Ђукан Скакавац
Ђукан Скакавац
Идемо из школе ја и неки мој друг, па се пред градом сретосмо с неким човјеком у новим хаљинама, тежачкога кроја, онако како се носе приморски заграђани, а не сељаци. Човјек је био осредњег раста, малене главе са ниским челом и риђим великим брцима. На гуњу је имао медаљу.
- Знаш ли ко је то? - запита мој друг таким гласом и изразом лица да сам одмах помислио да ћу чути нешто необично.
- Не знам, - рекох.
- Не знаш!? ... Па то је Ђукан Скакавац што је сад дошао из војске, што је у рату убио француског ђенерала! Та ни о чем се другом не говори него о њему! Ено видиш како га свијет гледа!
Збиља, двије-три женске обазријеше се за њим.
Мој друг узе причати догађај који је Ђукана обесмртио. Знао је све потанкости, као да је очима гледао, а ја сам опет све вјеровао, као да очима гледам. Кад најпослије он предуши од силнога причања, пренеразим ја њега овијем ријечима:
- А знаш ли ти да је Ђукан мој кум. Жао ми је што нијесам знао да је он то, а ја бих га уставио и здравио се с њим... Али ја ћу то учинити први пут кад га сретнем, и он ће ми сам причати како је било у рату у Италији!
На лицу мога друга могла се читати велика завист, - и тако се растанемо.
Доиста, мој покојни отац био је кум са Скакавцима. Многобројна и имућна задруга што је носила тај надимак живјела је у засеоку, час хода од наше вароши. Скакавци су били на гласу као вриједни и поштени тежаци, мало аруми и тврдице. Говорило се, додуше, да у тој кући увијек има понеки видовит човјек, а од њиховијех одива да су понеке вјештице, али канда су то највише разгласили "Сватини"...
Мени је глава била тако пуна јуначких дјела Ђуканових да се зачудих кад у кући затекох тетку и њеног постаријег рођака гдје разговарају о другим стварима, а не о њему. Ја сам нестрпљиво очекивао кад ће се они сјетити главног предмета, па, видећи да они на то и не помишљају, умијешах се у разговор.
- Је ли, бога ти, стрико, познајеш ли Ђукана Скакавца?
- Што ти треба знати? - запита тетка, по своме обичају, опоро.
- Па кажу, тето, да је тај Ђукан убио у рату француског ђенерала и да му је за то цар својом руком прикачио медаљу!...
- Прикачићу ја теби медаљу, ако смјеста не узмеш књигу и не гледаш свој посао!
Ја се одмакнем, али не толико да не бих чуо даљи разговор. Она настави:
- Збиља, Крсто, је ли истина то што се прича за мога Ђукана? И ја сам то чула.
- А јади га знали, сестро. Он то прича, али ко ће му вјеровати! Ти знаш да сви наши лажу кад из солдата дођу! Сваки је чинио чудеса, сваки је говорио с царем.
- А је си ли се ти састајао с Ђуканом?
- Јесам. Ономад смо пили заједно. Било нас је десетак. Ђукан брбља, брбља, никад краја. Ми га прекидамо и задиркујемо. Шантави Ловро Балмас поче причати како је он у младости убио пашу травничкога... Зарекао се, вели, да ће га погубити, и он само сам отишао у Травник и смакао га. Можеш замислити је ли било смијеха! Други опет почеше лагати како је са тројицом другова дочекао у кланцу педесет горњачких кириџија па их оплијенио... Сваки је измишљао по какву комендију, само да се Ђукан сјети да се ругамо, али се он гради невјешт.
- Ама најпослије зашто би му дали медаљу? - запита тетка.
- А ђаво би га знао! - одговара Крсто смијући се... - Може бити за то што има јаке зубе... Е, то не лаже, то сам видио својим очима. Тури крајцару међу кутњаке, па је нагризе с обје стране.
- Тако ти бога! - рече тетка, очигледно мислећи о нечем другом.
- Тако ми бога, сестро! Нагризе крајцару на обје стране, онако као што бисмо ми потврђу кору хљеба!... Е, јадан ти сам, да су ми његови зуби, а џаба му сва његова слава и медаља!
- А веле да је донио и новаца!
- Па јесте. Ти знаш какви су Скакавци. Да ставиш кога од њих наврх Велебита, он би опет нашао начина да искамчи однекуд и некако коју пару... Али није лијепо од Ђукана што хоће да се одијели од задруге. Откад је дошао, није ни свраћао кући. Већ је повео парницу ради дијела.
- Е, мој Крсто, - прихвати тетка, - знаш ли што 'но се каже: "Ако смо ми браћа, нијесу наше кесе сестре". Ђукан је пунијех дванаест година био у војсци, а они му не послаше ниједне паре. Зар је то лијепо од њих?
По томе сам видио да тетка зва о Ђукану много више него што сам могао мислити.
Крсто слегне раменима и пође. Тетака пође с њим. У дворишту они су застајкивали у живу разговору. Најзад Крсто отиде улицом, а тетка сврати у сусједство, к Марти удовици.
Та тетка била је мени и мојој браћи и сестрама и отац и мати и кућевни старешина. Била је оштра и упорна, али правична и заузета за наше добро... Толико само могу да кажем, а толико је и доста за разумијевање ове приче.
Удовица Марта, коју поменух, била је жена од тридесет година, висока, једра, црномањаста, бијеле коже као да је у кавезу расла. По моме ондашњем укусу, то је била најлепша жена у нашем мјесту. Имала је само једно женско дијете од четири године, сушта материна прилика, којој ми дадосмо надимак Фифина. Марта и наша тетка пазиле су се као двије рођене сестре.
Кад први пут послије тога сретох Ђукана, његово ме обличје одби. Ситне а мутне очи увукле се дубоко под ниско чело као два разбојника у засједи. Поглед му је страшнији изгледао због густих обрва. Како је бријао браду, остала му је сјенка од бријотине, те су му образи имали двије боје. Препланули врат бјеше сноп самијех жила. Руке све до краја прстију бјеху му рутаве.
Други пут сретох га пијана. Није посртао, него је ишао раскорачен, једва вукући ноге, а у себи је нешто боботао.
Ја то испричах у кући, а тетка ме јако изгрди.
Трећи пут сукобим се с Ђуканом у нашој улици. Било је у сутону. Нијесам могао вјеровати својим очима, али морао сам вјеровати. Ђукан је изишао из Мартина дворишта, и видио сам њу кад је затворила врата.
Сав усплахирен допадох у кућу. Моји баш сјели да вечерају. Ја заборавих и да назовем бога, него започех:
- Знате шта сам сад видио!... Ђукан Скакавац изишао је из куће тетке Марте!
- Ево ти потврде за то! - рече моја права тетка, ударив ме што је боље могла дланом по образу ... - То ти је у исто вријеме и вечера!... Одмах иди лези!
Морао сам се покорити. Дуго сам се окретао и превртао у кревету, докле сам се смирио и почео размишљати. Нијесам баш био дијете, било ми је око дванаест година, али ми никако није ишло у главу да би се лијепа и богата тетка Марта могла загледати у маљавог Скакавца, тијем већма што је одбила многе просиоце... А шта је опет наврло тетки да ја готово не смијем ни поменути Ђукана!... Све је то било сувише загонетно.
Прође неколико недјеља. Ја сам често сретао Ђукана и по вароши и пред кућом удовичином. Два или три пута затекох га и у нашој кући, у разговору са тетком, али ме он никад не погледа.
