивојку,
0312 Све вишином коло натфатила,
0313 А липотом коло зачинила,
0314 Тој је Осман тихо бесидио:
0315 „Јадиђару у колу дивноме!
0316 Деде ми се по истини кажи,
0317 Чија јеси, како л’ ти је име,
0318 Ниси л’ Злата Алаге диздара?“
0319 Дивичица подигнула главу,
0320 А Осману приче бесједити:
0321 „Серхатлија незнан из нахије!
0322 Ја нисам Злата Алаге диздара,
0323 Већ сам Ханка Куне Хасанаге
0324 Из бијела Клина каменога.“
0325 Кад те Осман ричи разумио,
0326 Тада Осман Ханки бесједио:
0327 „Давор Ханко ко рођена сестро!
0328 Је ли овде диздарева Злата?“
0329 Тад је Ханка њему бесједила:
0330 „Овди је Златка нашега диздара.
0331 Погледајде до воде бунара,
0332 Ти ’ш на тепи видити дивојку,
0333 Гдје на тепи сиди и простирци.“
0334 Кад те Осман ричи разумио,
0335 Он са доре на тепу погледа,
0336 Хем на тепи угледа дивојку,
0337 Гдје с’ у црну футу замотала,
0338 А пролива сузе из очију,
0339 А више ње четири слушкиње.
0340 Он од кола окрену хајвана,
0341 Дојаха га тепи и дивојци,
0342 Салам дао, ата заставио,
0343 Њему липа салам отпримила,
0344 Хем Осману даје хожђелдију,
0345 Обоје се за здравље упита.
0346 Кад рекоше, да су здраво. били,
0347 Тад јој Осман тихо бесједио:
0348 „Јадиђару код воде бунара!
0349 Што с’ у црну футу замотана
0350 Хем проливаш сузе из очију,
0351 Какви су те хали најахали?“
0352 „ „Серхатлија, дај се мене махни,
0353 Кад ми кадар ти помоћи ниси!“ “
0354 Ал се Бабић да окани неће,
0355 Већ он пита са ата дивојке,
0356 Што је нујна, што ли је зловољна.
0357 Њему липа тихо проговара:
0358 Да је липа несритна дивојка,
0359 Да су је двоји просци испросили,
0360 А двоји је свати поводили:
0361 „Бог убио Бартулић-сердара!
0362 Ђувегију на мејдан позовни,
0363 Ђувегија на мејдан изиђи,
0364 Оби моје згуби муштерије,
0365 Већ у мене муштерије нема,
0366 А Бартулић да с’ окани неће,
0367 Мом је баби књигу оправио,
0368 Мене ишће од мог родитеља,
0369 Или мене, или муштерију,
0370 Ил у мејдан родитеља мога;
0371 А мој бабо јако остарио,
0372 Није с’ кадар о коњу држати
0373 Нити бојним копљем ударати,
0374 Ја ханели у мејдан изаћи.
0375 Ја од дерта до тепе изидох:
0376 Ти су мене хали најахали.“
0377 Тад јој Осман приче бесједити:
0378 „Липа Златко клинскога диздара!
0379 Жива ти нане, де погледај на ме,
0380 Жив ти био, јесам ли ти мио,
0381 Жив ти брацо, би ли пошла за ме?“
0382 Њему вели липа дивичица:
0383 „Серхатлија на дорину своме!
0384 Вире ми, драги, од тог фајде нема!
0385 Ја сам билу књигу оправила
0386 На Удвину Бабић-Мехмедаги
0387 И његову сину Османаги,
0388 Од њих двају, којем њима драго,
0389 Који б’ с’ годиц менека примио,
0390 Те б’ Михајлу на мејдан изишо,
0391 Онога би вирна била љуба.
0392 Док ми хабер с Удбине не сиђе
0393 Од газије Бабић-Мехмедаге,
0394 Ја другога ни гледати нећу.“
0395 Тад јој Осман приче бесједити:
0396 „Липа Златка клинскога диздара!
0397 Ово је глава Бабић Османага.“
0398 Кад те Злата ричи разумила:
0399 „Османага из очију виду!
0400 Чула сам те, ал видила нисам,
0401 Жива ми нане, погледат ћу на те,
0402 Жив ми био, срцу си ми мио,
0403 Жив ми брацо, ја би пошла за те,
0404 Ти од бабе заишћи менека!“
0405 Тад јој Осман тихо проговара:
0406 „Липа Злато, необрана грано,
0407 Одвиј футу, да ти видим лишце,
0408 Те те штимам код воде бунара!
0409 Да је пена од све седам краља,
0410 Ја би свима на мејдан изашо,
0411 Ханел’ не би Бартулић-сердару.“
0412 Неће липа да футе одбаци.
0413 Тада Бабић сакрену дорина,
0414 Викну Ханку Куне Хасанаге!
0415 „Давор Ханко Куне Хасанаге!
0416 Дедер дођи до воде бунара,
0417 Одвиј Злату вашега диздара,
0418 Сестро моја, да јој видим лишце!“
0419 Тад се Ханка из кола испусти,
0420 Па окрену тепи и бунару.
0421 Када тепи и бунару дође,
0422 С дивичице футу оборила.
0423 Кад с’ указа агина дивојка,
0424 Од ње шимшик по тепи сијнуо,
0425 Јер кршна је на њој ђеисија,
0426 Још од себе пристала дивојка.
0427 Тад јој Бабић тихо бесидио:
0428 „Та Златија Алаге диздара!
0429 Да је пена од све седам краља,
0430 Свима б’ њима на мејдан изишо,
0431 Ханел’ не би саму Бартулићу.“
0432 Кад дивојка ричи разабрала,
0433 Пошетала од воде бунара,
0434 Пођош’ за њом четири слушкиње,
0435 За њом Бабић наметну дорина,
0436 За Бабићем бајро на алату,
0437 Вид’ де Злате, агинске дивојке!
0438 Преко башчи кули окренула,
0439 Османага кроз капију прође,
0440 Он у клинску ујаха чаршију,
0441 А бутиге са обидве стране,
0442 По дућаних ту сиде ајани.
0443 Османага наступи на дори,
0444 Усулане јаше на хајвану,
0445 Своме дори гледа по стримену,
0446 Салам даје на обидве стране.
0447 А бајрактар жива мира нејма,
0448 Свом алату јоргу показује,
0449 Све му од биша у висину клиса,
0450 За два с’ копља у хевај извија,
0451 А по три му у напридак фаћа.
0452 Кад год кови лупи на камење,
0453 Изнад кова жив церемит сива,
0454 Испод кова полиће кремење.
0455 Стаде цика џамали пенџера,
0456 По пенџерих пале дивичице,
0457 А по вратих младе удовице,
0458 Све гледају Омер-бајрактара,
0459 Што се од њег ради и алата.
0460 Кад згледаше Бабић-Османагу,
0461 С бајрактара очи окренуше,
0462 Те Османа гледају и дору,
0463 Једна другу подвикује друга:
0464 „Та Златијо, по Богу сестрице,
0465 И Хатијо, мила другарице!
0466 Како смо липе ми овде узрасле,
0467 Овуд ’ваки пројахао није,
0468 Благо си мајци, која га ј’ родила,
0469 И сестрици, која г’ охранила
0470 На чистому крилу дивојачком!
0471 Приблаго друзи, којој суђен буде,
0472 У халвату на меку шиљтету!“
0473 Обојица ате пројахаше,
0474 Сиђош’ двору Алаге диздара,
0475 У авлију ате ујахаше.
0476 Кад су добре ате ујахали,
0477 Стаде звека по камењу чавла,
0478 Излетише агине делије,
0479 Дочекаше оба коњаника,
0480 Обојица ате одјахали,
0481 Једни су им ате прифатили,
0482 Једни њиха у ахар увели.
0483 Наприд Бабић уђе у одају,
0484 Он Алагу у халвату нађе.
0485 Диздар ага сиди под пенџером,
0486 Била му брада, а бијела чалма,
0487 У десној му теспих од мерџана,
0488 Њему Бабић турски салам викну
0489 И диздара у руку пољуби,
0490 Испред њег ага на ноге скочио,
0491 Под пенџером мисто начинио,
0492 Диздар с’ ага с њима поздравио.
