Разбоље се Даничићу Ђуро
Од љутога срца јуначкога,
Боловао девет годин’ дана,
Нит’ умире, нит’ му боље бива.
Силно Ђуро поарчио благо:
Ђе гођ било стара свештеника,
Калуђера богоугодника,
Ђуро зове да му Бога моле,
И поју му масла и бденија
И молитве из старијех књига;
Ђе гођ било по гласу ећима,
И илаџа за срце лијека,
Обидова, ништа не помога;
Све му биле посестриме виле
Доносиле свакојако биље
И понуде које ни цар нема,
Носиле ну свакојаке траве
Од мађија, чина и помаме,
Ништа Ђуру помоћ’ не могоше;
До’дили му многи побратими
И бирани од свуд пријатељи,
Доносили свакоје понуде
Од Дунаја до мора сињега
И илаџе скрај б’јелог свијета,
Ал’ за фајду кад лијека није.
Плакало га мало и велико,
А највише остарала мајка,
Она шједи Ђуру више главе,
Рони сузе и ноћу и дању;
И жали га сине Владимире,
Обрће га с десне на лијеву,
Попритеже кад му мука дође,
А пошједе кад муке попуште,
И шербетом грло залијева,
А нарачом да окваси уста;
Ал’ не оће љуба Иконија,
Тврда срца соја орјацкога,
Криво Ђура оком погледива,
Често коси, те му одговара.
Види Ђуро што је и како је,
Па говори љуби Иконији:
"Љубо моја, мила Иконије,
"Не љути се, ни коси се на ме.
"Ако сам ти оболио, душо,
"Није болест са образа црна,
"Но је болест од Бога послана;
"Почекај ме још годину дана;
"Ил’ ћу јунак бола пребољети,
"Ил’ ћу ови свијет пром’јенити.
"Боље ти је и поштеније ти
"Удати се као удовица,
"Но удати иза жива мужа."
Шути куја, ништа не говори,
Но отиде у шикли одају,
Те дочепа калем и артију
И мурећеф чим се књиге пишу,
Па написа књигу на кољено,
Те је шаље у турској Крајини
А на руке Покрајчићу Павлу,
Овако му књигу направила:
"Чуј ме, Павле, прво добро моје,
"Знаш лијепо, и ако је давно,
"Кад си мене просио у мајке,
"Ја сам хћела, и оћаше мајка,
"Али не хће остарјели бабо,
"Но ме даде Даничићу Ђуру.
"Ево има девет годин’ дана
"Како Ђуро од бола болује,
"Нит’ умире, нити бољи бива.
"Ја сам, Павле, пустошна ливада,
"Удовица, а код жива мужа,
"Без грљења и без миловања,
"Него, Павле, срце из њедара,
"Купи свате, бржај по ме амо
"У неђељу која прва дође,
"Док азурам себе и коњица,
"Док саберем моје рухо пусто
"И напуним елбете дуката,
"Свакако ће пусто останути."
Па кад таку књигу нашарала,
Преклопи је на четири ћошка
И црљена удари печата,
Запечати са руке прстеном,
И дозива свог Пунишу слугу:
"Чуј, Пуниша, чуј ме, моја слуго,
"Да си брже с књигом у Крајини
"А на руке Покрајчићу Павлу;
"Ову предај, другу ми донеси,
"Добрим ћу те даром даривати."
Момче вјерно, не зна што се пише,
Па се лати горе и планине,
Куд гођ ишло, у Крајину сишло
А до куле Покрајчића Павла.
Капу скида, под пазуо тура,
Приступи му руци и кољену,
Руку љуби, а књигу му дава.
Прими Павле књигу, и учи је,
И кад виђе што му она каже,
Од радости на ноге скочио,
Те дарива млада књигоношу,
Па написа књигу шаровиту:
"Иконија, и срце и душо!
"Ето мене у прву неђељу,
"Само водим до тридесет свата,
"Немам каде више окупљати,
"Надај ми се, и напреси ми се,
"Одавна те јесам пожелио."
Оде момче с књигом на трагове,
Књигу дава својој госпођици,
Она њему дванаест дуката.
Па кад куја књигу проучила,
И виђела што јој Павле пише,
Азурава себе и коњица
А преслаже зенђил’ рухо своје,
Из сандука у сепете слаже.
Очешља се и бојатиса се,
И обуче што мога најљевше.
Чуди јој се стара свекрвица:
"Што је, снахо, што прћију слажеш,
"Ка да мислиш рухо продавати,
"Али неђе дуго путовати?"
То слушало д’јете Владимире,
Па притрча к својој милој мајци,
Проли сузе низ румено лице,
Љуби мајци руке и њедарца:
"Ђе ћеш мене, моја мила мајко?
