Јесења кишна песма

Јесења кишна песма Писац: Стеван Луковић

Тужно... Једнолик — дуг — и влажан
Јесењи дан се тмури;
Плаче без краја, болно плаче
Суморан бескрај сури; —
У мртви сутон што се хвата,
Једначи, јеца весма
— По трулом лишћу, преко блата —
Стара, болна и полагана,
Убогих, мутних, штурих дана
Јесења кишна песма.

Спомени давни тиште, тиште,
И с њима век се чами...
Јеца и плаче давних дана,
Поспана, болна и лагана,
Јеца и плаче у тој тами,
Ко̂ глухи жубор суза сами’,
Далеке среће песма.

Ох, јадно драго! Вечно тако,
Кај се, и кај, и жали!
И док за сеним’ нада пали’
Погребна бруји песма,
спомене бледе среће храни,
Последње своје варке брани,
И вени, вени песма!

Тужно... Једнолик, дуг, и влажан
Јесењи дан се тмури,
Плаче без краја, болно плаче,
Суморни бескрај сури;
И тужан тужан ропац тајни
Далеких слушам дана;
Угушен јецашум бескрајни,
Тиши и тиши весма —
Ко̂ стара, болна, полагана,
Убогих, мутних, штурих дана
Јесења кишна песма.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 170-171.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Луковић, умро 1902, пре 122 године.