0493 Кад су рекли, да су здраво били,
0494 Кахвеџије кахву унесоше,
0495 Тутунџије чибук подмакоше,
0496 Ту сидили, ноћи дочекали,
0497 Клањали акшам, вечер вечерали,
0498 По вечери сили у ахару.
0499 Тад је ага дици бесидио:
0500 „Дицо драга на конаку моме!
0501 Јунаци сте, ви одавле нисте.
0502 Каж’те с’ мени, срамоте вам нема,
0503 Оклен јесте, од сента којег сте?“
0504 Омер бајро аги бесједио:
0505 „Ми смо, ага, од Удвине биле,
0506 Ово је глава Бабић Османага,
0507 Син једини Бабић-Мехмедаге,
0508 А ја његов Омер бајрактару.“
0509 Кад те диздар ричи разумио.
0510 Он полети Бабић-Османаги:
0511 „То ли си сине Бабић-Мехмедаге!
0512 Добро ти бабу Мехмедагу знадем,
0513 Твој је бабо јунак од мејдана,
0514 За њег девлет у Стамболу знаде.
0515 Је л’ ти бабо здраво родитељу?“
0516 „ „Е јес, ага, селам оправио.“ “
0517 „Куд сте пошли, моја дицо драга!“
0518 Омер бајро аги бесједио:
0519 „Ихтијару на мучну земану!
0520 Мој се ага нежењен згодио,
0521 Билогрлке код колина нема,
0522 Те смо своје ате посиднули,
0523 Па ми пошли по врховној Лици,
0524 Османаги пазимо дивојку,
0525 Старом аги срцем пријатеља.“
0526 Кад то рече, на колина клече,
0527 Ихтијару тихо бесидио:
0528 „Не замири, ага, на конаку!
0529 Јесмо чули за твоју дивојку,
0530 Дај ми Златку по божијем путу,
0531 Да оженим Османагу свога!“
0532 Диздар ага рече бајрактару:
0533 „Томе, сине, замирања нема,
0534 Причекајте, моја дицо драга,
0535 Док изиђем у високу кулу,
0536 Да упитам у халвату Злате:
0537 Ако је каил мајка и дивојка,
0538 Ја ћу вама поклонит дивојку.“
0539 Истом с’ ага сегну од пенџера,
0540 А ахарска с’ одшкрнуше врата,
0541 А на врата указа се Злата,
0542 Родитељу тихо бесједила:
0543 „Не труди се, слатки родитељу!
0544 Ако б’ души мисто уфатио
0545 И џенетска врата отворио,
0546 Својој ћери хатор напунио,
0547 Ти ме подај Бабић-Османаги!“
0548 То му рече, у кулу утече.
0549 А кад ага ричи разумио,
0550 Бајрактару поклони дивојку.
0551 А кад бајро испроси дивојку,
0552 Тад се бајро с агом загрлио,
0553 Османаги руку пољубио.
0554 Тад Алага на ноге скочио,
0555 Из ахара у кулу окрену.
0556 Кад узиђе уз три моста кули,
0557 Те униђе у халват-одају,
0558 Он ту мајку нађе и дивојку.
0559 Тад је ага ћери бесидио:
0560 „Сиђи, ћери, у ахар-одају
0561 Ти на прстен Омер-бајрактару!“
0562 Аги рече билогрлка љуба:
0563 „Ти хај, ага, то је брига моја!“
0564 И ага се у ахар поврати.
0565 Вид’ де старе Умихан-кадуне!
0566 У халвату сандук отворила,
0567 Из сандука повади одило,
0568 На Златију трпа у одаји,
0569 Чудно старка опрема дивојку,
0570 Већ кад рече, да је сигурала,
0571 Тад над цакло наднесе дивојку,
0572 Гледа нене, је ли потрефила,
0573 То се нени слично не учини,
0574 Друго старка повади одило,
0575 То јој свуче, а друго навуче,
0576 Јоште боље у халват-одаји,
0577 Па на цакло наднесе дивојку,
0578 Гледа нене, је л’ јој ујдисало.
0579 Златка рече: „Јопе слично није.“
0580 И треће јој повади одило
0581 Јоште боље у халват-одаји,
0582 Да би боље Бабић штимо липу.
0583 Кад је треће метнула одило,
0584 Над цакло се наднесе дивојка,
0585 Сама себи говори дивојка:
0586 „Драги Боже, на свему ти фала!
0587 Да сам ’вако ја у пола липа,
0588 Лишце би ми за везира било,
0589 Ханел’ не би за Бабић-Османа.“
0590 На главу баци свилену ћаткију,
0591 И устаче везене папуче,
0592 Па окрену низ ћемерли кулу,
0593 За њом и’ду четири слушкиње.
0594 Вид’ Бабића, весео му бабо,
0595 Јере Осман сједи под пенџером,
0596 Са пенџера уз кулу погледа,
0597 Кад ће с’ њему помолит дивојка,
0598 Јер јој с’ нада, да ћ’ у ахар снићи
0599 Баш на прстен Омер-бајрактару.
0600 Истом Бабић у мисли бијаше,
0601 А од куле шимшик ударио,
0602 За осином помоли се Злата,
0603 Шеће липа до ахар-одаје,
0604 За њом иду четири слушкиње.
0605 Кад ускочи у ахар дивојка,
0606 Она њима турски салам викну,
0607 А бабиној погрмила руци,
0608 Родитеља у руку пољуби,
0609 А код бабе Омер-бајрактара,
0610 Иступи се, подвиш стаде руке,
0611 Кад је Бабић згледа од пенџера,
0612 У Бабицу срце ударило,
0613 На прсих му токе узиграле,
0614 Јер му с’ врло слична учинила.
0615 И слушкиње кахву наточише.
0616 Кад попили црну мећрушину,
0617 Тад Алага викну бајрактара:
0618 „Пријатељу, Омер-бајрактару!
0619 Устај, бајро, прстенуј дивојку!“
0620 Омер бајро на ноге скочио,
0621 Дивичицу фати за десницу,
0622 Окрену је за жарахним сунцем,
0623 Устаче јој од злата прстење,
0624 Посу по њој двиста маџарија,
0625 Око Златке стаде тутљевина,
0626 Јер око ње падоше слушкиње.
0627 Оне јагме мекахне цекине.
0628 У том бајро попусти дивојку,
0629 Оде липа на ахарска врата,
0630 Из ахара уз три моста кули.
0631 Мало вриме, ни дуго не прође,
0632 А из куле испала слушкиња,
0633 Ускочила у ахар-одају,
0634 Она виче Бабић-Османагу:
0635 „Хајде, ага, пуница те зове!“
0636 Тада Бабић из ахара пође
0637 Османага у ћемерли кулу
0638 И униђе у халват-одају,
0639 Пуница га добро дочекала,
0640 На мекахно шиљте посадила,
0641 Изновице кахву поставила
0642 Замедиту и зашећериту,
0643 Сидили сву ноћ, санка не имали.
0644 Кад им данку било на уранку,
0645 Османага у ахар изашо,
0646 Хем на вакат сабах саклањали,
0647 Рече ага, вакат походити.
0648 Опремише с’ обадва јунака,
0649 Ал говори Бабић Османага:
0650 „Бабалуче, Алага диздару!
0651 Кад ћу теби доћи раз дивојке,
0652 Колико л’ ћу довести сватова?“
0653 Тада диздар зету бесједио:
0654 „Своди, сине, кад је теби драго,
0655 И сватова, колико ти драго,
0656 Али немој свати омалити,
0657 Јер вам, сине, могу требовати.“
0658 Рок ставише у трећу недиљу.
0659 То рекоше, па се растадоше,
0660 Делије им ате подмакоше,
0661 Изјахаше граду на капију,
0662 Управише оба коњаника,
0663 Обојица у широку Лику,
0664 Вас дан ишли, на Удвину сишли
0665 Билу двору Бабић-Мехмедаге,
0666 Оде Осман уз ћемерли кулу.
0667 Родитељу кад у халват уђе,
0668 Салам дао, руци погрмио.
