Ђулић бајрактар и Гал капетан
0001 Рано рани бег Мустајбег Лика
0002 На Удвини у каменој кули,
0003 Па делије своје довикује:
0004 „Спремајте ми великог голуба,
0005 Ићи ћемо хитар лов ловити.“
0006 Делије му спремише голуба,
0007 Бег се спреми у каменој кули,
0008 Па отишће ата низ рудине,
0009 А уз бега све тријесет делија,
0010 Воде бегу хрте и вижлове,
0011 Па он сиђе под Вучјак-планину.
0012 Беже лови за три била дана,
0013 А четврти, кад је освануло,
0014 Он освану на врх Велебита,
0015 С Велебита на Нови погледа:
0016 „О делије, драга дицо моја!
0017 Хоћемо ли до Новога сићи
0018 Мом сестрићу Делибеговићу?
0019 Ево пуне четири године,
0020 Ја како му саходио нисам.“
0021 Оде беже низ Велебит црни
0022 До Новога Делибеговићу,
0023 Добро бега сестрић дочекао,
0024 На саламу и турском ићраму.
0025 Бег осиде великог голуба,
0026 Па изидје на тепу ледену,
0027 А из куле искочи дивојка
0028 Липа Злате Делибеговића,
0029 Она бега у руку пољуби:
0030 „Јеси л’, дајо, здраво, и весело,
0031 Је ли ујна здраво на оџаку?“
0032 „ „Здраво је, ћери, моје дите драго!“ “
0033 Дивојка се натраг повратила,
0034 Окренула у камену кулу.
0035 Мало била, па се повратила,
0036 Носи црну кахву на табаку,
0037 Она бегу кахву наточила,
0038 Бег се фати зарфа и филџана,
0039 А чуше се сиње кукавице.
0040 Бег сестрићу говорио своме:
0041 „Мој сестрићу Делибеговићу!
0042 Ал се оно чују кукавице,
0043 Дицо моја, ал ми се пречуло?“
0044 „ „О Мустајбег, од све Лике главо!
0045 Оно нису сиње кукавице,
0046 Оно ј’ мајка Зенковић-Алаге
0047 И Ханка је сестра Алагина.
0048 Ако цвиле, јест им за невољу,
0049 Јер им Але допаде невоље,
0050 Чудне муке и тавнице клете,
0051 А тавнице оточкога бана.
0052 Ево, дајо, за седам година,
0053 Како ј’ ага допао невоље,
0054 Па га ј’ бане уцинио љуто,
0055 Јер му Ханка ишће са оџака.
0056 Алаги је мука дотужила,
0057 Своју му је поклонио Ханку.
0058 Ено дошле наргишли кочије,
0059 Уз кочије дванаест солдата,
0060 Липа Ханка кулу претворила,
0061 Ено цвили мајка и дивојка.“ “
0062 Тада њему беже говорио:
0063 „Да Бог даде и срића од Бога,
0064 Да је Нови куга поморила,
0065 Кад у њему не има јунака!
0066 Камо Боснић, змија га шинула,
0067 Камо му дорат, јели га вуци,
0068 Што га вавик на Удвини фали!?“
0069 А њемука сестрић говорио:
0070 „Немој, беже, ја ти љубим руку!
0071 Ти не куни Боснић-Мехмедаге,
0072 Јер је синоћ сашо од Оточца
0073 И донио седам грдних рана,
0074 А све рана од љутих мачева,
0075 Од мачева Косте харамбаше.“
0076 Кад то чуо Лика Мустајбеже,
0077 У авлији на ноге скочио,
0078 Он посиде великог голуба
0079 И подиже све своје делије,
0080 Па кроз Нови беже ударио
0081 Испод куле Зенковић-Алаге.
0082 Кад га липа опази дивојка,
0083 Зацвилила како годиница,
0084 Она куне срећу дивојачку:
0085 „Срићо моја, и Богу си тешка!
0086 Да се фатим врила студенога,
0087 Би се мени врило пресушило;
0088 Да се фатим бора зеленога,
0089 Бору би се гране осушиле,
0090 Гдје ја јадна муштерију нађох
0091 На Удвини Ђуић-бајрактара,
0092 Па му дадох вјеру од себека.
0093 Јади моји, да ћу за њег поћи,
0094 А он мени, да ће ме узети.
0095 Док мој брацо допаде невоље,
0096 Тужне муке и тавнице клете,
0097 Нухан не сми до Новога сићи
0098 А од страха оточкога бана.“
0099 Све то чује бег Мустајбег Лика,
0100 Он голубу паде по перчину.
0101 Од Новога испод Велебита
0102 На Удвину десет пуних сахта,
0103 Све је беже у два покупио.
0104 Беже удје у беглук-механу,
0105 Ал механа пуна удвињана,
0106 Салам даде, они отпримише,
0107 Исприд бега на ноге скочише,
0108 Они бегу мисто начинише.