Разумије се да сам се добро чувао да га не помињем пред њом, али у накнаду говорио сам много о њему са дјецом, а говорио сам тако да га они почеше од срца мрзети. То је канда дошло и Марти до ушију, јер од некога времена поче окретати главу од мене и склањати Фифину, иако је знала како ја то дијете милујем.
Најзад, једнога вечера у почетку јесени, тетка ми рече, да ћемо ја и она доцније вечерати јер да има са мном некога разговора. Крута жена рекла ми је то колико је могла љубазније, те сам видио да ће се са мном поступати као с малим домаћином, што је ријетко бивало а увијек ми ласкало.
Сјећам се да је тога дана дувала силна бјелојужина.
Пошто нареди дјецу, она се огрну, нареди и мени да се огрнем, па пођосмо. Тек пошто изађосмо из дворишта проговори она:
- Идемо к Марти... Она се удаје за Ђукана. Сјутра ће бита прво оглашење. До три недјеље вјенчаће се... Ти ћеш им бити кум.
- Зар ја!?
- Зар ти!? - окоси се тетка... - А што не?! Ви сте одавна везани кумством са Скакавцима. Он те је сам изабрао.
- Он? ... А тетка Марта?
- Па и она, разумије се... Сад немој да улазиш накостријешен у туђу кућу, а тобож први пут у походе кумовима.
- Ах, јадна Фифина! - рекох нехотице.
- Шта јадна Фифина! - цикну тетка. - Што ће фалити Фифини? Гледај ти, молим те, паметна, зрела човјека, који зна шта коме доликује, који умије жалити туђу дјецу!... Ово је баш да се човјек и преко јада насмије... Шта ти најпослије имаш против тога човјека, а? Ја знам све што ти дјеци говориш, али кажи шта ти имаш против њега?... Није ти мио, то је све, а то је ништа!
Тетка ућута за неколико тренутака загледавши ми се добро у очи па настави:
- Добро! Рецимо није најбољи. А би ли ти желио да се Марта уда за каквог... Латинина?
- Боже сачувај! - викнух ја запрепашћен.
- Ето видиш! А то би било да није Ђукана, јер међу женицима нашега закона осим њега нема за њу прилике. Он се сад одијелио од својих, он је богат, млад, био у свијету, па шта ћеш више!... Марта је инокосна, и треба да се уда, а Латини навалили са свију страна да је просе... Разумијеш ли сад зашто се ја толико заузимам за њега?
- Разумијем, тето! - одговорих дирнут, јер сам добро знао каква је она фанатична православка, те сад већ нијесам сумњао да паметно ради.
И тако ми весели уђосмо у Мартину кућу.
Кућа је била на два пода. Доњи је служио као подрум. Из њега су изводиле дрвене стрме степенице. Вјетар је тако силно дувао да тек кад ми дођосмо пред горња врата, Марта чу кораке и рече: "Ево их", па нам пође у сусрет. Ђукан је сједјео за постављеним столом, на коме је горела "лукијерна" са три пламичка, али је слабо освијетљавала велики простор, који је био само при крају преграђен.
Пошто назвасмо бога, рећи ће тетка свечано:
- Ево вам кума! Срећан вам био!
- Да бог да! - прихвати Скакавац, па устаде и запуши ми уста својим оштрим брчинама. Сјећам се да сам помишљао како ће то непријатно бости пуна лијепа уста Мартина. И она се пољуби са мном.
Ђукан започе:
- Сједи, ђаче, мудрословче, па нам кажи свој жвр!
- Кога му ђавола значи "жвр", - рекох у себи и; гласно одговорих:-Хоћу само да видим Фифину. - И отидем ка кревету, те пољубим дијете.
- Заспала је већ, - одговори Марта, па окренув се тетки настави: - Он је са њом комендијао цијело вече... Боже, шта с њом ради! Узме је, па је дигне увис, врх себе, па окреће њом, па чини да се премеће.
- Дакле, хоће к њему? - пита моја тетка.
- Још како! Зове га ћаћом. Све пита: ђе је ћаћа?
Марта отиде у преградак, гдје је била кујна, па са својом најамницом Томком изнесе вечеру.
Посједасмо сви отрнути, јер је дувало мало мање него на улици. Сва три пламичка вртјела су се у ковитлац, те их је свакога тренутка требало заклањати руком да се не угасе.
Скакавац се опет обрати мени:
- Дакле, куме, шта учиш?... Знаш ли већ латијански и талијански и србљански?... Збиља, разумијеш ли тудешки?
- Помало, - рекох.
- Аја, не ваља ту помало, него треба баш онако... жвр!
- Ама, шта ти је то жвр? - рекох. Удовица прсну у смијех и додаде:
- И ја му то не разумијем!... То баш није ни лијепо!... Сваки час "жмр", "жмр"!...
Скакавац се мало намршти, па, пруживши руку, диже пун велики врч вина. Канда нам је хтио показати своју снагу, јер задржа неколико тренутака тешки врч у пруженој руци, а другом је гладио брке. И онда рече:
- Жвр је све, па и то кад човјек хоће да се напије и да наздрави... Дакле, бабо моја, жвр! - И Ђукан, мрднувши обрвама на Марту, нагну врчем.
Тетка ме гурну ногом, јер видје на мом лицу израз негодовања што он пије из великога суда. И он као да то опази, те пружајући Марти вино и пошто доњом усном оже брк, рећи ће:
- На, бабо! Ми ћемо овако по старинску, а ова финија чељад, ако ће, могу и чашом, - ето их пред њима... И то је жвр!
И тетка се напи из заједничког суда, па сам морао и ја.
Одмах затијем, Ђукан заподјену разговор о домаћој приврједи. Каже да ће прије свега купити добру мазгу. Затијем, вели, продаће све своје земље у засеоку и покуповаће друге у близини Мартиног имања, да га заокругли. Марта је у доброј години налазила до сто барјела вина и десетак барјела уља, а и његово ће толико доносити. То је, бога ми, доходак - жвр! А какав ће већ доходак бити до неколико година, пошто он све људски обради и пошто умножи имовину! То ће бити три пута жвр! Јер он неће продавати вино и уље у невријеме као што чине "наши дроњавци", у невријеме кад Талијанац и Личанин купују пошто хоће они, него ће га продавати при крају љета, као што раде газде... Уопште, он ће показати да је остао добар тежак, иако се дванаест година кланчао по касарнама и по бојиштима; - показаће да зна "шта мисли земља и воћка", иако већ неки злурадо тврде да се он одвикао од тежачких послова те да није више ни за што него да грије клупе по крчмама!...
Дуго је трајало то његово разлагање, испресијецано небројеним "жвркањем" да цијело вријеме Марта није очију с њега дигла. Ја сам опет њу посматрао. Спочетка, она му ни једном не управи погледа милоште, него га је гледала с неким чудним изразом, као да нешто очекује, али, мало помало, кад се вино поче одазивати, кад му се заруменише јагодице, те му и поглед постаде најприје одређенији и слободнији, па онда и умиљат, онда удовици се очи зажарише.
Томка дође да однесе судове. Била је то здрава, снажна плавуша од петнаест година, а у најму код Марте из дјетињства. Она нешто шапну господарици, па додаде гласно:
- А што се мрзнете овдје, кад на огњишту букти велика ватра!
- Бога ми, право каже, - рекох ја и отидох кујну. Томка сиђе у подрум да донесе још вина.
Њих троје још су разговарали, па дођоше к мени и посједаше око огњишта. Ђукан свуче гуњ, огрну се њим и диже длане према пламену. Из широких рукава промаљале су жилаве и рутаве мишице.
- Еј, да ми је кадгод била овака ватра!... Да ми је била онда кад сам послије боја, гладан и уморан, лежао међу мртвијема и рањенијема на влажној земљи!