0669 Када бабу у руку пољуби,
0670 Измаче се, подвиш стаде руке,
0671 Ага с’ сином за здравље упита:
0672 „Јесте л’, сине, Клину саходили
0673 И виђали Златку диздареву,
0674 Јесте л’ липу испросили Злату?“
0675 Османага баби бесједио:
0676 „Ишли јесмо Клину бијеломе,
0677 Ја сам виђо Златку диздареву,
0678 Ја јој, бабо, муштерија нисам.“
0679 Кад те ага ричи разумио;
0680 „Што то, сине, желио те бабо!
0681 Зар ћеш мени образ оцрнити,
0682 Те ти не смиш на мејдан изаћи!“
0683 Тад је ага на ноге скочио,
0684 На свог сина сабљу повадио.
0685 Кад син виђа, да би ударио,
0686 Он повика родитеља свога:
0687 „Јаваш, бабо, ако Бога знадеш!
0688 Зар ти шале замећати не даш?
0689 Ми смо липу испросили Злату,
0690 Испросили, хем прстеновали.“
0691 Тад се ага од сина поврати:
0692 „Бре аферим, моје дите драго!
0693 Ја ћу теби свате покупити,
0694 Који ће се свати спомињати
0695 Од данаске па до кијамета.“
0696 И бајрактар у халват униђе
0697 И унесе хегбе на рамену,
0698 Он извади бошчалук-хаљине,
0699 Па пред агу метну у одају,
0700 Што је њему опремила Злате.
0701 Мехмедага на ноге скочио,
0702 Па он дици вели у одаји:
0703 „Ја сад идем до беглука сићи,
0704 До беглука нашег Мустајбега,
0705 Јер ми је Лика вавик бесједио:
0706 Кад год сина ја оженим свога
0707 И гдје сину испросим дивојку,
0708 Бег ми реко свате покупити,
0709 Те ја идем до беглука сићи,
0710 Хабер дати нашем Мустајбегу,
0711 Да сам сину испросио Злату,
0712 Нек ми Лика савија сватове.“
0713 То им рече, низ кулу окрену,
0714 Мехмедага управи беглуку.
0715 У бегову лонџу ускочио,
0716 Кад ал лонџа пуна Удвињана,
0717 Све је ајан сио до ајана,
0718 Хем газија један до другога,
0719 Уврх стола лички поглавару,
0720 А остали редом посједали,
0721 Редом сједе, а редом бесједе.
0722 Уђе Бабић, турски салам викну,
0723 Отпримише, мисто начинише,
0724 Покрај бега сио под пенџером,
0725 Сви се с агом они поздравише.
0726 Кад су рекли, да су здраво били,
0727 Тад Мустајбег аги бесједио:
0728 „О газијо, Бабић-Мехмедага!
0729 Што не жениш сина Османагу?
0730 Већ ти је Осман на женидбу дите.“
0731 Мехмедага бегу бесједио:
0732 „О Мустајбег, од све Лике главо!
0733 Ја сам сину испросио дивојку
0734 Од бијела Клина каменога,
0735 Злату липу Алаге диздара,
0736 Те сам, беже, дошо до тебека,
0737 Вавик си ми, беже, бесидио:
0738 Кад би годиц ја сина женио,
0739 Те би њему испросио дивојку,
0740 Ти да ћеш му свате покупити.
0741 Дошо сам ти и хабер донио,
0742 Хоћу ли се у те поуздати,
0743 Хоћеш ли ми свате савијати?“
0744 Кад те Лика ричи разумио :
0745 „Нека, ага, хаиром ти било!
0746 Што сам ти реко, ни порећи не ћу,
0747 Ја ћу теби покупит сватове,
0748 Свести ћу их Клину по дивојку.“
0749 Мехмедага Лики бесједио:
0750 „О Мустајбег, дирек од Удвине,
0751 Немој, беже, свати омалити!
0752 Могу свати нами требовати,
0753 Чини ми се, бит ће и мејдана
0754 Од Котара Бартулић-сердара.“
0755 Њему вели лички Мустајбеже:
0756 „Газијо стара, не брини се с тиме!
0757 Кад сте рекли ићи по дивојку?“
0758 Ага каже, у трећу недиљу.
0759 То му рече, на врата окрену,
0760 Мустајбег му вели на походу:
0761 „Кад наступи трећа недиљица,
0762 Себе спреми и Османа сина,
0763 Изјашите до воде Црваћа
0764 Код Удвине на мехке рудине,
0765 Наћи ћете готове сватове.“
0766 Из беглука ага кули пође,
0767 Лички беже да мирује не ће,
0768 Бег се фати пера и артије,
0769 Бег правио књиге на колину,
0770 Ком ће беже прву направити?
0771 Књигу пише, у Хливно андише,
0772 А на руке паши Радослијћу:
0773 „Хасанпаша од Хливна билога!
0774 Ето ти, паша, биле писанице!
0775 Тебе молим ко и старијега,
0776 Да ми по Хливну покупиш сватове,
0777 Паша драги, што год више мореш,
0778 Хем од воље, што се може боље,
0779 Да ти сиђеш у трећу недиљу
0780 Под Удвину, на равну рудину,
0781 У сватове Бабић-Мехмедаги
0782 Ти његову сину Османаги.“
0783 Ту оправи, другу је правио,
0784 Он је пише, у серхат андише,
0785 Баш на руке Хрњетини Муји:
0786 „Ето ти, Мујо, књиге од менека!
0787 Ти се спреми на Кладуши билој
0788 И подигни младе серхатлије,
0789 Све од воље, што се може. боље,
0790 Сиђи мени у трећу недиљу
0791 У сватове Бабић-Османаги.“
0792 Ту оправи, а трећу направи,
0793 Оправи је преко Плишевице
0794 Бијеломе Бишћу каменоме,
0795 Баш на руке Попржен-Мујаги,
0796 И тог ага зове у сватове,
0797 Да од Бишћа подигне сватове.
0798 Што би ти књиге редом хесабио?
0799 Пише књиге од града до града,
0800 Па у Лику у сваку паланку,
0801 У паланку на сваког ајана,
0802 Да се спреми и подиже свате,
0803 Да му сиђе под Удвину билу.
0804 Кад је Лика књиге распачао,
0805 Беже викну младе Удвињане:
0806 „Чујете ли, млади Удвињани!
0807 Кад наступи трећа недиљица,
0808 На рудине сваки изјашите,
0809 Аги ваља у сватове поћи.“
0810 Тако Лика тертиб учинио.
0811 Кад настала друга недиљица,
0812 Једно јутро Бабић под пенџером,
0813 Код њег Осман подвиш стоји руке,
0814 Мехмедага гледа низ рудине,
0815 Он угледа пољем коњаника,
0816 Тад је ага сину бесједио:
0817 „Ето нами пољем коњаника!
0818 На његову јаху гледајући,
0819 Ко кад је хусар из Принциповине.
0820 Викни, сине, четири делије,
0821 Нек испану пред авлију билу,
0822 Управ ће онај нашој билој кули,
0823 Нек чекају на вратих хусара,
0824 Нек питају, чем је муштерија;
0825 Ако б’ био какав књигоноша,
0826 Нека књигу до мене унесу.“
0827 Османага делије подвикну,
0828 Испадоше агинске делије.
0829 У том хусар дојаха до врата,
0830 Делијама добро јутро викну,
0831 Код њих хусар ата заставио,
0832 Код капије он пита делија:
0833 „Је л’ то кула Бабић-Мехмедаге
0834 И његова сина Османаге?"
0835 Момци кажу, агина је кула.
0836 Њиха влашче пита код капије:
0837 „Је л’ се ага дома потрефио,
0838 Би л’ се могло доћи до његака?“
0839 Момци кажу: „Ага је у кули;
0840 Ако имаш књигу при себика,
0841 Ми ћемо му књигу унијети."
0842 Тад латинче књигу извадило.
0843 Кад делије ту књигу примише
0844 И Бабићу унесош’ у кулу,
0845 Бацише је аги преко крила.
0846 Узе је ага, кад је разавио,
0847 Књигу гледа, у сина погледа,
0848 Тад му Осман приче бесједити:
0849 „Родитељу, Бабић-Мехмедага!
0850 Каква т’ књига паде прико крила?
0851 Је ли, бабо, књига од мејдана,
0852 Ил је књига од липе дивојке?“
0853 Мехмедага сину бесидио:
0854 „Није, сине, књига од дивојке,
0855 Већ је, сине, књига од мејдана
0856 Од Котара Бартулић-сердара.