0109 Кад он сиде код топла пенџера,
0110 Бег је чудно нујан и зловољан,
0111 Удвињани бега упитају:
0112 „Јеси ли се, беже, заморио,
0113 Јеси ли се лова наловио?“
0114 А све мучи бег Мустајбег Лика,
0115 Најстраг му је Ђулић говорио:
0116 „Слатки беже, ја ти љубим руку,
0117 Што си тако нујан и зловољан?
0118 Ал си ми се, беже, заморио,
0119 Ал је тебе ништо заболило,
0120 Дедер кажи бајрактару своме!“
0121 Њему рече бег Мустајбег Лика:
0122 „О Ђулићу, црн ти образ био!
0123 Ти си мене резил учинио,
0124 Ти заврже себи јауклију
0125 Код Новога ниеже Велебита,
0126 Ханку липу Зенковић-Алаге,
0127 Ти јој вјеру даде од себека,
0128 Мој Нухане, да ћеш је узети,
0129 Она теби, да ће за те поћи.
0130 Док Алага допаде невоље
0131 И тавнице оточкога бана,
0132 Сад Нухане, за седам година,
0133 Веш ти не смиш до Новога сићи
0134 А од страха оточкога бана.
0135 Знаш, копиле, Ђулић-бајрактару!
0136 Кад те снесе а Ђулија мајка
0137 Са Гласинца изнад Сарајева,
0138 Па те носа по туђих оџацих,
0139 Ја се тебе примих на оџаку
0140 Раз хатора Бога великога,
0141 Раз гајрета цара честитога,
0142 Охраних те на оџаку своме
0143 Пораз нама све широке Лике,
0144 Па ја на те такум навалио,
0145 А пода те коња подметнуо,
0146 Теби санџак-бајрак испраиво,
0147 Да га носаш са мном војујући,
0148 Па ти сада остави дивојку!“
0149 Њему вели Ђулић бајрактару:
0150 „Нисам, беже, ја ти љубим руку!
0151 С тога нисам ханке оставио,
0152 Него сам се двапут оженио
0153 Липом Златком Бунићанин-Мује
0154 И Јелицом Коњевић-Михајла,
0155 Па сам Јели тврду виру дао,
0156 Да се на њу ја женити не ћу,
0157 С тога јесам диклу оставио.“
0158 Њему вели Лика Мустајбеже:
0159 „Хај, копиле, из беглука мога!
0160 Веш ми не ћеш бити бајрактару.“
0161 Срдит Нухан на ноге скочио,
0162 Из беглука на дво’ окренуо,
0163 Нухан момак кроз Удвину скаче,
0164 Фесић-капу турно над обрву,
0165 А отиско уз руке рукаве
0166 А под своју иликли гечерму,
0167 Мале му пушке паса одметнуле
0168 Златних капа, срмали кундека,
0169 Ниже њих је пала окована,
0170 А око њег четири силаха,
0171 На ногу му кајсар-јеменије.
0172 Он допаде кули и авлији,
0173 У подрум се дјогату свратио,
0174 Хитро дјогу спреми на јаслама,
0175 Па упаде у камену кулу,
0176 Он не тражи тебдила одила,
0177 Са чивије ћорду ујагмио,
0178 Припаса је у својој одаји.
0179 Тад окрену низ камену кулу,
0180 До дјогата допануо свога,
0181 Изведе га, па га поклопио,
0182 Отишће га граду на капију,
0183 А не гледа ни десно ни ливо,
0184 Већ у гриву гледа дјогатову,
0185 Јер му Нухан паде по перчину,
0186 Па он слети до Новога била.
0187 Кад се билој кули помолио,
0188 Угледа га Ханка Зенковића,
0189 Зацвилила, па је говорила:
0190 „Гдје си, Нухо, овлико земана,
0191 Камо т’ вирам стигла те невира,
0192 Јеси л’ мени тврду виру дао,
0193 Мој Нухане, да ћеш ме узети,
0194 А ја теби, да ћу за те поћи?
0195 Док мој брацо допаде невоље,
0196 Веш ти мени ни мукает ниси
0197 Ево пуних седам годиница.“
0198 Ђулић мучи, ништа не дивани,
0199 Он упаде у авлију билу.
0200 Када видја лагахне кочије
0201 И дванаест краљевих платника,
0202 (А платници ничем криви нису)
0203 Њему сијну голотрба ћорда,
0204 Па погуби све дван’ест платника.
0205 Из авлије искочи дјогата,
0206 Управи га украј Велебита,
0207 Управи га у Корин-планину.
0208 Веш дан продђ, тавна ноћца дође,
0209 Шкорка ноћца, а није мисеца.
0210 Кол’ко се је Нухан насрдио,
0211 Он не пази мрака ни облака,
0212 Нит се боји вука ни хајдука,
0213 Из лива му завијаше вуци,
0214 А на јелах гркћу гавранови,
0215 А добар се узвирио дјого,
0216 Њему вели Ђулић-бајрактару:
0217 „Мој дјогате, десно крило моје!
