Јово Челебија и Мара
Уз пут цвала румена ружица,
Уз пут цвала низ пут опадала,
На Јовине дворе наносаше,
Ал у двору нико не бијаше,
Него Јово и са њиме Мара. 5
Мара везе а Јован бег пише.
Неста Мари срме[1] на умаку,
Неста Јови мрка мурећефа[2]
Говорио челебија Јово:
„О Бога ти, драга Маро моја, 10
Довати ми књигу громовника,
Да ја видим каки су гријеси?
То је Мара Јову послушала,
Додаде му књигу громовника,
Па он Мари из књиге казује: 15
„Прво гријех, не слушати мајку;
Друго гријех, љубит не вјенчану;
Треће гријех, гледати дјевојку,
Гледати је, па је оставити.“
Мара Јови потио говори: 20
„Ајд не лудуј челебија Јово,
Гријех кажеш о гријеху радиш;
Мене гледаш оставит ме хоћеш.“
Стаде јој се Јово заклињати:
„Не ћу Маро, живота ми мога, 25
Живота ми и мога и твога,
Ја ли ћу се тобом оженити,
Ја ли тобом ја ли црном земљом!"
Таман они о том говораху,
Док ето ти мајке Јованове, 30
Она виче челебију Јову:
„Ајде Јово, двору бијеломе,
Мајка ти је довела дјевојку!“
Јово својој говорио мајци:
„Не ћу богме, моја мила мајко, 35
Ево моје код мене дјевојке.“
Братац дође, а мајка му оде,
Те говори своме брату Јови:
„Хајде Јово, двору бијеломе,
Мајка ти је довела дјевојку!“ 40
Ал говори челебија Јово:
„Не ћу богме мој милосни брате,
Ево моје код мене дјевојке.“
Забрину се мајка Јованова,
Те ]е опет она звала Јову, 45
Извадила дојке из недара:
„Ајде Јово, проклета ти рана,
Да ти скинеш са коња дјевојку.“
Јово плаче, а мајци говори:
„Не ћу богме моја мила мајко, 50
Ево моје код мене дјевојке.“
Моли му се племенита Мара:
„Ајде Јово да т’ не куне мајка.“
Плачући се они растадоше,
Оде Јово двбру бијеломе, 55
Па он скида са коња дјевојку,
Изведе је на горње гордаке.
Дан ми прође тавна ноћца дође.
Сједе Јово на меке душеке,
А дјевојка на сепет сандуку. 60
Узе Јово седефли тамбуру,
Ситно куца, танко попијева:
„Сада мисли драга Мара моја,
Да дјевојци пурин дувак[3] скидам;
Не ћу Маро, живота ми мога, 65
Живота ми и мога и твога.
Сада мисли драга Мара моја,
Да дјевојцн бјело лице љубим;
Не ћу Маро, живота ми твога,
Живота ми н твога н мога, 70
Ја ћу твоје обљубити лице,
Ја ли твоје ја л’ у земљу црну!“
Цвили плаче лијепа дјевојка,
Њој говори челебија Јово:
„Ој дјевојко, добре среће била, 75
Није за мном веће за другујем,
Ти подигни пурин дувак с лица,
Да ти видим бјело лице твоје.“
Дјевојка је Јову послушала,
Те подигну пурин дувак с лица, 80
Сину лице кано жарко сунце.
Кад то виђс челебија Јово,
Јово јој је тио говорио:
„И лепша си и виша од Маре,
Али ниси моме срцу драга, 85
Ко што но је драга Мара моја.
Па он узе ноже оковане,
Тс се моли лијепој дјевојци:
„Ој Бога ти лијепа дјевојко,
Не дај гласа до бијела дана, 90
Док се моја навесели мајка,
Док се моје секе напјевају,
И поздрави моју милу мајку:
Нек начини табут[4] од седеФа,
А носила од жута шимшира: 95
Нек ме ноее момци нежењени,
Нек ме носе кроз нову чаршију,
Нек ме спусте на ново стоборје[5]
Под пенџере моје драге Маре,
Нек ме Мара види са пенџера; 100
Открите ми рану на срдашцу,
Нека види драга Мара моја.“
Па се ножем у срце удрио,
На ножу је срце извадио.
Кад се свану и сунце ограну, 105
Ал' ето ти Јованове мајке.
„Устај беже, устај Јованбеже,
Синоћ не ћеш да идеш с дјевојком,
А јутроса не ћсш да устанеш.“
Док зацвиље лијепа дјевојка: 110
„Бог т’ убио мајко Јованова,
Што растави и мило и драго,
Давно ти је Јово преминуо.
Веће те је Јово цоздравио:
Да начиниш тарут од седефа, 115
А носила од жута шимшира,
Нек га носе кроз нову чаршију,
Па га спусте на ново стоборје,
Под пенџере гдје му Мара везе,
Открите му рану на срдашцу, 120
Нек му види Мара са пенџера."
То је мајка Јову послушала,
Те направи сандук од седефа,
А носила од жута шимшира,
Па га носе момци нежењени, 125
Па га носе кроз нову чаршију,
Спуштише га на ново стоборје,
Под пенџере гдје му Мара везе,
Открише му рану на срдашцу,
Да му види прелијепа Мара. 130
А кад виђе Мара са пенџера,
Она цикну кано гуја љута,
У руци јој срмали маказе,
Маказам’ се у срце удрила,
Мртва Мара паде код ђерђева, 135
Па зацвиље злато Маре мајка:
„Богом браћо, млади носиоци,
Причекајте и другог мејита[6].“
Док је мајка Мару опремила,
Понесоше и Јову и Мару, 140
Заједно им раке ископаше,
Кроз земљу им руке саставише
И у руке везене јаглуке.[7]
Међу њима мрки трнак расто,
То не била мрка трњиница, 145
Већ то била Јованова мајка
У земљи им руке растављала.
Прибиљежио Васо М. Ћуковић.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