- Ух, не спомињи! - рече Марта јежећи се... - Само о томе не говори!
- Знам, - рекох, - теби је већ причао, али и ја бих радо чуо како је убио ђенерала!
- Док се дође до ђенерала треба жвр! - вели Ђукан. - Шта је и шта било док сам ја до тога дошао.
- Па причај, куме, молим те!
- Бога ми, куме, нијесу ти мишице сувише дебеле као за јунака, - рече тетка.
То би Ђукану као да га ко удари по образу. Он је погледа зачуђен и увријеђен, шкргутну зубима, засука рукав, устаде и раскорачи се.
- Шта је, забога... шта хоћеш!? - једва изрече Марта од страха.
- Жвр! сад ће се видјети ваља ли што моја танка мишица, - вели он. - Чек', чек', да видите!
- Ама, забога, жена се нашалила.
- И ја се шалим!... Дед' ти, куме, ухвати ме иза шаке... ухвати ме обема рукама. Ти, Томка, ухвати одмах до њега! Ти, Марта, као најјача, држи за средину, а ти кумо, за мишицу, до рамена. Дед'!
Ми учинисмо тако, више од страха, него од силе.
- Е, сад, кад речем: један, два, три, ви уприте свом снагом, да видим хоћете ли превити ову танку мишицу! ... Немојте се смијати, него онако жвр!... Дед'!... Један, два, три!
Ми навалисмо смијући се, па онда баш збиљски, али нам је била сва мука узалуд, баш као да смо хтјели превити сухо дрво.
- О, брате, ово је збиља ђаволска снага, - рече тетка... - Доста! Што да се мучимо узалуд!
- Не, него још! - дода Марта, сва зајапурена. - Хоћемо баш да му покажемо!
- Још, још! - вели Ђукан.
Ја замотрих да он прстима лијеве руке шкакље удовицу иза врата. То ме наведе да и ја то исто покушам на Томкину врату. Дјевојчица ме погледа, па затури главу смијући се, па и она стаде викати:
- Још! још!...
Најзад, сустали, посједасмо, али он остаде онако раскорачен, сучући брке, слушајући наше хвале, па одједном дохвати иза себе с полице тањир, тури га у уста и одгризе парче, као што би гладан човјек одгризао окрајак од погаче. И баци тањир и окрајак посред кујне.
То је било за колико би ударио дланом о длан.
- Овако ћу ја теби, бабо, прегристи грло кад ме наједиш!... У мене ти нема пет ни шест, него одмах... жвр! - рече смијући се, па сједе.
Сјећам се врло добро да ме је та шала неугодно дирнула, али на моје велико чудо удовица са изразом највеће понизности одговори:
- Ти си мој господар, али ја се опет надам да ћеш ми бити добар!
Тетка погледа мене и Томку, (сједели смо једно до другог), па, видећи ваљда како ми жељно очекујемо наставак љубавног тепања, она нађе за добро да да други правац разговору.
- Валај, ако ико, ти ћеш, Ђукане, живјети сто година, али опет причувај своју снагу! Зубе чувај за старост, а већ за мишицу лако је... Јеси ли икад боловао?
Ђукан нагну врчем. Тога пута једва је предушио, - пио је као во.
- Боловао сам често у војсци, али никад нијесам узимао лијекова... Аја, брате, нека они дају коме другоме, али мени жвр!... Оно знаш, чим се разболиш, дође веничар, па те прегледа, па ти пропише лијек. Али, опет вам кажем, ја нијесам никад лијек прогутао, него ако га узмем пред њим, ја га задржим у устима, па га испљујем; ако нема никога, ја га бацим. Јер, болан, они граде све лијекове од отрова. Шта је лијек него отров? Истина је да ти помогне на први мах, али послије сиђе у слезину, па ту остане довијека.
- То нијесам знала, - рече Марта зачуђена. Тетка се осмјехну.
- Ја ти кажем - настави Ђукан - да лијек никад не излази из човјека, него му се скупи у слезини... Тако се купи, купи, купи, па ко их много пије надме се као тенац а у лицу је жут као лимун.
- Јао мени, то је истина" - вели Марта. - А ја сам давала Фифини неке прашкове због бубина.
- Рђаво си радила. Али опет дијете ће лакше прекужити.
- Ама, куме Ђукане, нечим се треба лијечити, - рече тетка.
- Треба, треба... Фифини треба давати запапрене ракије, ако је истина да има бубине. Помало, разумије се, јер колико треба пилету? Вино и ракија и ватра и пијавице, то је лијек за све. Додуше, кад је човјек болестан, треба и да гладује.
- А од чега си ти боловао? - упита Марта.
- Од врага и његова друга, - вели Ђукан мрштећи се. - Ували ми се враг у трбух, па ме мучи по двије-три уре... бога ми, и то цијелу ноћ. Оно што кажу, развије се пупак, а нема кога да истрља, а нема ни вина ни ракије, ни ватре. Мука жива! Док сам био код куће, био сам здрав као дријен, али у војсци...
- Па шта си радио, јадниче? - пита Марта болећиво.
- Стиснем зубе па трпим. Ето шта! Дао бих талијер за оку вина, али о томе нема ни помена. Кад не могу ништа друго, ја се трљам сам и штипам се свуда. Јер и то је добро. Ништа боље него се добро штипати, да крв узаври.
- Сачувај боже и Богородице! - рече Томка као нехотице, али таквим изразом да сви прснусмо у смијех.
- А за пробаде и убоје најбоље су пијавице, - настави Ђукан.
- То је истина, - потврди тетка.
- Једном сам се у касарни потукао са солдатима Талијанима и Тудешкима. То је било у Верони. На несрећу, не деси се у соби нико од наших, а њих седам-осам кидисаше на ме. Били смо се песницама, па онда кундацима. Ја их премлатих двојицу, тројицу, али, бога ми, и они мени намјестише ребра. И два лоша убише Милоша. Тако је трајало док не стигоше неки наши. Ја сам се једва на ногама држао, осјећао сам да, ако овакав легнем и допанем шака љекару, да нећу више устати. Срећом имао сам неколико талијера, те замолим неког Сињанина да ме одведе до берберина. Он ме одведе. Ја извадим Марију Терезију и пружим је берберину и кажем: "Ево ти, али да ми ставиш пијавице овако с ногу, да их начичкаш свуд гдје има модрица". Па онда се свучем и кажем земљаку: гледај добро да мете пијавице свуда гдје су модрице, јер јарац талијански хоће да превари. Кад ме Сињанин видје гола, стаде се чудити: "Јао, вели, па ти си сав испребијан!" Берберин опет одмахну руком. "Не могу ја вама за талијер да потрошим толико пијавица. Ту ће их отићи двије прегршти"... На то, нека га ђаво носи, ја му дадох двије Терезије... А мој брате, мука жива, и колико је то трајало. То је било жвр! Па онда онако са пијавицама на себи вратих се у касарну. Разумије се да ме више Сињанин носио него што сам ишао. Послије двије-три уре скинуше људи пијавице с мене, али нијесам могао сјутра устати. Веничар јарац познаде шта сам урадио, па ме тужи, те ме осудише на четири недјеље апса. Одлежао сам апс, али сам изнио главу, а да сам се дао љекарима у руке, био би жвр.
- О, мајко божја, шта се с тобом радило! - рече Марта и прекрсти се.