0218 Шта се бојиш мрцињака вука?
0219 Кад нас годиц сусритали вуци,
0220 Вавик су нас даровали Турци,
0221 Јер смо вуке меса нахранили,
0222 Гавранове ока напојили.“
0223 Гдје ће Ђулић тада осванути?
0224 Код Јаблана и Старца бунара,
0225 Ту га жарко угријало сунце.
0226 Крај Гаштице управи дјогата
0227 До ћуприје Косте харамбаше,
0228 Што ћуприје на Гаштици чува
0229 И код њега шездесет платника.
0230 А изашо Коста харамбаша,
0231 Па је сјео Коста на ћуприји,
0232 Млетачкињу врго преко крила
0233 Од два грла, од зрна четири,
0234 Златна каса, златни тепелуци,
0235 Хем у пушке златни шипкалуци,
0236 На пушци му два слова од злата,
0237 А у пушке грла позлаћена,
0238 Важе њему триста маџарија,
0239 Ког се меће, оног не промеће,
0240 Па је глади преко крила свога.
0241 Кад погледа Коста харамбаша,
0242 Он угледа Ђулић-бајрактара,
0243 Гдје му Турчин јаше на дјогату
0244 Брез тебдила, катанског одила.
0245 Он подвикну шездесет платника:
0246 „Ви солдати, краљеви платници!
0247 Дај изидј’те мени на ћуприју,
0248 Па у суру стан’те код ћуприје,
0249 Ето Туре јаше на дјогату!“
0250 А испаде шездесет солдата,
0251 Све у суру стали код ћуприје,
0252 Сваки ј’ лунту-мушкет натегнуо,
0253 Све то ближе сашли до ћуприје,
0254 Јопе викну Коста харамбаша:
0255 „Ви солдати, краљеви платници,
0256 Ви обор’те пушке код ћуприје!
0257 На то Туре јутрос гледајући,
0258 Ко кад носи писмо пре себика,
0259 Нека прође до Оточца била.
0260 Ако нема писма пре себика,
0261 Да је вила, па да има крила,
0262 Не б’ му пера изнијела тела,
0263 Ја камо ли ноге дјогатове;
0264 Да с’ извија небу под облаке,
0265 Ако своју дигнем млетачкињу,
0266 Хоће она њега уловити.“
0267 Сваки солдат пушку оборио,
0268 А маслала Ђулић-бајрактару,
0269 Па он њима добро јутро виче,
0270 Они њему јутро отпримили,
0271 Нухан дјогу на Гаштици придје.
0272 А кад Нухан на ћуприји придје,
0273 На големо чудо нагазио,
0274 Осам туди што нађе солдата,
0275 Ни на какву русе главе нема,
0276 Јер је туди Боснић салазио
0277 И добио седам грдних рана.
0278 Крај њих Нухан отишће дјогата,
0279 Нухан садје до Оточца града
0280 И до куле оточкога бана.
0281 Кад се кули близо прикучио,
0282 А чује се журба испод куле,
0283 Ударају шимшир-тамбурини,
0284 Каткад која пушка отргује,
0285 Јер је бане заметно весеље,
0286 Јер се нада Ханки Зенковића,
0287 Да ће њему од Новога сићи.
0288 У авлију Нухан ускочио,
0289 По авлији толе посидале
0290 На петеро па на деветеро,
0291 Савила се сва вишња господа:
0292 Оточани и Леденичани,
0293 Брложани и Црноричани,
0294 Па им редна на около хода,
0295 У сваког је пушка млетачкиња
0296 Од два грла, од зрна четири.
0297 Уз авлију пушке прислонили,
0298 А код сваке два стоје солдата
0299 Под мушкети и под бајунети.
0300 Кад погледа Ђулић по авлији,
0301 У авлији дивно коло игра
0302 И шездесет у њем дивојака,
0303 Медју њима мила материна,
0304 Липа Мика, свег Римлука дика,
0305 Липа сестра Митра-бајрактара.
0306 Кад је видја Ђулић-бајрактару,
0307 Сам мислио, а сам говорио:
0308 „Ја сам свакуд прогонио дјогу,
0309 Слазио сам Бечу каменоме,
0310 Видио сам Мару ћесарову,
0311 ’Вака није Мара ћесарова.“
0312 Кда погледа Ђулић кроз авлију,
0313 У авлију вода доведена,
0314 А над водом тепа начинита,
0315 А на тепи од Оточца бане,
0316 Код њег зете Петар генералу,
0317 И он сашо од Дениза била
0318 И двоео сина Матијана,
0319 Сјаје му се шкрљка над очима.
0320 Нејак Мате од осам година,
0321 Па он двори ћаћу у коледи.
0322 Кад погледа Ђулић по авлији,
0323 Он угледа вранца у авлији,
0324 Водају га четири солдата
0325 У марвантих и чатал-уларих,
0326 То је гавран малог Матијана,
0327 Што му га је ћесар поклонио.
