Југословенство у Аустро-Угарској

ЈУГОСЛОВЕНСТВО У АУСТРО-УГАРСКОЈ Писац: Димитрије Туцовић

Аустро-угарска Монархија, која се и одржава благодарећи општем незадовољству народа који је састављају, општем неповерењу свакога према свакоме, почиње осећати да се из њене утробе рађа један незадовољник више, подиже главу и тражи више права и више услова за живот. Тако ће ова у многом погледу особита држава, пред којом стоје толики нерешени национални проблеми и за коју се не може поуздано рећи да ће их бити у стању да реши, имати један проблем више: Југословенско питање.

За угарским чешко, за чешким пољско, за пољским југословенско - питање за питањем истиче се на дневни ред, нова стижу пре него што су стара решена! Како који народ достиже виши степен привредног и културног развитка, он не трпи више положај пупиле чији ће тутори бити Беч и Пешта, не само зато што се осећа зрео и способан за самостално и слободно старање о самом себи и управљање својим стварима већ поглавито зато што је сузбијање тога туторства, у ствари, сузбијање туђе владавине која је главни кривац садашњој заосталости и највећа сметња будућем развитку привредног, културног и политичког народног живота.

И југословенско питање у Аустро-Угарској није се јавило ни из мржње словенске расе према германској или мађарској, ни из славенофилских фантазија о једном великом свесловенском царству. Оно се јавило као резултат привредних и културних потреба самог народног живота, које не могу да буду задовољене у данашњем ропском политичком положају. Југословенска племена у Аустро-Угарској живе у ропству; своје привредне и културне силе она не могу да гаје и развијају за подмирење својих потреба; она немају слободе кретања; немају простора за живот; немају привредне и културне заједнице - јер су односи у којима она данас живе створене против њихове воље, а са обзиром искључиво на власничке интересе економских и политичких господара у Бечу и Пешти.

То показује у исто време и право место на које полугу треба ставити.

Југословенска социјалистичка конференција, која је одржана 8. и 9. о. месеца у Љубљани, истакла је у својој резолуцији леп циљ. Културно и национално јединство свих Југословена је услов за пун развитак свих привредних и културних сила сваког дела посебице; а њему мора тежити у првом реду социјална демократија која најчистије уме да оцени штете данашње политичке раскомаданости и културног отуђења и чији је напредак нераздвојно скопчан са привредним и културним развитком народа у коме дела. Овој тежњи за културним и националним јединством конференција је дала снажнога израза. У рефератима и дискусији манифестована је ова тежња за јединством живота, за збирањем снаге, за гарантовањем пунијег напретка свом топлином и страсношћу људи који су дошли до уверења да је то у интересу не само народа већ и социјалистичког рада у том народу. И овим путем, као што смо то учинили преко свога изасланика у Љубљани, ми се тој тежњи у најпунијој мери придружујемо.

Не мање је важно што је конференција истакла потребу политичке борбе за стварање једне националне аутономне заједнице, „као слободне целине у потпуно демократској конфедерацији народа". Управо овде лежи прва, непосредна задаћа свих оних група, које теже културноме и националноме јединству југословенства. Утолико пре социјалдемократа којима историјско посматрање ствари даје могућности да јасно виде да се културно и национално јединство може подићи само на подлози слободног заједничког привредног и политичког живота. Пут културном и националном јединству Југословена води кроз политичку борбу за слободан, независан привредни и политички живот, за право народа да своје међусобне односе уреде слободно према својим потребама. У тој борби припада опет социјалној демократији, као групи која пред интересима народа не зна ни за какве дипломатске и државничке обзире и традиције, да у најпунијој мери помогне потчињеноме народу да се у политичком буђењу и подизању оспособи за слободан привредни и политички живот, за слободно одлучивање о својој судбини, за решење питања културног и националног јединства које се мора да жели.

То буђење и уздизање народа за слободан живот врши се не само у Аустро-Угарској и код нас на Балкану већ од Истока до Запада. Оно је пратилац привреде и културе које капитализам носи са собом у победничком ходу кроза свет. Социјална демократија је та која то буђење народа што вековима спавају најбоље разуме. А утолико пре социјална демократија оних народа који имају тек да извојују право и услове за самосталан, слободан живот и развитак.

Ми разумемо другове у Аустро-Угарској и поздрављамо радосно почетак њихове заједничке борбе. Под нешто другим приликама исту борбу водимо и ми, јер осећамо исту потребу за пунијом заједницом и повољнијим приликама за слободан напредак народа.

Извор: „Радничке новине", бр. 137, 19. новембар 1909.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.