На то се тек пренуше у Ђукану успомене, а како се свакога часа машао врча, то су оне васкрсавале све живље и живље. Једна ми се особито удубила у памети. Причао је о неком свом другу сјеновиту човјеку, који је имао "чудне моћи". Тај је човјек био Фурлан, дакле, из земље гдје је од старине помијешана словенска и латинска крв. Био је, вели, сув и црн као ђаво, очију као у зеца. Фурлан, вели, загледа се човјеку у очи, загледа се, загледа, па се почне измицати натрашке, а онај у кога је гледао мора да иде за њим. Нема ту хоће или неће, него баш мора! Било их је, вели, који су се кладили с Фурланом да их неће привући, али је сваки изгубио опкладу. И сједнеш, вели, на земљу или на столицу, или легнеш наузнак, свеједно; и смијеш се и говориш што год хоћеш, а он само стави руке иза леђа, па упаочи оним пустијем очима, па кад види да је вријеме, а он се почне полако измицати, а онај други на један мах ублиједи и занијеми, па за њим, за њим, све за њим, као да га је ужем привезао. А ми наоколо да пукнемо од смијеха.
- О, боже, свачега ли има на свијету! - вели Марта.
- Има тога и у нас, - исправи тетка. - Покојна баба Рогатића могла је тако привлачити очима стоку. Загледа се тако у мазгу, или говече, или магаре, или овцу, а животиња иде за њом, као што ти рече, као да је привлаче ужетом.
- Ја, - настави Ђукан... - Тако ти је то мој Фурлан био страх све касарне. Али с једним је био жвр! с једним је изгубио опкладу.
- А с ким то!? - запитасмо.
- Са мном. Мене није могао ни маћи смјеста. Гледа ме, гледа ме, а ја му исплазим језик и одмјерим руком. Најзад се тргне и пође назад, а ја се из гласа смијем, па ни да се макнем. Он се томе чудио и криво му је било. Тако је кушао два-три пута, па кад видје да не може, он ми пружи руку и рече да сам му ја брат.
- Како то? - пита Марта.
- Па то да имам и ја његов дув.
- А је ли то истина? - опет ће жена.
- Ја, бога ми, не знам. Нијесам никад покушавао, али би могао сад... Што да не?... Сад ћу се загледати у Томку... Сједи, мала, мирно!
Томка врисну и скочи.
То је био повод новом смијеху и понудама да се обредимо вином. Ђукану су очи свијетлиле као у онога Фурлана. А и сви смо били мало узаваћени. Чак и моја озбиљна и умјерена тетка бјеше црвена.
- Ама, молим те, куме, - рекох ја додајући врч Томки - да чујем већ једном како је било са оним француским ђенералом, јер то је за мене највећи... жвр!
И Ђукан се насмија кад ја, након кратког затезања, изговорих му његову омиљену ријеч.
- Било је, синак, ево овако, - поче он и заћута тражећи нешто, па скупи преда се чаше (које ионако нијесу требале), врч и ватраљ, једну љуску од јаја, извади нож иза појаса, узе из кутије неколико кресавица и бог ти га зна шта још.
- Дакле битка на Солферину била је на дан светога Антонија. Е, сад пазите шта ће бити. Ово је ријека. Видиш ли Марта? - запита полажући ватраљ.
- Видим, Ђукане.
- А ово је мост. Видиш ли куме? - и по-ложи нож преко ватраља.
- Видим, куме.
Он брзо начини неколико гомилица од пепела и пободе од тих кресавица, па онда разреди чаше, љуску и остале ствари, па поче објашњавати.
- Ово су Французи, а ово су Талијани, а ово смо ми... не, бога ми, него су ово Талијани, а ово смо ми.
- Дакле, ви сте под брдом? - пита Марта.
- Сви смо под брдом! -.. Само слушајте!... Ево... - И настаде така збрка ријечи и покрета, настаде такво премјештање "помагача", да ни најтријезнији не би ништа разумио. Додуше, ја и Томка марили смо за то колико за лањски снијег, јер ми употребисмо ту прилику да се неколико пута цмокнемо. Али у неке викну Ђукан:
- Пази, куме, сад ће погинути ђенерал... Дакле, ја сам овдје, а он је ту, а ово је шанац, а ово су коњаници!... Е, сад види!... Падају људи, падају око мене, као муве! Видим ја јарчину... имао је браду као јарац, а на њему црвене панталоне, те ти се залетим те жвр!
И Ђукан зврчком погоди кресавицу, која одлети преко пламена.
- Живио, мој соколе! - викну Марта.
- Живио, куме! - викнух ја.
То је дало повода тетки да се сјети наших старих јунака, наших приморских и котарских сердара и четника, Јанковића, Смиљанића, Мандушића и осталијех. Али је слабо ко слушао. Вријеме је већ било да се разиђемо. Мени је глава кружила, те не знам како сам отишао и легао...
Отада па до Мартине свадбе, свакога дана, ја и тетка иђасмо на вечеру и на сијело к њој. И сваког боговетног вечера, све је ишло истијем редом као и првог. Фифина спава, Ђукан започне озбиљан разговор о домаћим пословима и о приврједи, тетка и Марта помало се о томе препиру, па онда се наврстамо око огњишта, гдје приморска црвеника учини своје, гдје се Ђуканова жестока машта разузда, те нам се ређају призори какви се ни у сну не виђају.
Ђуканови погледи на свијет, његово мишљење о установама и свијем људским уредбама, много су личили на његове назоре о хигијени и медецини. То су биле крње и површне мисли млада тежака, отргнута од свога рала и мотике, одведена у туђ свијет, провођена кроз неслућену и бескрајну панораму, коју му нико није објашњавао, упрегнута у јарам коме није разумијевао ни повода ни смјера, проглушена туђим језицима, зајажена свијем туђинским, почињући од хране и одијела, па до вавијести о дужности, о богу, - крње и површне мисли, које су се неприродно развиле у касарни. Он је увјерен био да је наш народ и наравственошћу и умљем снажнији од својих господара, али су ови посљедњи силнији зато што су лукавији, зато што су образованији. Образовање није ништа друго до препреденост и лукавство, дакле жвр! Он се бојао оне тајне силе којој је извор у реду и запту - бојао се, али је није поштовао. Све је било збркано у његовој глави од првобитних домаћих предања и наивних вјеровања до онога што је у туђини научио или назрио из сувременог напретка.
Наравно, ја сад то разумијем, али онда сам кроз Ђуканове ријечи, мало помало, стјецао увјерење да је збиља тако. Људи од закона и чиновници били су гори од љекара, попови пак најгори. Све су то варалице и левенте, који како постају препреденији и прождрљивији, то се пењу на виша мјеста... Све је то жвр, који, кад би човјек могао, најбоље би учинио да једном снажном зврчком отправи у недођију.
Тетка, Томка и ја, мање више подлијегали смо његову утицају, али Марта приону свом душом уз њега. За дивно чудо, та стамена жена, која бјеше пристала да се уда једино због неких разлога, послије мало времена предаде цијело срце и душу том енергичном и фантастичном човјеку.
Једнога вечера, већ при крају сијела, Марта исприча како се почео јављати неки покојни Анто Свамбиша, чија је кућа била трећа или четврта у реду до њене. Тај Анто бјеше сиромах надничар, честит човјек, а умро је нагло од плућне упале, оставивши жену са много ситне дјеце. Анто се почео јављати седме ноћи послије смрти. Чим жена с дјецом легне, одмах нешто почне врдати по кући и угледају бијелу прилику у помрчини. С почетка жена је мислила да јој се само призире, али како се аветиња редовно јављала, она дозове другу жену да с њом спава, и та се жена куне свачим на свијету да је познала Анта, да је видјела како ломи руке над дјецом.