0328 Кад погледа Ђулић-бајрактару,
0329 Он угледа од злата скемлију,
0330 То ј’ скемлија оточкога бана,
0331 До скемлије дотира дјогата,
0332 Ђулић свога осиде дјогата,
0333 Па му запе четири кајаса,
0334 Сам се добар по авлији вода,
0335 Ђулић сиде у златну скемлију.
0336 Сва с’ господа томе зачудила,
0337 Гдје им Турчин у авлију дође
0338 Брез тебдила катанског одила,
0339 А подвикну Гале капетане:
0340 „На, Турчине, моју чашу вина,
0341 Испиј чашу, па ми право кажи,
0342 Ако имаш писмо пре себика;
0343 Ако л’ немаш писма пре себика,
0344 Веш је никад испијати нећеш.“
0345 Њему вели Ђулић бајрактару:
0346 „Моја није с тобом диванити.“
0347 Што је годиц извишне господе,
0348 Сваки га је за писмо упито,
0349 А Ђулић им вели у авлији:
0350 „Цоке тамо, незнане катане!
0351 Моја с вами није диванити.“
0352 Вид’ дер Мате Петра генерала!
0353 Он наточи своју чашу вина,
0354 Па је даде Ђулић-бајрактару.
0355 Узе ј’ Ђулић, па је искапио,
0356 Па дарова малог Матијана,
0357 Врже у чашу дван’ест маџарија.
0358 Кад то видја млад оточки бане,
0359 Бане своју чашу наточио,
0360 Па је пружи Ђуић-бајрактару:
0361 „На, Турчине, моју чашу вина,
0362 Наздрави ме на весељу моме!
0363 Јеси л’ чуо и хабер узео,
0364 Да се женим Туркињом дивојком,
0365 Липом Ханком Зенковић-Алаге,
0366 Сад ће у ред доћи и дивојка.“
0367 Узе Нухан пуну чашу вина,
0368 Он наздравља чашу цаклењачу:
0369 „Фала чаши, фала наздравици!
0370 Ане фала бану господину,
0371 Јер је њега мира намирила,
0372 Турчина је жива уфатио,
0373 Од Новога Зенковић-Алагу,
0374 Мушки га је метно у тавницу,
0375 Па је мушки агу уцинио,
0376 Заиско му сестру са оџака,
0377 Што је зову царом дивојачким,
0378 Што је нејма у широкој Лици,
0379 У шездесет и четири града,
0380 О њој дрма сва широка Лика.
0381 Кад су чули наши поглавари,
0382 То је њима врло мило било,
0383 Гдје с’ удаје Ханка Зенковића
0384 За такога бана господина,
0385 Па се дигли наши поглавари,
0386 Нарезали таин по Удвини:
0387 На торове приходне овнове,
0388 На кшаре краве јаловице,
0389 На врљику вино руменику,
0390 Да чекају бана господина
0391 И његове кићене сватове.
0392 Кад су сашли до Новога била,
0393 И кад им се свати помолише,
0394 А шугавих дванаест солдата,
0395 Мала фала бану господину!
0396 Ајани се на то расрдише,
0397 Па одоше сваки сенту своме.
0398 То је мени тешко мучно било,
0399 Ја из куле изведох дивојку,
0400 Посадих је у лаке кочије,
0401 Па окренух у Корин-планину
0402 До Јаблана и Старца бунара.
0403 Туди рече кићена дивојка:
0404 „ „Е тако ми Бога великога!
0405 Полазења од бунара нема
0406 Брез банових кићених сватова,
0407 Док не пошље бар триста јунака,
0408 У којег је круна над очима
0409 И на прсих од злата медуља,
0410 Таке хоћу чекати сватове.“ “
0411 Шала није Ханка Зенковића,
0412 Шала није, бане господине!
0413 За то да зна у Бечу ћесаре,
0414 Да си женски свате покпио,
0415 А шугавих дванаест солдата,
0416 Па раз таке послао дивојке,
0417 Би господство с тебе оборио,
0418 На те лунту-мушкет навалио,
0419 Нек је носиш до крепања свога!“
0420 То му Ђулић рече у авлији,
0421 Испи чашу, па је повратио.
0422 Онда њему бане говорио,
0423 И другу му чашу наточио:
0424 „На, Турчине, другу чашу вина!
0425 Поштен био, ко те је родио,
0426 И паметна по свиту послао,
0427 Испиј чашу, па ми право кажи,
0428 Ти Турчине, ко си и окле си,
0429 Како с’ зовеш родом и племеном?“
0430 Узе Ђулић, па је искапио,
0431 Па је тих обану говорио:
0432 „Баш ћу теби право казивати:
0433 Јеси л’ чуо Ђулић-бајрактара,
0434 Одвео што је Јелу Коњевића,
0435 Погубио осам Коњевића
0436 И вашега старог Ћор-Марчинка?