0857 Баш је на те књигу андисао:
0858 ,Ето т’ књиге, Бабић-Османага!
0859 Јесам чуо и хабер узео,
0860 Да си клинску испросио дивојку,
0861 Дилбер Злату Алаге диздара.
0862 Зар се мого оженити ниси
0863 Брез Златије, моје јауклије?
0864 Одступи се од моје дивојке!
0865 Ако л’ је се оканити не ћеш,
0866 Ја ти књигу шаљем од себека,
0867 Кад поведеш од Клина дивојку,
0868 На другу страну немој окрићати,
0869 Већ на Попивље на поље широко,
0870 Онди ’ш наћи Бартулић-сердара,
0871 Покрај Злате мејдан подилити,
0872 Ко остане, нек води дивојку.’
0873 Ето, сине, што ти књига пише."
0874 Кад те Осман ричи разумио,
0875 Уз Османа боја ударила,
0876 На њему се длака исправила,
0877 Ага отпис други направио,
0878 Бартулићу њега отправио:
0879 „Ја се Злате оканити не ћу,
0880 Навратит ћу је на Попивље равно.
0881 Ако т’ не би на Попивљу нашо,
0882 На Котар ћу ја шћерат дората,
0883 Бартулићу, твојој билој кули,
0884 Под кулом с тобом мејдан подилити.“
0885 Таки му је отпис повратио,
0886 На капију књигоноши снио.
0887 Придаде књигу, попудбину плати,
0888 Хусар узе, добро зафаљује,
0889 Па у седло фрци гавраново,
0890 Влашчић натраг оде на Приморје,
0891 Нека иде, куд је њему драго!
0892 Да гледамо Лике Мустајбега!
0893 Ког је Лика у сватове зовно,
0894 Свак је њему у сватове пошо,
0895 Свати се свили у трећу недиљу
0896 До Црваћа, под Удвину билу.
0897 Када трећа недиља наступи,
0898 Мехмедага јутром подранио,
0899 Ага викну Омер-бајрактара:
0900 „Бајрактару, стара тевабијо!
0901 Брже вичи тридесет делија,
0902 Нек опреме, моје дите драго,
0903 Мени мога Стамболију ђогу,
0904 А мом сину племенита дору,
0905 Док се и ми у кули спремимо.“
0906 Тад бајрактар подигну делије,
0907 Опрема се тридесет делија,
0908 И агинског опремају ђогу,
0909 Османаги племенитог дору,
0910 Омер-бајри пехливан-алата,
0911 По авлији добре ате воде,
0912 Погледају уз ћемерли кулу,
0913 Кад ће с’ њима аге помолити.
0914 Мало вриме, дуго и не прође,
0915 Из куле се ага помолио,
0916 Мехмедага у авлију сиђе,
0917 За њим дите млади Османага,
0918 И под аге ате подмакоше.
0919 Добре ате они посједоше,
0920 Први ага на капију појде,
0921 Мехмедага на ђогату своме,
0922 За њим дите Бабић Османага,
0923 За Османом бајро на алату,
0924 Зелен бајру бајрак прикрилио,
0925 А за њима тридесет нефера.
0926 На рудине ате изјахаше,
0927 До Црваћа ате управише,
0928 До Црваћа и воде бегове.
0929 Кад с’ Црваћу близо прикучили,
0930 Погледа ага са ђогата свога,
0931 Он угледа чудо на рудинах,
0932 Јер је поље бутум зажмирило
0933 Од јунака и од добрих ата,
0934 Јер је Лика савио сватове.
0935 Сви се били свати искупили,
0936 Већ бег чека Бабић-Мехмедаге
0937 И његова сина Османаге.
0938 Дојаха Бабић до чадора била,
0939 До чадора гази Мустајбега,
0940 Тути Бабић одјаха ђогина,
0941 Он под тенеф Мустајбегу уђе.
0942 Лички беже под чадором сиди
0943 И код бега удвињски ајани,
0944 Бабић уђе, те им салам викну,
0945 Отпримише, Мехмедага викну:
0946 „Наш Мустајбег, од све Лике главо!
0947 Мустајбеже, вакат полазити.“
0948 А Мустајбег аги бесидио:
0949 „Јоште вакта од похода нејма,
0950 Зовите ми Омер-ефендију,
0951 Који дову по разбоју даје."
0952 Брзо бегу хоџу добавили,
0953 Тада Лика ефендију вика:
0954 „Брже нађи два хитра ћатиба,
0955 Ти препиши на калем војнике,
0956 Да видимо, кол’ко је четника.“
0957 Ту ћатиби свате преписали,
0958 Изађе свата двадесет хиљада,
0959 Лички беже на чауше викну:
0960 „Чауши, вич’те, у даулбаз туц’те!
0961 Већ је вакат свате подизати.“
0962 А чауши млади завикаше:
0963 „Хазурала, кићени сватови!
0964 Свати јесмо, ми за стања нисмо,
0965 Кратки данци, а дуги конаци.“
0966 Склопише се тенефли чадори,
0967 А сватови ате појахаше,
0968 Покренуше с’ од воде Црваћа.
0969 Вид’де главе Лике Мустајбега!
0970 Кад голуба Лика поклопио,
0971 Ал је адет у тог Мустајбега,
0972 Кад би годиц у сагрдум пошо,
0973 Своје би беже пушке испалио,
0974 Па изнове пушке припунио.
0975 И сад беже пушке изметнуо.
0976 Кад видише остали сватови,
0977 Сваки своје пушке изметнуо,
0978 Није шала двадесет хиљада!
0979 Кад су били пушке испалили,
0980 По рудинах уфати се тама,
0981 Није магла, што је од године,
0982 Већ хитрога праха пушчанога,
0983 А из таме коњик испануо,
0984 Први Ђулић на зекану своме,
0985 Црљен га је бајрак прикрилио,
0986 Њему кита виси од бајрака,
0987 Баш низ плећа тога бајрактара,
0988 Све му зекца бије по сапима,
0989 Пореди му Врцић на дорату,
0990 Зелен бајру бајрак прикрилио,
0991 За њим Ћерим на алату своме,
0992 Бијел га је бајрак прикрилио,
0993 Пореди му Хускан на јагазу,
0994 Хем за њима лички поглавару,
0995 Из десна му Нухан бајрактару,
0996 А из лива Селим на алату,
0997 И то је Селим, бегов бајрактару.
0998 Низ рудине свати окренуше.
0999 Кад су Лику били приметнули,
1000 Вакат био, на Попивље дошли,
1001 На Попивљу нигди никог нема,
1002 До башлука ате дојахаше,
1003 До башлука двају ђувегија,
1004 Што их згуби Бартулић сердару.
1005 Туде Лика застави голуба
1006 И код бега остали ајани,
1007 Ту фатиху Турци проучили.
1008 Већ рекоше, да свате покрећу,
1009 Тада Бабић викну Османага
1010 Родитеља, Бабић-Мехмедагу:
1011 „Слатки бабо, срцем пријатељу!
1012 Мене је јако заболила глава,
1013 Ја не могу Клину у сватових,
1014 Дај ми изун, слатки родитељу,
1015 Да ја идем својој билој кули,
1016 Не би ли ме моја прошла глава.“
1017 У њег ага очи испопричи:
1018 „Лажеш, сине, Османе једини!
1019 Тебе није заболила глава,
1020 Већ си с’ припо Бартулић-сердара,
1021 Ти кад виђа два нова мезара.“
1022 „ „Е јес’, бабо, тако ми имана!“ “
1023 Кад те Лика ричи разумио,
1024 Он Бабића викну Мехмедагу:
1025 „Сину подај изун од себека!“
1026 Мехмедага бегу бесидио:
1027 „О Мустајбег, од све Лике главо!
1028 Кад ми сутра дигнемо дивојку
1029 Ми од Клина клинскога диздара,
1030 Изјашемо на Попивље равно,
1031 Ако би, беже, овди састанули
1032 Од Котара Бартулић-сердара,
1033 Те ми сина у мејдан позовне,
1034 Шта би, беже, њему џевапили?“
1035 Тад је Осман баби бесједио:
1036 „Родитељу, срцем пријатељу!