Тетка није то вјеровала, - не зато што није вјеровала да се мртви Латини не дижу из гробова, него, вели, Антова је удова позната лажљивица.
- Ама, зашто наши мртви не устају? - запитах ја.
- Е, тако је бог одредио, - одговори тетка. - По томе се види да је "стари закон" бољи!
- Ко ти га зна је ли баш и тако! - вели Ђукан... - И наши се јављају у другим приликама, рецимо, као пси.
- Не говори, болан, тако! - прекори га Марта. - Зар ти, болан, није грјехота да тако говориш за нашу вјеру!?
- Ама, жвр, што је истина, истина је!... Што ја знам, то ми не могу из главе извадити сви попови и калуђери и владике!
- Па де, шта знаш? - запитах ја.
- Знате ли кад оно ударише црне оспе по нашим крајевима? То је било управо годину дана прије него ме узеше у војску. Дакле нијесам био дијете. Било ми је деветнаест година. Болест је најприје овдје почела, па се распрострије и по селима. У нас је први умро Никола Камчина, па онда за неколико дана умрије више од десет душа, што дјеце, што одраслијех. У нашој кући разболи се само покојни Сишо, мој рођак и вршњак. Он је боловао само четири дана, па премину... То је било некако око Преображења. Ја сам пударио у горњим виноградима. Кући нијесам долазио, те нијесам био ни на погребу... Еле, сједим ја у сутону пред пударицом, тужан и замишљен. Уза ме је, као увијек, двоцијевка. На један мах зашкрипа нешто далеко на уласку винограда. Погледам ја, а оно некаква грдна црна псина. Шуња се, оборила главу, а подвила реп. Видим да није псето из нашег села, јер их познајем све, а видим опет нешто необично крупно... Откуда га ђаво донесе! мислим сам у себи. Оно се лагано примицало, као да је њушило траг. Ја натегнем двоцијевку и подигнем је опрезно да нанишаним а у себи помислим: "Одакле си, да си, бићеш газди печење!" али у који мах нанишаним, у тај мах псина сједе, искези зубе и расколути оволике очи... Мени клонуше руке, коса ми се накостријеши, а срце да искочи из груди. Онда псето, уздигнуте главе и репа, потрча к мени. Ја клекох и покушах да нанишаним, а оно опет као и прије чучну и искези зубе. Кад спустих пушку, оно већ не пође к мени, него се врати лагано, једва идући, као да је испребијано.
- Такав ме страх обузе да нијесам смио сам преноћити у колиби, него отидем к другом пудару, који је био на пушкомет од мене. У путу сам се разабрао. Видим да није ништа друго, него залутало псето!
- И није могло ништа друго бити, - вели Марта.
- Чекај, молим те!... Отидем к човјеку, али му од срамоте не казујем шта је, него велим, обузела ме сјета, па дошао да разговарам. Ту и преноћим.
- Сјутрадан, у исто доба, на истом мјесту појави се црна псина. Ја сам био сасвим миран и присебан. Псето се примицало као и први пут, њушећи траг... Пустићу га, мислим, на шест корака од себе, па ћу га гађати у груди. Кад се толико примаче, ја нанишаним, а оно чучну, искези зубе и закапа крвавијем очима и запријети ми шапом... Мени капа отиде увис, па скочим натрашке, вичући: "Кумим те богом и самртним часом, ако је у теби Сишина душа, јави ми се!..." Чим ја то изговорих, псето заурлика тако страховито да ме и сад језа хвата кад се сјетим... И смјеста га нестаде, као да га земља прогута. То је све истина, тако ми ове крви Христове. Али што је најчудноватије, ја нијесам на Сишу помишљао докле онако не скочих, и оне ми ријечи саме излетјеше из уста...
Та нас је прича ужасно потресла. Сјећам се да сам се прибио уз тетку кад смо се враћали, а она два-три пута у себи понови:
- Не каже се узалуд да су Скакавци видовити!
II
Да је Ђукан икако могао избјећи црквени обред, он би то најрадије учинио, јер све је то "жвр", а особито оно окретање око стола привезанијех руку и са вијенцима на глави. Разумије се да је тетку и Марту веома љутило тако исмијевање светијех ствари. Даље он је тражио да се вјенчају у кући, на што је Марта, након дуге препирке, и пристала, али не пристаде лоп, јер, вели, то не може бити без нарочитог допуштења владичина, а за то, опет, треба имати добар разлог. Ђукан назва, попа најмање двадесет пута "јарчином", а увјерен је био да се поп не да пресловити зато што му није понудио велико мито. Најзад, на све јаде, углависмо да ће вјенчање бити неког малог јесењег свечаника, који се примицао. И за све остало утврдисмо, а разгласисмо да ће свадба бити тек на божитње покладе.
У току тога преговора, једном прекипје тетки, те викну:
- Ама, Ђукане, ти као да се стидиш што узимљеш Марту, или хоћеш да у свему будеш мимо људе!
Али је Марта утиша.
- Немој, секо, молим те! Човјек има своју ћуд, а одвикао се од наших обичаја, па шта ћеш му!
Марта је све његове настраности оправдавала тијем што он има своју ћуд, иако јој се често на лицу могло читати како је тешко увријеђена његовијем поступцима и ријечима.
Уочи свадбе, у први мрак, изненади нас Ђукан својим доласком. Био је веома збуњен. Пошто посједи, говорећи које о чему, он замоли мене и тетку да пођемо с њим к Марти. Путем не хтједе казати шта му је.
Марта| се зачуди и уплаши. Баш се спремала да легне.
Ђукан започе:
- Хоће ћаћетина да дође сјутра!... Помислите, то ми је вечерас поручио, - нема ура да сам примио поруку!... Ето шта је!
Марта погледа нас, као тражећи да јој објаснимо, а на то тетка прсну у смијех и крстећи се одговори:
- Па, човјече божји, зар је то тако нешто страшно да треба да нас окупљаш у ово доба и да нам то кажеш такијем лицем!? ... Буди бог с нама!
- Ама, зашто се он у пошљедњем тренутку предомислио? - запита Ђукан. - Не разумијете ви његову пулитику! Ту има некакав жвр, и ја сам дошао да се с вама разговорим о томе.
- Немамо се ту шта разговарати! - рече тетка. - Ако је ту каква пулитика, то је његова срамота, а твоја је дужност да га причекаш као оца. Што се у потоњем часу предомислио, то је паметно учинио. Право да ти кажем, зазорно би било и дуго би се спомињало да се Марта назвала твојом, а да се и не позна ни с ким од твојих! Та ме помисао мучила, а нијесам је ниједном исказала.
Марта бризну у плач.
И Ђукану се ражали, те се одједном сјети свога дјетињства и како је у љубави живио с братом Јовом и Глишом. Особито је хвалио Јовину жену Кату, која је према њему била као сестра. Те њежне успомене Ђукан заврши питањем:
- А како би било да оквасимо пусто грло?
- Ни капи! - рече тетка одлучно и устави Марту која се крену... - Хајдемоте! И пођосмо.
Пошто се на улици раздвојисмо од њега, тетка се прекрсти говорећи:
- О, боже, луда човјека!
Тада први пут изрече преда мном ту ријеч, коју је послије често и јавно понављала.
Сјутрадан устадосмо рано. Небо је било натуштено, а од мора је дувао млак вјетар, обични претеча дуге кише.
Тетка рече зловољно:
- Ово је баш као да је Ђукан од бога измолио да му буде глуха свадба! Жалибоже новијех хаљина, али ћемо се огрнути.