0437 Ја сам главом Ђулић-бајрактару.“
0438 И то рече, па чашу искапи,
0439 И трећу му бане наточио,
0440 Па он вели Ђулић-бајрактару:
0441 „Наздрави ме на весељу моме!“
0442 Узе нухан пуну чашу вина,
0443 Он наздравља чашу у авлији:
0444 „Фала чаши, фала наздравици!
0445 А не фала бану господину,
0446 Гдје се жени таковом дивојком,
0447 А он жали праха од топова,
0448 Не пуцају м’ на шенлук топови!
0449 Бану треба свате покупити,
0450 Наћи барем триста коњаника,
0451 У којег је шкрљка позлаћена,
0452 А на прсих од злата медуља,
0453 А наредит таин у сватове:
0454 На двојицу по јалову овцу,
0455 Петерици по барило вина,
0456 Опалити на шенлук топове,
0457 А спремити лагахне кочије,
0458 Које јесу цаклом опердане,
0459 А жеженом харом покривене,
0460 Под кочије врћи бедевије.
0461 Од шездесет липих дивојака
0462 Нека једна сиде у кочије,
0463 Ама једна, а која им драго,
0464 Па ће Ханки у јенгилук сићи
0465 До Јаблана и Старца бунара.“
0466 Бане вели Ђулић-бајрактару:
0467 „Чуј Турчине, Ђулић-бајрактару!
0468 Ево ти је вира од менека!
0469 Ти ’ш ми бити куме код дивојке,
0470 Свати моји, а управа твоја,
0471 Топи моји, а управа твоја,
0472 Ето м’ зета Петра генерала,
0473 Нек он бира свате по авлији,
0474 Нек избере извишну господу,
0475 А ја ћу им таин наредити:
0476 На двојицу по јалову овцу,
0477 Петерици по барило вина,
0478 Направити наргишли кочије,
0479 У кочије посадит дивојку.“
0480 А кад чуо Ђулић-бајрактару,
0481 Онда Ђулић на солдате виче:
0482 „Ви солдати, краљеви платници!
0483 Опалите банове топове,
0484 Нек се знаде шенлук и весеље
0485 Господина, оточкога бана!“
0486 Кад пукоше банови топови,
0487 Оточац ко кад у абез пропаде,
0488 Оде јека на Врхове црне
0489 А до куле Врховац-Алаге.
0490 Алага је рано подранио,
0491 Па он сиди код пенџера свога.
0492 Ја кад чуо оточке топове,
0493 Алага се шину по колину:
0494 „Куку, мати, велика жалости!
0495 Ко ј’ Удвину јутрос оставио,
0496 Крај Гаштице росу отрунио,
0497 Па је сашо до Оточца била,
0498 Ја је јесир, ја је погинуо!“
0499 У одаји на ноге скочио,
0500 Пушке реда око паса свога,
0501 А срмали препаса силахе,
0502 Назу чизме, а опаса ћорду,
0503 Па окрену до ждралана свога,
0504 Хитро ждрала спреми на јаслама,
0505 Изведе га, па га поклопио,
0506 Паде ждралу по перчину своме,
0507 Па одлети бегу на Удвину.
0508 Ја кад бегу и беглуку дође,
0509 Код беглука одјаха ждралана,
0510 Па он бегу у беглук униђе,
0511 Ал одаја пуна Удвињана,
0512 Салам даде, бегу полетио,
0513 Не да беже руке пољутиби,
0514 Вен код себе Алагу посади,
0515 Он Алаги хожгелдију даје:
0516 „Јеси л’, сине, здраво и весело?“
0517 „ „Беже драги, ја ти љубим руку,
0518 Здраво јесам, ал весело нисам;
0519 Би ли мени знао казивати:
0520 Ко ј’ Удвину нашу оставио,
0521 Крај Гаштице росу отрунио?
0522 Ја је јесир, ја је погинуо,
0523 Јер пуцају оточки топови,
0524 Оточац ко кад у абез пропаде. “ “
0525 Бег се шину руком по колину:
0526 „Давор бајро, ране неприбоне,
0527 Гдје ћеш с мене главу изгубити!
0528 Ја сам тебе резил учинио,
0529 Па ти оде до Оточца била!“
0530 Бег окрену до пенџера главу,
0531 Беже виче Мемичића свога:
0532 „Де опали велике топове!
0533 Нек се свија Лика и Крбава,
0534 Бајри ваља хампу учинити,
0535 Ако м’ буде у животу глава.“
0536 Кад пукоше бегови топови,
0537 Оде јека по широкој Лици.
0538 Кад би чули бегове топове,
0539 Таки ј’ био адет у Личана,
0540 Сваки лети бегу на Удвину,
0541 А на вику бегову зеленку.
0542 Нек се свија, како њима драго!
0543 Да видимо Ђулић-бајрактара!
