Једног пролетњег дана

Једног пролетњег дана Писац: Милета Јакшић

На горском пропланку старо гробље стоји,
Оронуле хумке и крст још гдекоји
Време тихо крњи, снегови и кише —
Њих одавно нико не похађа више:
Гдегде дивља воћка по гробови стари
Тихе сенке шири, тугује, стражари. —
Пролеће је. Трава буја, цвета цвеће,
Благи поветарац гробове облеће,
Уоколо гора листа, живот, врева,
Звижди кос у шуми, славуј кликће, пева...
Ал’ данас на гробљу гробар копа, ради,
За старог монаха вечну кућу гради.
Ено, из даљине, у побожном реду
За црним ковчегом пратиоци греду —
Звона звоне, али за старца монаха
Нико сузе нема, јаука, уздаха;
Ко̂ да их од смрти нека страва хвала:
Свак одвраћа мисо̂ од умрлог брата,
Свако сунца тражи, а око напаја
Брегом, долом, пуним сунчанога сјаја.
Звона брује: звуци светли и весели
Ко̂ да се разлежу голубови бели!
Сунца дајте, сунца! — гучу и жагоре,
Гњурају се, топе у сунчано море...
А кад најзад спровод стиже већ до брега,
Опојаше старца, у гроб спустише га.
Две три грудве... хумка... вјечнаја памјат
трижди —
И повратак с гробља... кос у шуми звижди,
Људи се радују збаченом бремену,
Разговор се води о красном времену:
Јер куд поглед бациш, све цвета и сија,
Ко̂ зелен пупољак земља се развија,
А на гробљу славуј пева стару ноту
О сунцу, о цвећу, о вечном животу.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 149-150.
• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 81

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.