Јасика

Јасика Писац: Милан Ракић

Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно, меко ткиво
Покрива правце мога пута.

На оморини људи, звери,
И боље све се мртво чини.
Јасика једна тек — трепери.
Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом.
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као с другом.

И кад на живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу, ко црн вео,
Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере ...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.