0544 Петар пробра извишну господу,
0545 Он набира двиста коњаника,
0546 Па он вели Ђулић-бајрактару:
0547 „Нови куме, Ђулић-бајрактару!
0548 Је ли мало двиста коњаника?
0549 Више нема извишне господе.“
0550 „ „Није, Петре, виру ти задајем,
0551 Кад се није више прегодило,
0552 Ми моремо довести дивојку.“ “
0553 Њима бане таин наредио:
0554 На двојицу по јалову овцу,
0555 На петерцу по барило вина.
0556 Па нарапви лагахне кочије,
0557 А подвикну Ђулић-бајрактару:
0558 „Хазурала, господски сватови!
0559 Сватови смо, ми за стања нисмо,
0560 Кратки данци, дугачки конаци!“
0561 Њему Петар вели генерале:
0562 „Нови куме, Ђулић-бајрактару!
0563 Ето т’ и мог сина Матијана,
0564 Нек појаше врана ћесарова,
0565 Па кад садјеш до Јабалана била,
0566 Не шал’ ми се јединим дитетом,
0567 С дивојком га метни у кочије,
0568 Ти поведи вранца у једеку!“
0569 „ „Хоћу, Петре, не брини се с њиме,
0570 Има глава, ко се стара с тиме.“ “
0571 Тад сватови ате појахаше,
0572 А подвикну Ђулић-бајрактару:
0573 „Ви солдати, палите топове!
0574 Нек на шенлук пуцају топови!“
0575 А солдати намах опалише.
0576 Ја кад пукли велики топови,
0577 Ђулић Нухан посиде дјогата,
0578 Нејак Мате врана ћесарова.
0579 Јоште вели Ђулић-бајрактару:
0580 „Од шездесет липих дивојака
0581 Нека једна сиде у кочије,
0582 Ама једна, па која вам драго!
0583 Она ћ’ с нами до Јаблана сићи,
0584 Она ћ’ Ханки у јенгилук поћи.“
0585 Појагми се шездесет дивојки,
0586 Ујагми Мика, свег Римлука дика,
0587 Она сиде у лаке кочије.
0588 А ситан се огањ проломио,
0589 Јер сватови ате отискоше.
0590 Оде Ђулић, одведе сватове,
0591 Уз њег Мате на гаврану скаче,
0592 Дивно оста коло у авлији,
0593 Ама шапћу дви липе дивојке,
0594 Јер је Ана Луци говорила:
0595 „Давор Луце, моја другарице,
0596 Немој, драга, да нам трећа знаде!
0597 А тако ми крста и закона,
0598 Наша Мика до Оточца не ће,
0599 Јер ће наске Туре преварити.“
0600 У том Нухан на Гаштицу дође,
0601 Харамбаша чека на ћуприји,
0602 А најаха Накић-капетане
0603 На чапразу, коњу косатоме.
0604 На ћуприји ате проћераше,
0605 Крај Гаштице ате отискоше,
0606 Од ћуприје до Јабалана била
0607 Три сахата коњичка имаду.
0608 Кад с’ Јаблану близо прикучили,
0609 А подвикну Накић-капетане:
0610 „Нови куме, Ђулић-бајрактару!
0611 Камо теби кићена дивојка,
0612 Кад је нејма код Јабална била?“
0613 Њему Ђулић вели бајрактару:
0614 „Капетане на чапразу своме!
0615 Шала није Ханка Зенковића,
0616 Чекала нас код воде бунара,
0617 Па нас није могла дочекати,
0618 Јер је ово вакат од конака,
0619 Па се боји кићена дивојка,
0620 Да је не би други ујагмио,
0621 Па је липа сила у кочије
0622 И отишла до Новога била,
0623 Па ће јопе сутра подранити,
0624 Она систи у лаке кочије,
0625 Па ће јопе до Јабалана сићи.
0626 Ми ћем’ овди конак учинити,
0627 Дочекати кићене дивојке.“
0628 „ „Валах, куме, тако бити море!“ “
0629 Код бунара ате одјахаше,
0630 Они туди толе заметнуше,
0631 Разложише рујно пити вино,
0632 А све Ђулић провадја дјогата,
0633 Све уз њега нејак Мате хода,
0634 Свитује га Ђулић-бајрактару,
0635 А све мисли код дјогата бајро:
0636 „Куку, Боже, на свему ти фала!
0637 Давор побро, Тале Личанине!
0638 Да се мореш саде пригодити,
0639 Чудно би те вина напојио.
0640 Давор побро, Корић-бајрактару!
0641 Да се мореш данас пригодити,
0642 Чудно би те меса нахранио.“
0643 А ста вика горјаника вука,
0644 Гдје он виче побратима свога:
0645 „Давор побро, мали Радоване!
0646 Хоћемо ли до Оточца сићи?“
0647 „ „Хоћемо брате, виру ти задајем!“ “
0648 А ста вика Корић-бајрактара:
0649 „Давор побро, Диздаревић-Мехо!