Кад звона првом огласише јутрењу, нас двоје упутисмо се к невјести и затекосмо је гдје цуцка Фифину на крилу и плаче. Била је блиједа као смрт. Тетка удари у шалу, на коју се Марта осмјехну, али су сузе једнако текле. Цијеле ноћи, вели, сањала је првога мужа. Био је, вели, тужан што се преудаје и прорекао је да ће изгубити Фифину...
Ђукан дође послије другог огласа јутрење. Био је у новим хаљинама са медаљом на гуњу, са повећим бјелокорцем за појасом, а огрнут излињалом кабаницом, која је имала кукуљачу. Он уђе весео. Чим уђе, узе Фифину и поче је носати звиждећи војничку корачницу. А на претрг је говорио:
- Што си се, бабо, преподобила!... Да ти је ово први жвр, хајд' хајд', ал' ово ти је други!... А кад ће теби, Фифино, бити жвр? - И узе да љуби дијете.
Ја му рекох:
- Куме, ти си весео и стога што је овако вријеме, што ћемо проћи готово неопажени!
- Е, то си погодио, куме! Киша је берићет и на овакав дан! И мој се ћаћа, причају, вјенчао кишљива дана, па му је жена била родна.
- Ево је! Сад ће као из кабла, - рече тетка, посматрајући прве крупне капље што почеше ударати у прозоре.
- Па, да идемо! - вели Ђукан, предајући дијете Томки. - Она ће јарчина брзо сажвакати јутрењу, па би се могла наљутити ако не дођемо на вријеме.
- А ја сам мислила да још причекамо. Ко зна могао би ћаћа раније доћи, - рече Марта.
- Аја! - прихвати Ђукан огрнув се у највећој журби. - Ако дође тек пред ручак. Хајдемо, кумићу.
У тај мах зачусмо бахат на улици, те све четворо похитасмо на прозоре.
Висок човјек, огрнут кабаницом, са кукуљачом на глави, јахао је на мазги. За њим су ишла два човјека и двије жене, па друга натоварена мазга и за њом гончин.
- Тако ти бога! - рећи ће тетка, - ово је стари Мијат са Јовом и Глишом и њиховијем женама!... Сва моба, - право весеље!
- Благо мени и довијека! - рече Марта.
- Јарчине од јарчина, светитеља им њихова! - викну Ђукан лупнувши прозорима.
- Молим те, Ђукане, не чини комендија, него иди оцу и браћи у сусрет, као што доликује! - викну тетка.
_ Ко да им иде у сусрет?! - викну Ђукан и шкргутну зубима... - Зар ја?... Сад ће бити жвр, да ће се приповједати докле је људи.
Ђукан бјеше позеленио.
Мени срце залупа, те, чисто нехотице, извучем му нож иза појаса.
Али Марта допаде, истрже ми нож и тури га женику опет за појас, а у исти мах пољуби га у руку и погледа га таквим очајничким погледом да се и сам Ђукан тргну. Тетка, ја и Томка облијеколисмо га, говорећи сви у један мах и преклињући га да се стиша.
Скакавци су већ. били у дворишту.
Ми сви, онако у гомили и вукући Ђукана, кренусмо се низ стубе.
Срећом сукобисмо се с њима у помрчини "конобе", а проглушени грајом: "Срећно весеље, да бог да... Камо женик? Камо нам невјеста?"
И ми сви, осим Ђукана, проглушисмо њих отпоздравима: "Добро нам дошли!... Са срећом да бог да!... Ево нас, ево нас!"
И настаде опште цмакање. Мени се чини да сам се три пута пољубио све с једнијем.
Пошто су се и Скакавци снебивали, то Ђуканова мрзовоља прође неопажена. Па онда, требало је и хитати, јер је служба морала бити при крају. Дакле, чим се гости обредише ракијом, а момак њихов унесе дарове (печенице, погаче, бураче вина и ракије), одмах се упутисмо, али не као што смо прије неколико тренутака смишљали, него свечано. Најприје пође старац Мијат с Јовом, па онда ја и Ђукан, па Глиша са неким, па невјеста са јенђама и тетком. Као за пркос Ђукану, киша престаде и указа се мало проблијеска на небу. Сви прозори у сусједству бјеху начичкани главама, те почеше сипати на нас бајами и слатке бобице...
Ђукан је јечао, шкргутао зубма и призивао све небеске силе да их почасти. У неки мах ја се побојах да не побјегне, те га ухватих за руку и почех му говорити ма шта, само да га с друге стране проглушим. Најпосле он натаче кукуљ, али тим учини горе, јер се зачуше узвици: "Ено, оно је младожења онај што је покрио главу!" Било је и људских поздрава, као: "Са срећом сватови", али, бога ми, било их је и свакојаких. Једном чак и стрико Мијат обазрије се и пљуну преко рамена, јер чу гдје нека Латинка викну:
"Склањајте дицу, јер су у Скакаваца урокљиве очи."
Од силног једа Ђукан већ бјеше малаксао, те је потпуно изгледао као осуђеник кога воде на погубљење.
У цркви опет дочека нас гомила и тишма. Поп је збиља био љут као што је Ђукан предвиђао, те поче изговарати свете ријечи као што би изговарао какве грдње. То малко ублажи Ђукана; чак се једном и осмјехну. Ал', кад настаде онај "жвр" око стола, онда сам се сасвим озбиљно бојао да ће Ђукан "замлатити јарчину" или да ће побјећи.
Кад пођосмо из цркве, удари пљусак као из кабла, те се вратисмо кући без реда и трком. Кад се примакосмо кући, доприје нам из ње силна граја. Томка се с неким свађала, а од велике љутине бјеше јој се измијенио глас.
Сви се заустависмо на доњем спрату у коноби да нам се оциједи вода са хаљина. Као што казах у почетку, у тој су сувоти биле винске и уљане бачве. На уласку горио је фењер. Тетка истрча сама горе, те се зачу врисак дјеце и пригушена грдња одраслих, а домало сиђе читава поворка женскадије свакога доба...
Ја тек онда опазих да нема женика међу нама и дадох знак тетки.
Као што бјеше обично, она се брзо прибра и шапну ми:
- Трчи, ако бога знаш, нађи га и реци му... реци му нешто, како знаш... да је то срамота, нек иде одмах кући!
Ја потекох изван и сретох се с Ђуканом пред двориштем. Он је ишао оборене главе и као пребијен, а под оним силним пљуском не само да бјеше спустио кукуљ, него је и капу снимио, те му је вода цурила низ главу.
- Шта то радиш, куме, ако си божји! Је си ли при себи!?
Он стаде гледајући ме замућеним очима, па одмахну руком.
- Теби је зло? Хајдемо у кућу! не стој на киши! - наставим ја.
- Неће ми бити ништа од воде, али ми глава гори као усијана. Видиш да сам као отрован. Сад да попијем само чашицу ракије одмах би побијеснио.
- Па кад је тако, немој да пијеш, молим те!... Помишљај на јадну жену, која тек што што се назвала твојом, па да на данашњи дан дочека какву страхоту од тебе! А јадница све стријепи да ћеш јој зацрнити данашњи дан! А није, куме, заслужила, тако ми бога, јер је она честита жена, а, поврх свега, лудује за тобом.
Ја се сам зачудих својој рјечитости. Канда се и Ђукан томе чудио, јер ме је посматрао прије него што одговори:
- Ја се бојим, кумићу, да ће ми се ђаво увалити у дроб, - знаш она моја болест, за коју сам ти причао! Већ ме пробада с једне стране у слабинама.
- Па, добро, стрпи се још мало. Главно је већ прошло, а они се неће моћи дуго бавити, јер је дан кратак.
Ђукан се осмјехну.