1037 Ако би ме моја прошла глава,
1038 Јутром ћу рано ата појахати,
1039 Изјахати на Попивље равно,
1040 Овди своје свате дочекати,
1041 Бартулићу на мејдан изаћи.“
1042 Њему бабо изун допустио,
1043 Натраг Осман дору повратио,
1044 И Мустајбег свате покренуо
1045 Са Попивља Клину каменоме.
1046 Нека иду, куд је њима драго!
1047 Да виђамо Бабић-Османаге!
1048 Он окрену у Удвину билу,
1049 Вакат био, на Удвину сиђе,
1050 Кули својој дојаха дорина,
1051 Привеза га у својој авлији,
1052 Па окрену уз ћемерли кулу,
1053 Стару мајку у оџаку нађе,
1054 Својој мајци турски салам викну,
1055 Нене прими, а сину бесиди:
1056 „Та Османе, моје дите драго!
1057 Куд си ата натраг повратио?
1058 Да се ниси покајо дивојке,
1059 Или се, сине, препано мејдана
1060 Од Котара Бартулић-сердара?"
1061 Тад јој Осман тихо бесједио:
1062 „Нисам се, мати, Злата покајео,
1063 Нити сам се плахнуо мејдана,
1064 Већ када сам на Попивље дошо,
1065 На Попивљу Бартулића нејма,
1066 Приваро сам родитеља свога,
1067 Да ме је јако заболила глава,
1068 Ја од бабе изун изискао,
1069 Да се натраг своме двору вратим,
1070 Да ћу сутра јопе на Попивље,
1071 На Попивљу свате дочекати,
1072 С Бартулићем мејдан учинити.
1073 Ал чуј, мати, што ћу бесједити;
1074 Ја, вире ми, на Попивље не ћу,
1075 Нит је мене глава заболила,
1076 Већ ћу, мати, себе опремити,
1077 Опремити себе и дорина,
1078 Одох, мати, на Котар камени
1079 Управ двору Бартулић-сердара,
1080 Волим му тамо на мејдан изаћи,
1081 Волим тамо него на Попивљу,
1082 Да ме гледа агина дивојка.
1083 Бартулића ја изнити главу,
1084 Јали своју тамо оставити.“
1085 То он рече, на ноге скочио,
1086 У халвату сандук отворио,
1087 Из сандука вади ђеисију,
1088 Чоха турска, кроја оборскога,
1089 На се тебдил меће ђеисију.
1090 Када Бабић себе опремио,
1091 Он окрену у авлију дори,
1092 Код јаблана припрема хајвана,
1093 Меће хорму на њега шпањурску.
1094 Кад опреми пехливана свога,
1095 Изишла му у авлију мајка,
1096 Осман мајку у руку пољуби:
1097 „Халали, мајко, сина јединога!
1098 Ил с’ видити ил виш’ не видити.“
1099 Халали га и благосови га,
1100 Он у седло фрци доратово,
1101 Окрену ата на авлијнска врата,
1102 На рудине изјаха хајвана,
1103 Окрену га на Приморје равно.
1104 Кад удвињско поље преметнуо,
1105 Под Вучијак ишћера хајвана,
1106 Он под гору, а сунце за гору.
1107 Тај дан прође, ноћ на земљу дође,
1108 Он кроз гору гонио дорина,
1109 Сву ноћ ишо, гору приметнуо,
1110 Изјаха га на Гробнице горње
1111 До студена врила Митровића
1112 И густога луга Поповића.
1113 Кад је врилу дојахо дорина.
1114 Код врила га ага одјахао,
1115 Он на вакат сабах саклањао.
1116 Док је Бабић сабах саклањао,
1117 Добар дорат јечам позобао,
1118 Рече,јанлах’, посједе хајвана,
1119 Покрај врила проћера дорина,
1120 Он изјаха на горње Котаре,
1121 Ашићаре јаше низ Котаре,
1122 Тегли кули Бартулић-сердара,
1123 Јер му кула међу оба Котара,
1124 Кад се ага кули прикучио,
1125 Ал велико чудо угледао,
1126 Око куле поље зажмирило
1127 Од шкрљака и од каурина.
1128 Велика ронда око куле хода,
1129 Јер Бартулић покупио војску,
1130 Има војске за тријес’ хиљада,
1131 Јер с’ Михајло припрема мејдану.
1132 До логора Осман дојахао,
1133 Солдатији Бог помози’ виче,
1134 Примају они, те му с’ поклањају,
1135 Јер је на њем господско одило.
1136 Он кроз логор билој кули дође,
1137 Око куле камена авлија,
1138 Висока је од два боја људска,
1139 На авлији демирли капија,
1140 И авлијнска отворена врата.
1141 У авлију ујаха дората,
1142 У авлији сва вишња господа,
1143 У авлији четири јаблана,
1144 Међу њима бунар вода хладна,
1145 Бунар бије на седам фискија,
1146 Код бунара тепа озидана,
1147 На њој сиди дванаес’ сердара,
1148 Све је један сио до другога.
1149 Уврх толе Бартулић сердару,
1150 Сав се били као лабуд тица,
1151 На прсих му токе и илике,
1152 И још више крила позлаћена,
1153 За пасом му до дви пушке мале,
1154 Све у срми и жежену злату,
1155 Међу њима пала латинкиња,
1156 Балчак јој је од срме каљене,
1157 А корице од фиљева зуба,
1158 Преко крила дуга граналија,
1159 На њој лима дваес’ и четири,
1160 Пола златних, а пола сребрних,
1161 У те пушке грло позлаћено.
1162 Јесу пили, еглен отворили,
1163 Што о чему, анџак о свачему.
1164 Тада Осман дојаха дорина,
1165 Дојаха га тепи и бунару,
1166 Застави га, те им ,јутро’ викну,
1167 Сва господа јутро’ отпримила.
1168 Тад Бартулић своју диже главу,
1169 Диже главу, говори Осману:
1170 „Одјаш’ ата, вридан господине,
1171 Ходи тепи, да се напијемо!“
1172 Истом сердар бијаш’ у бесидах,
1173 Али грло из авлије викну
1174 Иза леђа Бабић-Османаге,
1175 На име виче Бартулић-сердара:
1176 „О сердару, зло попио пиће!
1177 То није обор на дорину своме,
1178 Већ је змија Бабић Османага,
1179 Кога коље, од ње не прибаља.“
1180 Тада Осман са доре погледа,
1181 Кад то сеиз Алаге диздара,
1182 Сеиз Миле агу оставио,
1183 Под Бартулића крило ускочио,
1184 Па Бабића Миле добро знаде.
1185 А кад Осман Милу опазио,
1186 Он се фати двају џехведара,
1187 На њег оби пушке изметнуо,
1188 Мртав Миле паде у авлији.
1189 А кад виђа Бартулић сердару,
1190 Он се фати дуге граналије,
1191 На Османа пушку подигнуо,
1192 Два синџирли зрна полетише,
1193 Добар дорин печом узмахнуо,
1194 Јер по печи шинуше хајвана,
1195 Мртав дорат паде у авлији,
1196 Дорат паде, а агу претишће.
1197 Тад Бартулић са тепе скочио,
1198 Гола му пала у шакама сијну,
1199 Сердар скаче, да главу одсиче,
1200 Бабић се фати пушке облучкиње,
1201 На ункуш је пушку наслонио,
1202 На Михајлу нишан уфатио.
1203 Пуче пушка Бабић-Османаге,
1204 Два синџирли зрна полетише,
1205 Бартулића добро погодише,
1206 На прсих му дагму начинише,
1207 А на плећих пенџер отворише,
1208 Мртав сердар код воде пануо.
1209 У том с’ Осман раста од дората,
1210 У десници сијнула му ћорда,
1211 У авлији кавгу заметнуо.
1212 Сердари се кули појагмише,
1213 Ал с’ од куле врата притворише,
1214 Падају једни у авлији билој,
1215 Једни лете на авлијнска врата.
1216 Бабића је срица послужила,
1217 Јере Осман освоји авлију,
1218 Хем притвори демирли капију,
1219 Већ никог жива у авлији нема.