0650 Хоћемо ли до Оточца сићи
0651 Побру тражит’ Ђулић-бајрактара,
0652 Није ли нам меса набавио?“
0653 „ „Хоћемо, побро, Корић-бајрактару!“ “
0654 Чу се грло Лике Мустајбега,
0655 Гдје он виче Мемичића свога:
0656 „Јаваш, Суљо, драго дите моје,
0657 Не кидиши нејачкој кобили!
0658 Нејачка је од три годинице,
0659 Не ће моћи, гдје буде ваљало.“
0660 Њему Суљо вели с бедевије:
0661 „Хајде, беже, порени голуба,
0662 Упореди мојој бедевији,
0663 Ти ’ш видити, што видио ниси.“
0664 Испадоше два коња гаврана,
0665 На два вранца два солдата млада,
0666 У једнога ислах котаркиња,
0667 А у другог шкрљка над очима,
0668 Оба врана кика потрпала.
0669 Познаде их Ђулић бајрактару,
0670 Јер су дица гази-Ћејванаге,
0671 Мехмедага и Мухединага,
0672 За њ’ма лети Огрошевић Але,
0673 Излићу Турци ка и мрки вуци.
0674 А кад видја извишна господа,
0675 Гдје излићу из планине Турци,
0676 Тад подвикну Накић-капетане:
0677 „Нови куме, Ђулић-бајрактару!
0678 Нашег пића код бунара нема.“
0679 Па се ату појагмио своме,
0680 Па посиде чапраза великог,
0681 А сви свати ате појахаше,
0682 Затекоше од ћуприје Турци.
0683 А испаде Лика Мустајбеже,
0684 А у бега четири хиљаде.
0685 Кад испаде до Јаблана била,
0686 Пуче лунта, заврже се пунта.
0687 А Ђуићу поклопи дјогата,
0688 Па он вели Мати господину:
0689 „Бјежи за ме на дјогата мога!
0690 Сад ће тебе ујагмити Турци.“
0691 Док се мало окренуше Турци,
0692 Растираше свате код бунара,
0693 Ђуић ничем ни мукает није,
0694 Вен побиже у Корин-планину
0695 И однесе банова Матију,
0696 А утече гавран до Оточца.
0697 Кад се ситан огањ проломио,
0698 Све се чује до Оточца била,
0699 Све се бане из грохота смије:
0700 „О мој зете, Петре генералу!
0701 Вид’ дер кума Ђулић-бајрактара,
0702 Како шенлук чини код бунара!“
0703 „ „Нека. бане, милом богу фала!“ “
0704 А кад дође гавран до Оточца
0705 У авлију а без бињеџије,
0706 Онда Петар вели у авлији:
0707 „Јаој бане, мио господине!
0708 Превари нас Ђулић-бајрактару!“
0709 Њему бане вели господине:
0710 „Мучи, Петре, јами будалију!
0711 Јеси л’ реко Ђулић-бајрактару,
0712 Да посади Мату у кочије,
0713 Да поведе у једеку вранца?
0714 Па се вранац плашив пригодио,
0715 Плахнуо се добар од пушака.“
0716 „ „Валах, бане, тако бити море.“ “
0717 Кад дошли остали сватови,
0718 Допадоше ко разбијеници,
0719 Николика главу изгубила.
0720 Бег с’ устави код Јаблана била,
0721 За готову мезу засидоше,
0722 Разложише рујно пити вино.
0723 Корић мези ни мукает није,
0724 Већ ујагми наргишли кочије,
0725 У њима Мику, свег Римлука дику.
0726 Ја кад бану дођоше сватови,
0727 Онда бане сиде у авлији,
0728 Бане мисли, што ће и како ће,
0729 Он направи књигу на колину:
0730 „Ето т’, беже, књиа од менека!
0731 Мене ј’ Ђулић јако преварио,
0732 Сестрића је ујагмио мога,
0733 Мог сестрића нејак-Матијана,
0734 Јединог сина Петра генерала,
0735 Врати нами нејак-Матијана,
0736 А ти ишћи главно дуговање!“
0737 Кад је бегу стигла и бунару,
0738 Узе је беже, па је разавио,
0739 Па бег видја, што се у њој пише,
0740 И он бану другу отписује:
0741 „Ето т’, бане, књига од менека!
0742 Баш ћу твога Мату уцинити.
0743 Мореш ли ми дати дуговање:
0744 Из тавнице Зенковић-Алагу,
0745 У чисту га сају окројити,
0746 А у чисту срму оковати,
0747 Око паса пусет поредати,
0748 А уз бедру ћорду препасати,
0749 Под њег врћи врана ћесарова,
0750 Хашлук дати Зенковић-Алаги,
0751 Дати њему триста маџарија?
0752 Још мореш ли дати дуговање:
0753 Направити лагахне кочије,
0754 Под кочије врћи бедевије,
0755 Сигурати Ану на оџаку,
0756 Па је врћи у лаке кочије,
0757 Да оженим Зенковић-Алагу,
0758 Што је за њу био у тавници,
0759 Бане, пуних седам годиница?