- Не познајеш ти Скакавце, облапорне јарчине! Неће се они с мјеста маћи, докле не пождеру све што су донијели!
- Па шта да се ради, ако бога знаш?... Они те горе чекају и чуде се... Помисли само како је Марти!... Иди горе, па лези!
- Аја! Кажи Марти и тетки да ми је зло, те да сам отишао вашој кући да летнем.
- Добро, - рекох. - Причекај само да им кажем, па ћу одмах доћи да те испратим.
Док сам се пењао, заче ми се помисао да кажем све његовој снаси, Кати Јововој, коју је он једину јутрос хвалио.
Сва три Скакавца сједела су око огњишта у живу разговору и пијући ракију. У великој соби жене се збиле у углу око Марте.
Ја изазовем Кату и кажем јој шта се збива са дјевером.
Бјеше то жена отприлике од четрдесет и пет година, омалена, живолазна, питома и мила лица, на коме се огледала мирноћа и памет.
Она само малко мрдну обрвом и отиде низ стубе без журбе.
Остале жене, сјем Марте, пођоше к мени и заокупише ме питањима.
Ја им почех причати шта је, али у исти мах затутњише кораци уза стубе. Ђукан је ишао с Катом. Она му је носила кабаницу и капу. И ова с благим осмијехом започе:
- Ево, хоће брајо да се разболи, али то не дамо! Женик не смије да је болестан... Хајде, брајо, к ватри, па ћеш видјети како ће то брзо проћи.
- Хоћу, хоћу, послушаћу те, - вели Ђукан, с изразом покорна дјетета.
Ја сам гледао Марту, која бјеше устала врло узбуђена, па кад виде како се он понаша с Катом, она се прекрсти.
Ката му стави столицу крај огњишта и рече својима:
- Немојте га дирати ни дражити, јер човјеку није добро.
Мијат одмахну главом, па напи:
- Еј, шта ћеш, провинио се човјек за толико година у ластвовању и у госпоштини, па му сад нашкоди и кад мало покисне!... Али, опет, Ђукане, да си ми здрав, нека ти буде срећно весеље!
- Бог ти дао здравља, - прихвати Ђукан, саставивши подбрадак с грудима.
- А што се клањаш као да си ти невјеста! - вели му Глишо. - Што се, болан, стидиш?
Ђукан лагано диже главу, завали мутнијем очима на њих, али му Ката стави руку на раме и одговори:
- Не знам ко би овдје имао кога да се стиди, кад би вријеме било да се то расправи!... Али помишљајте, људи, да је дан кратак а нама далеко конак и да не би згорег било да се већ посиједа... Хајде, збиља, људи, хај'те сиједајте.
На то сви, па и Ђукан, изађоше из кујне те се посадисмо.
Ђукан сједе између мене и Кате, према невјести.
Домало настаде жвакање, - оно ужасно жвакање простијега свијета које нам најбоље напомиње колико смо одмакли од наше ниже браће животиња.
Само Ђукан и Марта једва што се залагаху.
Пљусак је једнако трајао.
Најзад, након дугог ћутања, Мијат напи младенцима и искити благослов.
То исто учинише Јово и Глишо.
Ђукан је одржао ријеч, није ни окусио вина.
Кад се почеше чешће обређивати, онда узаври жагор, онда покуша Мијат да пецка Ђукана поради диобе, али већ Ђукан није дизао очију.
Још је мало трајала граја, па одједном, као на нечију заповијест, утиша се, те завлада несносна запетост коју прекиде Ката натјеравши Ђукана да легне и своје да иду.
Чим Скакавци отидоше, Ђукан устаде и отиде к ватри, па нареди жени да га изује и распаше, па припари длане и табане тако близу пламену, како не би нико други издржао. Тако је ћутао више од пола сата, па онда заиска забиберене ракије да почне тјерати "врага из дроба". До ноћи, докле смо ми сједели, попио је ваљда оку ракије.
Тетка се врати кући врло снуждена. Дуго је стојала на прозору, гледајући кроз кишу освијетљене прозоре Мартине.
Ја сам сједио иза ње тобож учећи задатак. У један мах она срдито затвори прозоре и рече као за себе:
- Дај боже да буде на добро!... Иди лези а сјутра нипошто да не свраћаш к њима!
III
Сјутрадан ми тек устали, а дође к нама кум Ђукан. Дође у излињалом, искрпљеном и прљавом тежатном руху, које му је било дугачко и широко, - очевидно дроњци првог мужа Мартина. Капа му је била пљеснива, за опанцима се вукла опута. У лицу је био веома жут, али уђе смијући се и с веселијем узвиком.
- Добро јутро свима и сваком обашка!
- Бог ти дао добро! - прихвати тетка, застајући послије сваке ријечи, посматрајући га зачуђена.
Ми дјеца само што се згледнусмо, па прснусмо у смијех.
Онда и тетка не мога одољети, него окрете главу, тобож да тражи столицу. То ме посоколи, те га запитам:
- Куме жвр! какав си то?
- Шта, какав сам? - припита он мрштећи се.
- Како си се то обукао?
- Као што доликује тежаку тежатног дана, куме жвр! - рече он и сједе. - А што си то мислио, болан? Ти си мислио: сад је Скакавац запао у туђе добро, па ће да се кицоши, да ластвује као прави лацманин?
- Боже сачувај, да сам ја то помишљао! - рекох ја црвенећи. - Ни на крај памети ми то није било, него...
Тетка ме прекиде и одмахну руком:
- Јеси ли за каву, куме Ђукане?
- Какву каву! - викну он увријеђен. - Тако ти бога, кумо, спрдаш ли се и ти са мном као ова ђеца? Зар тежак који се кренуо на работу да срче каву?
- Ама, чоче, нити се ругам с тобом ја, ни дјеца, - започе тетка достојанствено, као што је већ она умјела. - Ти се нијеси кренуо на рад, нето си ми дошао у походе. Право да ти кажем, мало ми је чудно...
- Е, онда збогом! - викну Ђукан и ђипи.
- Ама, стани човјече, шта ти је јутрос! - викну и тетка смијући се и стави му руке на рамена. - Зар да се завађамо јутрос, - првог јутра послије твоје свадбе, у мојој кући! Бог с тобом, куме! Сједи, па разговарајмо.
- Ама зашто се чудиш што сам дошао? - рече он и сједе.
- Ја се томе и не чудим. Ја то нијесам рекла.
- Како да нијеси рекла!... Али сад све-једно, само ми је чудо што се и ти држиш бапских тандара! Ја сам, бога ми, мислио да ти то не зарезујеш!
- Каквијех бапских тандара!
- Па таквијех! Као и она. Болан, јутрос је био у кући прави жвр! Она ме проглушила најприје ситнијем ријечима, па онда их је залила сузама. Био је прави пљусак, баш као и јуче. Те, не знам, не ваља ово, не ваља оно, - триста некаквијех женскијех регула! Најприје јој не ваља што облачим његове одерине. "И да нијесу његове, вели, опет није лијепо да на данашњи дан излазиш као какав просјак, да се прерушиш као ради жаловања! Тешко мени, сав ће свијет то помислити и бићемо за причу и граду и заграђу!" Па онда, кад се упутих, пита ме: куда ћу. "Идем, рекох, до куме, да се с њом посавјетујем за нешто." "Не забога!" викну она. "Није у реду да јутрос свраћаш у кумовску кућу! То се не чини. И због тога изнитиће се прича!" И онда: куку њој! тешко њој! - кажем ти, прави жвр! Ја мислим и сад слини!