1220 Мртву с’ Осман поврати дорину,
1221 Мртва грли, а крвава љуби
1222 „Давор доре, оба крила моја,
1223 То ли мени крила опадоше!“
1224 Истом Осман у ричи бијаше,
1225 Ал с’ од куле канат отворио,
1226 На капију указа с’ дивојка,
1227 Ружа липа, сестра Бартулића,
1228 Она вели Бабић-Османаги:
1229 „О Бабићу, сив-зелен соколе!
1230 Хоћеш мени тврдну вјеру дати,
1231 Да ћеш мене за љубу примити,
1232 Придат ћу ти кулу Бартулића.“
1233 Када Осман згледа маџарицу,
1234 Он Ружици заче бесидити:
1235 „Та Ружице, господска дивојко!
1236 Кад би ми се у гајрету нашла,
1237 Да си нима и да с’ липа слипа,
1238 Јопе би те за љубу примио,
1239 Камо л’, јањци, ти с’ одвише липа.“
1240 Тад му Ружа отвори капију,
1241 Узе њега за десницу руку,
1242 Окренуше уз ћемерли кулу,
1243 Бабић сједе у халват-одају,
1244 А на врата удариш’ солдати,
1245 На авлију и капију билу.
1246 А војводе њега подвикују:
1247 „О Турчине, Бабић-Османага!
1248 Придаји се, не замећи пунте!“
1249 Тада ага Ружи бесидио:
1250 „Давор Ружо, сестро Бартулића!
1251 На капију навалиш’ маџари,
1252 Ђити моја са рамена глава.“
1253 Тад му Ружа тихо бесједила:
1254 „Муч’, Османе, ниси женска глава!“
1255 То му рече, а на ноге скочи,
1256 Па окрену низ ћемерли кулу,
1257 У авлији камена тавница,
1258 Тавници је отворила врата,
1259 У тавници тридесет сужања,
1260 Међу њима црни Омербеже
1261 Са Подова, из врховне Лике.
1262 Са њих Ружа гвожђе оборила,
1263 У авлију све тријес’ пустила,
1264 Сужњи с’ чуде, што би ово било!
1265 Изнила им тријес’ граналија,
1266 А подили на тријес’ сужања,
1267 Примаче им праха и олова,
1268 Па Ружица Омербега виче:
1269 „На мазгале поредајте сужње,
1270 Са мазгала пушке опаљујте,
1271 Од авлије одбијајте војску!“
1272 Сужњи хоће, једва дочекаше,
1273 Оде Ружа уз ћемерли кулу,
1274 Пред Османа трмпез поставила,
1275 С њиме пије, те се разговара.
1276 Ал је у пољу млад задарски бане,
1277 Тај је бане савијо господу,
1278 То је ујак Бартулић-сердара.
1279 Вићу чине на меких рудинах,
1280 Како б’ више кулу освојили.
1281 Тад Османа бане подвикнуо:
1282 „О Турчине, Бабић-Османага!
1283 Остави кулу билу Бартулића,
1284 Ево т’ пути у широку Лику,
1285 О Турчине, не бој се привари!“
1286 Њиха Осман виче са пенџера:
1287 „Данас вири вашој не вирујем,
1288 Нит ћу вами куле оставити.“
1289 На то с’ бане јако расрдио.
1290 Оплетоше у пољу кошеве,
1291 На кошеве дигоше топове,
1292 Почеш’ кулу бити Бартулића.
1293 Горњу чатму кули обронише,
1294 У доњу се Бабић поспустио.
1295 Нек пуцају, колико им драго!
1296 Да виђамо агиних сватова!
1297 У Клину су конак учинили,
1298 Ноћ ноћили, јутром подранили
1299 И повели од Клина дивојку.
1300 Кад изашли на поље зелено,
1301 Развили се зелени бајраци,
1302 Под њимака пивају јунаци,
1303 Све се огрош слама од пушака.
1304 Иду свати на Попивље равно,
1305 Вакат био, на Попивље дошли,
1306 До кабура двају ђувегија,
1307 На Попивљу нигди никог нема,
1308 Бартулића ни Османа нема.
1309 До башлука ате дојахаше,
1310 Код мезара те их заставише.
1311 Диже главу Бабић Мехмедага,
1312 Мустајбегу заче бесједити:
1313 „Беже драги, што би ово било!
1314 На Попивљу нигди никог нема,
1315 Ни сердара ни његове војске,
1316 Ни Османа, мог јединог сина,
1317 Д’јете ми је хилу учинило.
1318 Ни Бог не до, слатки Мустајбеже,
1319 Да ј’ Бартулић извалио војску,
1320 Те б’ ми сина на мејдан позовно,
1321 Што би данас џевап учинио?“
1322 Истом они у бесједах били,
1323 Чу се јека од равна Котара.
1324 Тада Ђулић бегов подвикнуо:
1325 „Наш Мустајбег, од све Лике главо!
1326 На Котару чују се топови,
1327 Оно ј’ њеко ларму заметнуо
1328 Од нас, беже, личких набодица.
1329 Да није Бабић отишо Османе
1330 Билу двору Бартулић-сердара,
1331 Да није тамо кавгу заметнуо?
1332 Синоћ, беже, у Клину каменом
1333 Ја сам слушо котарске топове.“
1334 Мехмедага Ђулића подвикну:
1335 „О Нухане, то истина није!"
1336 Тада Лика Нухана подвикну:
1337 „Камо, сине, Селим бајрактару?
1338 Нема мога Селим-бајрактара
1339 Од јутроске од Клина каменог,
1340 Дицо моја, што ј’ од бајре било?“
1341 Тада Ђулић бегу бесједио:
1342 „О Мустајбег, дирек од Удвине!
1343 Синоћ, беже, од Клина каменог
1344 Кад су с’ чули котарски топови,
1345 Селим бајро појахо алата,
1346 Он из Клина те га изјахао,
1347 Беже, не знам, куд је окренуо.“
1348 Кад Мустајбег ричи разумио,
1349 Бегу грозне сузе ударише:
1350 „Та Селиме, луда хаџамијо!
1351 Брез изуна куд си одјахао?
1352 Ал ми лудо мореш погинути!“
1353 Истом они у бесидах били,
1354 Уз поље се коњик помолио
1355 На алату ко на горјанику,
1356 Бег познаје, познати не море,
1357 Црно тело, прњаво одило,
1358 У алата грива изгорила,
1359 Момку крвца пљуска прико паса,
1360 Све с’ алату у копита циди.
1361 Све то ближе кад се прекучио,
1362 Бег познаде бајрактара свога.
1363 Доћера бајро до бега алата,
1364 Селам дао, а са ата спао
1365 Селим бајро у зелену траву.
1366 Допаде му лички поглавару:
1367 „Хаирола, моје дите драго!“
1368 Тај му бајро ништа не дивани,
1369 Полише га студеним бунаром,
1370 Опе Лика бајрактара вика:
1371 „Бајрактару, мила тевабијо!
1372 Куд си ходо, ата прогонио,
1373 Гдје ли си се у џењку згодио?“
1374 Селим бајро тихо проговара:
1375 „Ја сам синоћ од Клина каменог.
1376 Ја од Клина појахо хајвана;
1377 Јер сам чуо јеку од топова,
1378 Беже драги, са равних Котара.
1379 Окренуо на Котар камени,
1380 У по ноћи на Котар изјахо.
1381 Кад с’ помолих двору Бартулића,
1382 Ја големо чудо угледао,
1383 Јер се сила око куле свила,
1384 Све се огрош слама од пушака
1385 Са рудина на високу кулу,
1386 Из авлије с’ ситан огрош слама,
1387 На логор сам тада ударио.
1388 Кад солдати мене опазише,
1389 Живу ватру на ме оборише,
1390 Ја дојахах под високу кулу.
1391 Кад с’ прикучих Бартулића двору,
1392 Из авлије с’ ситан огрош слама,
1393 Од авлије одбија маџаре.
1394 Ја погледах кули до пенџера,
1395 У одаји свитли с’ виђеница,
1396 Њеко с’, беже, виђа у одаји,
1397 Мислим, беже, њеко од Турака.
1398 Јопе мамна завратих алата,
1399 Ја кроз логор ата пројахао,
1400 Вавик с’ на ме ситан огрош слама.