"Ал’ ме мислиш, мамо, оставити
"Да сам сирак без оца и мајке?
(Па се сави око нога мајци
Као змија око дрва сува)
"Немој, мамо, ако Бога знадеш!"
То слушао Даничићу Ђуро,
И одма се јаду досјетио,
Па говори својојзи љубовци:
"Иконија, до сад вјерна љубо,
"Не црни ми образ при животу,
"Не вријеђај мене у мукама,
"Стару мајку и нејака сина,
"Причекај ме јоште по године,
"Докле умрем, али бољи будем."
Ал’ да видиш кује Иконије,
Колико је срца поганога,
Таку Ђуру ријеч истурила:
"Нећу, Ђуро, ни неђељу дана,
"Доћ’ ће шјутра по мене сватови,
"Пред сватов’ма млади ђувегија,
"По имену Покрајчићу Павле.
"Три пута ме у мајке просио,
"А ти си ме, Ђуро, препросио
"На срамоту и мене и мајке.
"Док сам, Ђуро, у твом двору била,
"Не мож’ рећи нит’ ме прекорити
"Да нијесам тебе вјерна била,
"Ево има девет годиница,
"Чини ми се да је доста било,
"И да не мож’ мене прекорити,
"У суђењу пријекора нема."
То изрече, низ кулу утече.
Цикну Ђуро као змија љута,
А подјекну, сва се кућа стресе,
Од гласа се џами уздрмаше,
А потресе шљеме на чардаку.
Све мислио што ће и како ће,
Па дозива своју стару мајку:
"Почуј, мајко, још једанпут сина:
"Ти приправи госпоцка јеџека
"И приправи пива изобила.
"Ако буду свати познаници,
"Угости их пивом и јестивом,
"Нека знаду ђе су долазили.
"Ако буду свати непознати,
"Истури им пред кулу невјесту."
У то доба и ноћ омркнула.
Ноћ побјеже, а дан се примаче,
Стаде јека пољем и ливадам’,
Пушка пуца, удара тамбура,
А пјевају момци иза гласа:
"Препелице, гојна и румена,
"Ево твога јата соколова,
"Долети нам испод наших крила,
"Рад’ тебе смо коње утрудили."
То зачуо Даничићу Ђуро,
Кам би студен сузу испустио,
А камо ли јунак од јунака,
Па дозива Владимира сина:
"Владимире, мој невољни сине,
"Отвори ми највећег сандука,
"Извади ми мукадем појаса,
"Да утегнем срце пр’о бокова,
"И пренеси кули на пенџере,
"Да ја видим чиј’ с’ оно сватови,
"Је л’ колико, и ко у сватове."
Брже Ђура синак послушао,
Утегну га мукадем појасом,
И пренесе кули на пенџеру.
Узе Ђуро срчајли дурбина,
Развуче му до седам каната
Те му гледа на седам сахата,
Окрену га пољем испод куле
На сватове дурбин нанишани,
Пак их броји и очима суди,
Ко је који бољи од којега.
Све сватове редом пребројио,
Пребројио те их упознао.
Док сватови близу двора били,
Гледао их млади Владимире,
Па он пита свога оца Ђура:
"Бабо Ђуро, чиј с’ оно сватови,
"По чију ли сад иду ђевојку?" -
"Наши свати и наша ђевојка,
"Ђувегија Покрајчићу Павле,
"А ђевојка твоја мила мајка."
Цикну д’јете, соко од сокола,
Па говори Даничићу Ђуру:
"Бабо Ђуро, не упуштај мајке,
"Да отиде мајка за другога,
"Да је љуби за живота твога,
"Твоју љубу, моју милу мајку.
"Ја је не дам, ако је ти даваш."
Па утрча д’јете у камари,
Те припаса бабово оружје,
И оћаше изић’ пред сватове,
Ал’ га прокле са пенџера Ђуро,
А дијете соја госпоцкога,
Препаде се од очине клетве,
Поврати се д’јете под оружјем.
У то доба кита и сватови,
Тридест свата више ђувегија,
Разјахаше коње у авлију.
Дочека их Даничића мајка,
А љубовца коње испод свата.
Уведе их у бијелу кулу,
Посједоше за софром готовом.
Ђуру не да срце одољети,
Но с’ утегну су два и три паса,
Са дно нога до врху бедара,
Па од бедре до витих ребара,
Па ето га уз бијелу кулу,
Полу мртав уђе међ’ сватове.
Сви му свати на ноге усташе,
Помакоше један уз другога,
Дивно Ђуру мјесто начинише,
У врх софре челку од трпезе,
Сједе Ђуро таман украј Павла.