0760 Још мореш ли дати дуговање:
0761 Три товара мала готовога
0762 И тридесет вина и ракије?
0763 Кад оженим Зенковић-Алагу.
0764 Триба њему провести весеље,
0765 Врло ј’ ага зудјурт остануо
0766 У тавници за седам година,
0767 То ако ћеш дати дуговање,
0768 Ја ћу вами Мату повратити;
0769 Ако ли ми не даш дуговање,
0770 Ето мене до Оточца сићи,
0771 Ја ћу агу азад учинити,
0772 А твоју ћу поробити кулу,
0773 Поробити, па је запалити,
0774 Па ћу сићи на Удвину билу,
0775 Ја ћу твога Мату поклонити,
0776 Поклонити на Босну везиру,
0777 Он га дати цару у Стамболу,
0778 Цар га дати цару татарскоме,
0779 Оде ваше у Татаре дите,
0780 Већ отклен се сужњи не враћају.“
0781 А кад бану така књига дође,
0782 Намах бегу књигу повратио:
0783 „Ја ћу, беже, дати дуговање,
0784 Сутра ми се до Јаблана надај,
0785 Довест ћу ти агу Зенковића
0786 И Аницу своју јединицу,
0787 Волим Мату нег сву краљевину.“
0788 Када бегу така књига дође,
0789 А бег спреми Еминић-Алију,
0790 Па га посла до Новога била,
0791 Да доведе нејак-Матијана,
0792 Туди беже конак учинио.
0793 Кад је пола ноћи битисало,
0794 Тада бега ждрака ошинула,
0795 Плану чардак Косте-харамбаше.
0796 Том се беже чуду зачудио,
0797 Помолише с’ до два коњаника,
0798 Два су брата, два солдата млада,
0799 Два близанца гази-Ћејванаге,
0800 Јер су они конак учинили
0801 У чардаку Косте харамбаше,
0802 Погубили шездесет платника,
0803 Уфатили Косту харамбашу,
0804 Па га бегу жива поклонише.
0805 Њему вели Лика Мустајбеже:
0806 „Знаш, копиле, Коста-харамбаша!
0807 Кад је Боснић саходио Мехо,
0808 Па је седам задобио рана,
0809 Харамбаша, до мачева твојих
0810 Код ћуприје и чардака твога,
0811 Свака мртвој глави одговара,
0812 Нег да знадеш, откупа ти нејма.“
0813 Па он Косту на колац подиже
0814 Код Јаблана и Старца бунара.
0815 Истом зора перо помолила,
0816 Њима дође Еминић Алија
0817 И доведе нејак-Матијана.
0818 Бег направи нејак-Матијана:
0819 На њег метну токе и илике,
0820 Зади за пас до дви лисе мале,
0821 Па под њега коња подметнуо,
0822 Јагаза добра, а једека свога,
0823 Обуздата па и оседлата.
0824 А истом се сунце помолило,
0825 Помоли се бане господине
0826 И он гони три товара мала,
0827 За њим иду лагахне кочије,
0828 У кочијах банова дивојка,
0829 За кочија Зенковић Алага,
0830 Јаше добра врана ћесарова,
0831 На кочије нагони гаврана;
0832 А Аница, банова дивојка,
0833 Од кочија пенџер отворила,
0834 На пармаке наслонила дојке,
0835 Па с Алагом еглен заметнула.
0836 Кад бан дође недома Јаблана,
0837 Они туде сужње пазарише,
0838 Бан одведе Мату јединога.
0839 Подиже се бег Мустајбег Лика,
0840 Па он сиђе до Новога била,
0841 Наставише шенлук и весеље,
0842 Оженише Зенковић-Алагу
0843 Липом Аном бана оточкога,
0844 Пред њег беже паде на колина,
0845 Па од њега Ханку запросио:
0846 „Дај ми Ханку по божијем путу,
0847 Да оженим Корић-бајрактара,
0848 Нек су м’ двије, нек му криво није,
0849 Једно Мика, свег Римлука дика,
0850 Друго Ханка, сестра Алагина.“
0851 Њему ага поклони дивојку,
0852 Па је спреми на оџаку своме,
0853 Метну Корић обидве дивојке
0854 Код Новога у лаке кочије,
0855 Готови му свати на Удвини.
0856 А кад сишли на Удвину билу,
0857 Устави их Лика Мустајбеже,
0858 Сав добитак право подилио,
0859 Па Корићу даде и сватове,
0860 Даде м’ свата стотину коњика,
0861 Па одоше Хливну и Бистрици.
0862 А кад Корић билој сиђе кули,
0863 Он настави чинити весеље
0864 А код куле пуну недиљицу.
0865 Ожени се двима дивојкама,
0866 Вик извио, пород изродио,
0867 Никада их није прекорио,
0868 Што је за њих до Оточца ишо.