1401 Ја изјахах с’ ову страну војске,
1402 Ја изнесох седамнаест рана,
1403 Свака с’ рана смрцом приговара.“
1404 То изусти, а душу испусти,
1405 Селим бајро свијет проминио.
1406 То је бегу врло жао било.
1407 На рудинах бајру опремише,
1408 Црном земљом њега погрнуше
1409 Код башлука двају гињеника.
1410 Тад подвикну Клинкиња дивојка:
1411 „Е мој свекре, Бабић-Мехмедага!
1412 Осман ти је на равном Котару
1413 А код двора Бартулић-сердара.“
1414 Кад те ага ричи разумио,
1415 Мустајбега ага подвикнуо:
1416 „Хајмо, беже, на Котар камени
1417 Виђати, беже, што ј’ од сина било!“
1418 На рудинах чадор курисаше,
1419 А под чадор метнуше дивојку,
1420 Пет хиљада оставише свата,
1421 Да чувају на Попивљу липе.
1422 Они добре ате појахаше,
1423 Одош’ свати на Котар камени,
1424 А сватова петнаест хиљада,
1425 На Голији хунку приметнули.
1426 Кад Голију гору прибацили,
1427 Дриновоме кланцу изјахали,
1428 Ту јунаци ате попустише,
1429 Полетише низ Котаре горње,
1430 Они хите двору Бартулића.
1431 Вавик бане бије кулу билу,
1432 Брани с’ Бабић и друштво његово,
1433 Већ у трећу чатму га стирали.
1434 Једно јутро Осман погледао,
1435 Од Дриновца с’ магла подигнула,
1436 Магла лети небу у хеваје.
1437 Тада Осман Ружи бесидио:
1438 „Ружо липа, сестро Бартулића!
1439 Какав би ти земан упетила:
1440 Ведро небо, магла од Дриновог,
1441 Какво би се вриме догодило?“
1442 Тад Ружица аги бесидила:
1443 „Ведро небо, магла од Дриновог,
1444 Не би вриме од године било,
1445 Већ би Турци на Котар сходили.“
1446 Истом они у ричи бијаху,
1447 А из магле коњик искочио,
1448 Осман ћалу на пенџер разапе,
1449 Па на дурбин погледа коњика,
1450 Позна бабу, свога родитеља.
1451 А Осману сузе ударише,
1452 Њему глава паде по рамену.
1453 Тад Ружица аги бесједила:
1454 „Османе јање, по свиту гледање!
1455 Што ти глава паде по рамену,
1456 Грозне т’ сузе лете из очију?
1457 Кад угледа родитеља свога,
1458 Требало би, моје миловање,
1459 Да си сада шенли и весело.“
1460 Осман јекну, сав му халват звекну:
1461 „Ружице мила, дај се мене махни!
1462 Како сузе ја проливат не ћу,
1463 Јер ето ми мога родитеља,
1464 А ја ата немам од мејдана.
1465 Јес’ ми доре изгубио главу,
1466 А триба ми прид бабу изаћи.
1467 Давор доре, рано до еџела!“
1468 Тишила агу сеја Бартулића:
1469 „Муч’, Османе, моје миловање!
1470 Кадар сам ти штету намирити,
1471 Дору добра на јаслах имадем,
1472 Добра дору Диздаревић-Мехе.
1473 Мореш ли, ага, земан упетити,
1474 Кад је бане Меху уфатио,
1475 Уфатио, у зиндану држо,
1476 Османага, пуну годиницу,
1477 Њега лички беже искупљиво
1478 Од ујака задарскога бана,
1479 За њег даво баш кочије блага,
1480 Бан га шћео попушћити није.
1481 Тад је ујак поклонио дору
1482 Свом сестрићу Бартулић-сердару,
1483 А мојему брату рођеному.
1484 Бан је Меху држо годиницу.
1485 Кад је друга настала година,
1486 Каквом га је смрћу уморио!
1487 Десну му је одсикао руку,
1488 У Удвину у џумај послао,
1489 Да је гледају млади Удвињани.
1490 Кад је други петак освануо,
1491 Ливу је руку Мехи узрезао,
1492 Послао је личком Мустајбегу,
1493 Баш у петак, кад су на скупу Турци.
1494 Трећи петак кад је освануо,
1495 Десну ногу Мехи одрезао,
1496 Он је бегу посло и Удвини,
1497 У четврти ливу опремио.
1498 Пети џумај кад им освануо,
1499 Тад је Мехи узризао главу,
1500 Петог петка у Лику послао,
1501 Таквом је смрћу Мехо погинуо!
1502 Вавик му је дорат у президу,
1503 Ево, јање, седам годиница,
1504 Вавик спремит стоји на јаслама.“
1505 Кад те Осман ричи разумио:
1506 „О Ружице, води ме дорину!“
1507 То рекоше, низ кулу окренуше.
1508 Кад у презид дође до дорина,
1509 Одриши му једек од јасала,
1510 Њега Бабић’ даде Османаги,
1511 Изведе ага дору у авлију,
1512 До свог мртва доведе дорина,
1513 Са свог ата он орму скинуо,
1514 На Мехина прибаци дорина.
1515 Кад Мехина сигура дорина,
1516 Он у седло фрци доратово,
1517 А подвикну Ружу Бартулића:
1518 „Кад ја, липа, на поље изјашем,
1519 Ево с тобом тријес’ невољника,
1520 Притворите од авлије врата,
1521 Чувајте добро куле и авлије!
1522 Велика ће кавга коптисати,
1523 Кавга бити, те с’ и разметнути;
1524 Ал чуј, Ружо, сестро Бартулића!
1525 Кад би с’, јањци, кавга разметнула,
1526 Турци ће се кули појагмити,
1527 Немој ником куле отворити
1528 Ни око ње камене авлије,
1529 У Лици је млого делалија,
1530 Мого би те когод ујагмити.
1531 Мени ради кулу додржати,
1532 Вен да б’ чула, да сам погинуо.“
1533 То рекоше, те се растадоше,
1534 Њему сужњи врата отворише,
1535 Он на врата окрену дората.
1536 За њим сужњи врата претворили;
1537 А маџари на њег навалише,
1538 Он кроз логор најаха дорина:
1539 Еџела не би брез суђена данка,
1540 Он изјаха с ону страну војске.
1541 Већ му с’ бабо близо прикучио,
1542 Ага скаче, из свег гласа виче:
1543 „Османе сине, рано до еџела!
1544 Ал си јесир, ал си погинуо?
1545 Ако ми будеш, сине, погинуо,
1546 Ја ћу тебе данас окајати
1547 Јали овди кости оставити;
1548 Ако л’ будеш запао невоље,
1549 Ја ћу тебе азад учинити,
1550 Ил ја своју усијати главу.“
1551 У том Осман пред бабу испаде,
1552 Ага с’ близо војсци прикучио,
1553 За њим скаче гази Мустајбеже,
1554 Беже скаче, Мехмедагу виче:
1555 „Газијо стара, Бабић-Мехмедага!
1556 Застави ата на мехких рудинах,
1557 Не иђи тамо, мореш погинути!“
1558 У том ага ђогу заставио.
1559 Кад се Осман њима прикучио,
1560 Познаје га бабо са ђогата,
1561 Познаје га, познати не море,
1562 Јер олово однило одило,
1563 А на аги тело потавнило.
1564 Мустајбегу ага бесидио:
1565 „Беже драги, ко би оно био?“
1566 Лички беже аги говорио:
1567 „Оно ј’ Осман, већ га другог нема.“
1568 Мехмедага Лики бесидио:
1569 „Дорат није мог сина Османа,
1570 Макар Осман био на дорату,
1571 Негди је Осман ата проминио.“
1572 До њих Бабић дојаха дорина,
1573 Салам дао, ата заставио,
1574 Гдје се срили, ту се загрлили,
1575 За јуначко здравље упитали,
1576 Каже им Осман, што је и како је.
1577 Искупљају с’ Турци на рудине.
1578 Кад су с’ Турци били искупили,
1579 Рекош’, да је вакат ударати.
1580 Ту им хоџе дову заучише,
1581 А остали Турци аминаше,
1582 Халакнуше, љуто ударише.