Дадоше му тридест чаша вина
Ожђелдија и добродошлица.
Попи Ђуро, и дивно зафали,
Па међ’ свате пусти лакрдију:
"Добро дошли, браћо Србљи драга,
"По вас добро, ако није по ме,
"Ал’ вас молим, па вас Богом кумим,
"Да ми данас не водите љубу
"Иконију иза мене жива.
"Причекајте, неће дуго бити,
"Па кад умрем, аирли вам било,
"На силу је не могу отети.
"Земља ми је на лишцу одавна,
"А гробница скрита у њедрима,
"Ал’ ми је ред данас умирати,
"Да очима не гледам срамоту.
"И ако ме, браћо, послушате,
"Држаћу вас пуну ефту дана.
"Имам доста, Бог ми поклонио,
"Да вас држим и годину дана."
Проговара свацки старјешина:
"Даничићу, наш сиви соколе!
"Кад је тако, и јазук би било
"Вријеђати такога јунака,
"А то није ни Богу угодно,
"Нити нама вјера то допушта."
Али вели Покрајчићу Павле:
"Даничићу, мио пријатељу,
"Под силом ти свати не дођоше,
"Ни под силом водимо љубовцу,
"Али није него с добре воље.
"Кад је тако, ту ти силе нема."
Пак завика грлом бијелијем:
"Свати браћо, на ноге јуначке,
"Иконијо, а ти међ’ сватове."
Па поскочи на ноге лагане.
Ал’ му вели Даничићу Ђуро:
"Стан’ полако, Покрајчићу Павле,
"Да се прије смрти дарујемо."
Па повикну сина Владимира:
"Владимире, моје д’јете драго,
"Донеси ми сабљу од мегдана
"Да дарујем мила зета свога."
Дијете га брже послушало,
Донесе му сабљу од мегдана,
Ђуро дава Покрајчићу Павлу.
Павле гледа сабљу и прегледа,
Не да му се сабља извадити.
Оде сабља од руке до руке,
Никому се не да извадити;
Докле дође у рукама Ђуру,
Сама му се сабља извадила,
И три капи крви испадоше.
Олакша му сабља у десници,
Лакша сабља од најмање сламке,
И засја се соба од свјетлости,
А у Ђура срце заиграло.
Трже сабљу, а Бога спомену:
"Држ’ се, зете, честита ти ћорда!"
Паде Павле мртав на трпези,
А глава му посреди трпезе.
Па на ноге Ђуро поскочио,
Капу скида, а сватове пита:
"Је ли кавга или вјера тврда?"
Сви му свати вјеру приватише,
Па одоше дома на трагове.
Лијепо их Ђуро даровао,
Све по реду што је за којега,
Испратио и алалио се,
Па се врће двору бијеломе.
Кад угледа љубу Иконију,
Ђе бјежаше да би побјегнула,
Уфати је за бијелу руку,
Па је води на горње чардаке,
Па јој таку ријеч проговара:
"Иконијо, вјеро па невјеро,
"Али волиш зубљом свијетлити,
"Али моју сабљу целивати,
"Ал’ волија по води пливати?"
Вели њему љуба Иконија:
"Н’јесам риба да у води пливам,
"Нит’ сам јунак да сабљу целивам,
"Него жена да зубљом свијетлим."
Тада Ђуро отвори сепете,
И извади везене кошуље,
Навошти је и окатрани је
Саврх главе до жути пашмага.
Навуче је љуби Иконији,
Даде ватру на четири стране.
Ика гори, овако говори:
"Ђуро драги, о мој господару,
"Не дај, Ђуро, да ми очи горе,
"Доста сам те шњима миловала,
"Доста си их пута пољубио." -
"Нека горе, н’јесу моје саме."
Када дође огањ до образа:
"Не дај, Ђуро, моје гојно лице,
"Много си га пута целивао." -
"Нека гори, није моје само."
Када огањ дође до гр'оца:
"Не дај, Ђуро, грла бијелога,
"Доста си га пута загрлио,
"И бијелим угризнуо зубом." -
"Нека гори, сам нијесам био."
Када ватра дође до дојака,
Призва Ика сина Владимира:
"Не дај, синко, материне дојке,
"Које су те слатко одраниле,
"Да т’ не губа материно мл’јеко."
Циче д’јете би му жао мајке,
Па притрча да огањ утули,
Гасећи га опекао руке.
Ал’ не жали руке Владимире,
Него жали своју милу мајку,
Ђе му мртва на руке панула.
Тако било свакој женској глави
Која није вјерна господару.
Иконији Бог простио душу,
Нама, браћо тешка сагрешења!
Амин, Боже и Богородице,
И Софијо насред Цариграда.