1583 Ко ће први муну ујагмити,
1584 Живу ватру на се измамити?
1585 Бабић Осман на побрину дори
1586 У котарски логор ускочио.
1587 Ко ће други за њим ударити?
1588 Мехмедага на ђогату своме.
1589 И остали Турци навалили,
1590 Котарани јако дочекали.
1591 Док се првом ватром приметнуше,
1592 Бегу млого паде бајрактара,
1593 Ту бајраци на земљу падоше,
1594 А јамаци до њих допадоше,
1595 Подигоше цареве бајраке.
1596 Те с’ и другом ватром приметнули,
1597 И у другој бајраци слетили,
1598 Бајрактари лигом изгинули,
1599 Хем по земљи попали бајраци,
1600 И јамаци јопе допаднули,
1601 Подигнули цареве бајраке.
1602 Вел’ка с’ тама на пољу ставила,
1603 Није магла, што је од године,
1604 Већ од ударца Лике Мустајбега
1605 И дочека млад’ задарског бана,
1606 Јер су с’ оба бојца потрефила.
1607 Кад се трећом били приметнули,
1608 Лички беже из свег гласа викну:
1609 „Чујете ли, ви браћо Личани!
1610 Куја му мати, ко се мале фати,
1611 Већ за Бога, па за бритке ћорде!“
1612 Свако мале баци у гајтане,
1613 Спомену Бога, па за бритке ћорде.
1614 Па на јуриш Турци ударили,
1615 С Котарани те се измишали.
1616 Веће била пушка утишала,
1617 Већ сабаља стоји цикљевина,
1618 А копаља стоји крхљевина,
1619 Стоји дрека рањених од миздрека,
1620 Рањени јече, јер их здрави гњече.
1621 Једни вичу: „Не гази ме, брате,
1622 Мале с’ ране могу приболити.“
1623 Једни вичу: „Гази прико мене,
1624 А у боју удри душманина,
1625 Не би л’ брата окајао свога!“
1626 Турци вичу ,Халах и Алија!’
1627 Котарани ,Језус и Марија!’
1628 Излићу ати на четири стране
1629 А брез тужних својих сахибија,
1630 Једни ати дрхћу на ногама,
1631 Други ати по рудинах пасу.
1632 Који ати дрхћу на ногама,
1633 Они су ати рана допанули;
1634 Који ати по рудинах пасу,
1635 У оних су препјанице биле.
1636 Голем џењак шес’ пуних сахата,
1637 Вел’ка ј’ тама у пољу зеленом,
1638 Није магла, што је од године,
1639 Већ од паре коњске и инсанске
1640 И хитрога праба пушчанога.
1641 Лички беже јандал изјахао
1642 И с њиме је ваиз-ефендија,
1643 Обојица дову заучише,
1644 Да им вихар низ рудине пухне,
1645 Са разбоја маглу да подигне.
1646 Бог им даде, те им ејан пухну,
1647 Потишће маглу низ Котарско равно,
1648 Котарани у магли побигли.
1649 По разбоју зађоше Лиеани,
1650 Свако свога по разбоју тражи:
1651 Њетко брата, а њеко братинца,
1652 Њеко дају, њеко дајиџића,
1653 Бабић ага свог Османа сина,
1654 Нигди Османа ни жива ни мртва,
1655 Сузе рони, а сина спомиње.
1656 Виш шехите јандал изнесоше,
1657 А рањене на мехке рудине,
1658 Дви хиљаде остало шехита,
1659 Виш шехите они покопаше.
1660 Ага јечи, а сина спомиње,
1661 Не има сина ни жива ни мртва.
1662 Тад се кули Турци појагмише,
1663 Ал у куле врата затворена,
1664 Нико у њу унићи не море.
1665 Томе с’ чуду беже зачудио,
1666 Он авлији притира голуба,
1667 Од авлије викну и капије:
1668 „Ко је кулу данас притворио,
1669 Нек отвори од камена кула
1670 И око куле камену авлију!“
1671 Њега Ружа виче Бартулића:
1672 „Чујете ли, Турци Удвињани!
1673 Осману сам виру уложила,
1674 Да ја куле отворити не ћу,
1675 Док не дође Бабић Османага.
1676 Дајте мени Бабић-Османагу,
1677 Онда ћу вам кулу отворити.“
1678 Све то слуша Бабић Мехмедага.
1679 Кад чу ага, што вели дивојка,
1680 Ага јекну, на рудинах дрекну:
1681 „Куку, сине, рано до еџела!“
1682 Мало вриме, ни дуго не било,
1683 Ал с’ уз поље коњик помолио,
1684 И пред њим се пјешак заиграва,
1685 У поводу он води зеленка,
1686 Познају га, познати не могу.
1687 Све то ближе кад се прикучио,
1688 Познадоше Бабић-Османагу
1689 На дорату сина диздарева,
1690 Жива гони задарскога бана.
1691 Кад он бегу и разбоју дође,
1692 Салам дао, ата одјахао
1693 И беговој руци погрмио.
1694 Осман бана бегу поклонио,
1695 Бег му златну задива челенку:
1696 „Бре аферим, ти газијо млада!“
1697 А ста вика са Трновца Тале:
1698 „О Мустајбег, ја ти руку љубим!
1699 Дај ти мени бана Задранина,
1700 Да окајем Диздаревић-Меху,
1701 Побру свога са Удвине биле.“
1702 Хоће Лика, Тали га поклони.
1703 Ето Тале бана погубио.
1704 Тада Осман појаха дорина,
1705 Окрену га двору Бартулића.
1706 Кад до двора дојаха дорина,
1707 Из свег гласа викну са хајвана:
1708 „О Ружице, сестро Бартулића,
1709 Отвори ми ти братину кулу!“
1710 Кад Ружица агу опазила,
1711 Од каната отворила врата,
1712 Он на врата ујаха дората,
1713 Угледа Осман Ружу сигурану,
1714 Гдје ј’ братина спремила путаља.
1715 И Ружица фрци на путаља,
1716 А подвикну Бабић-Османагу:
1717 „Хајмо, јањци, у широку Лику!“
1718 Тада Осман викну Удвињане:
1719 „Ето вами куле Бартулића!“
1720 Тад су Турци кулу населили,
1721 Поробили дворе Михајлове.
1722 Окрену Бабић уз равне Котаре,
1723 И Мустајбег покренуо војску,
1724 Одоше Турци у широку Лику,
1725 На Вучјаку хунку приметнули,
1726 Навратише с’ на Попивље равно,
1727 Чека онди пет хиљад сватова.
1728 Који ће први туде изјахати?
1729 Бабић Осман на дорату своме
1730 И Ружица с њиме на путаљу
1731 До чадора Клинкиње дивојке.
1732 Ту обоје под чадор уђоше,
1733 Осман Златки турски салам викну,
1734 А Ружа јој добро јутро викну,
1735 Полетила, Златом с’ загрлила,
1736 Хем Златији липа бесједила:
1737 „Давор Златка Алаге диздара!
1738 Немој, драга, мени замјерити,
1739 Да ја пођем за твог Османагу,
1740 Млађа ћу вам ја у двору бити,
1741 Двор вам мести и ватру ложити.“
1742 Њојзи вели Клинкиња дивојка:
1743 „Та Ружице ко рођена сестро!
1744 Кад си аги у гајрету била,
1745 Мени, драга, хатор бити не ће,
1746 Да ти пођеш за мог Османагу,
1747 Ја ћу вам млађа уз колино бити,
1748 Двор вам мести и ватру ложити.“
1749 То рекоше, отлен појахаше,
1750 Са Попивља равна окренуше.
1751 Под Удвину кад Лика изјахо,
1752 На рудинах застави сватове,
1753 Плина беже туде подилио,
1754 Окренуш’ свати сенту завичају.
1755 Да видимо Бабић-Османаге!
1756 Он доведе дви липе дивојке,
1757 Па заметна големо весеље,
1758 Он сазивље све личке ајане.
1759 Којом ће се најприј оженити?
1760 Прије Ружом, сестром Бартулића,
1761 Јер му је Ружа у гајрету била,
1762 Потлиј’ Златком клинскога диздара.
1763 С њима Осман вијек виковао,
1764 Никада их прикорио није,
1765 Што је за њих мејдан учинио.