И Ђукан обриса палцем једно око, па друго, јер и њему, као год и тетки и мени, бјеху наврле сузе.
Тетка и ја погледасмо се. Мени дође да опет прснем у смијех, али се савладах.
- Па, јадан Ђукане, зар ти није од бога грехота да је тако уцвилиш првог дана! - поче тетка силно узбуђена. - Кажи ми, зашто то чиниш? Та, ето, и ти се сад кајеш!
Ђукан наду образе и замаха главом.
- Није то без разлога, кумо! Познајем ја женску ћуд! Треба њој, одмах - намах, показати да сам ја господар, да се моја не пориче као ни царска! Треба њој смјеста ударити жвр! Јакако! А, бога ми, не кријем ти да је и мене забољело у срцу од њенијех ријечи! Али, да се кајем, не кајем се, јер, опет кажем, познајем вашу ћуд, знам како треба са женом!
- Јада ми ти познајеш женску ћуд! - рече тетка замишљена. - Хајде, да одем ја мало до ње, да је умирим!
- Шта? - викну Ђукан. - Да ти сад идеш к њој, да... !? Још би то требало! А ја, лулавац, мислио сам... Бога ми и светог ми Николе, мога крсног имена... увијек сам мислио да си ти по памети као њека мушка глава! А опрости што ти то кажем, али... ево... видиш... као што сам прије рекао, ја сам баш дошао да се с тобом посавјетујем око домаћих послова.
Тетка се промијени у лицу кад јој Ђукан наче њен углед, али се одмах савлада. Па онда се тек сјети да смо ми дјеца слушали што није за нас, те нам мрдну главом да излазимо. А, иначе, бјеше већ вријеме да се иде у школу. Ја се руковах с кумом и пођох, али она рече:
- Дед' отрчи и донеси куму ракије. Рано је још. Стићи ћеш на вријеме у школу. Донеси и смокава.
- То могу, - вели Ђукан. - А знаш шта? Нека кумић тркне часком до нас, па нека донесе цјелица, - од онијех давнијех цјелица, што су оне губе јуче донијеле, тобож на дар.
- То ја не дам, - вели тетка ошинувши га погледом. - Имамо и ми цјелица, и расплаћеница, какве су да су. Хајде, дијете!
Кад се ја вратих с мезом и пићем, Ђукан је покорно примао њене савјете. Ја наиђох кад је говорила ово:
- Куме Ђукане, послушај ти мене, прођи се засад сваке новотарије, ради све као и други људи, бар докле не средиш љетину, докле и вино и уље не буде у коноби. Дотле ће и пролеће, а дотле имаћеш времена и да размислиш и да пронађеш како ће бити најбоље, ако баш будеш хтио продавати своју баштину, па да купујеш другу до женине. Осим свега сад су људи слабо при новцу, сад је свак у највећем послу.
- То право кажеш, - рече Ђукан. - А шта ми велиш за животиње и за најамника? Да идем сјутра у Кланац?
- Иди. То се не може одгађати. Купи добру мазгу и нађи каква радишна млада човјека, јер су људи из горњих крајева у најму бољи од наших.
Ја пођем у школу.
На Мартиним прозорима капци су били притворени. На вратима од дворишта стојала је Томка, држећи у наручју Фифину. Обе су биле блиједе и жалосне. Ја пољубим Фифину и хтједох да завргнем разговор, али ми се учини да шкргну капак и да Марта вири иза њега, те отидем врло невесео, размишљајући први пут у свом вијеку о стварима сувише крупнијем за мој мозак. За мене већ није било сумње да је зли удес нанио солдата у ту приморску кућу, у којој се дотле живјело скромно и задовољно, у којој се бог призивао заиста од срца. Криво ми је било на тетку, на Марту, на мене, а највише на удес, а за дивно чудо, нијесам мрзио Ђукана, јер ми га је правдала његова ћуд. "Шта је он крив што је лулавац?"
Ђукан сјутрадан отиде на сајам, а два дана послије тога, Марта и Фифина бјеху на ручку у нас. Жена се невјеровно преобразила за то кратко вријеме; лице јој је било нажуто, очи упале, усне блиједе; на махове би се загледала као уплашена и помало трзала. Опазивши да је ја пажљиво посматрам, она ми се потужи како је прозебла на дан вјенчања. Па одмах узе хвалити мужа како је болећива срца, како јој не да да излази, како је чува од промаје и нагони да пије папрену ракију. Она је са заносом говорила о томе чудотворном лијеку. Уопште она је несвјесно понављала многе његове мисли, увјерена да говори из своје главе. Она га је увијек помињала с милоштом, - мој Ђукан, мој добри Ђукан, што 'но реко мој паметни Ђукан! И једнако се говорило о њему, ни о чем другом него о њему, о његовој прошлости, о његовој родбини, о његовим насновама. Додуше бивало је тренутака кад би се њих двије ћутке и сјетно загледале једна у другу. Баш након једне такве тишине Марта изговори као за себе: "Оно, бога ми, ваља истину рећи, мучан је човјек, тешко му је наћи краја, али, опет, добра је срца и бистар је као муња. Па, најпослије, он је господар. Је ли тако?"
- Разумије се, - вели тетка замишљена.
- Па сви су они (Скакавци) таки! Сви су мало аруми, али готово сви лијепо живе са женама. Ено Ката Јовова - видјела си на свадби - просто царује над свима. Да ми је знати како она то умије.
- А оно јест мудра жена! - потврди тетка.
- Баш мудра! Блато њој! Мој је Ђукан у звијезде кује! Каже да је њему требала онаква жена. Боже мој, што бих ја прегорјела да ми се чешће с њом састајати!... Али, опет, у бога се надам да ћу и ја умјети са мојим Ђуканом кад му боље познам нарав. Он сам каже: "Ти само стисни зубе кад мени дође мој жвр, па ћу се ја одмах раскравити!"
- Ђаво му однио тај његов жвр! - вели тетка смијући се. - Сувише је рано!
- Ама, шта ћеш кад му је то од бога! - на-стави Марта. - И онда, најпослије, сваки човјек има свој жвр, - каже мој Ђукан, - а тако и мора бити!... Али да си га видјела кад се праштао! Вјеруј богу, ни мати не би била милостивија кад се раздваја с дјететом. Па није да је ижљубио Фифину, него као да ће је појести. Нађи ми другог човјека да тако милује туђе дијете! - заврши Марта и очи јој заводнише и на њеном лицу засија надање неког неисказаног блаженства, те је у томе тренутку била љепша на очи него икад.
Марта се надала да ће Ђукан доћи тог дана око заранка, те отиде да му зготови вечеру. Кад је већ. било вријеме да стигне, изиђем ја те се станем шетати по улици, јер сам желио да му видим мазгу. То је био знатан догађај у Мартиним домаћим пословима, јер отада ће, након више година, сама прибирати љетину; дотле јој баштине бјеху у наполици. Ја сам ходао докле се не ухвати сутон. Марта је често промаљала главу кроз прозор и узвикивала: "Еда га?... Боже мој, шта ли је с њим, а рекао је да ће доћи за видјела!" Најзад поче слутити и кукати. Доиста му се нешто догодило - неки жвр!
Бога ми и ми смо легли и устали у тој бојазни, али нас о сунчаном уранку умири Томка. Она допаде с изразом који је наговјештавао велике новости, али ништа страшно. Ми баш сјели да доручкујемо.
- Ну, шта је ново? - пита тетка. - Је ли ти дошао господар?
- Дошао је синоћ касно и био је... (Томка заусти да нешто рекне, па се предомисли и настави): - Дојахао је на мазги, а најамник на магарцу... Мазга је лулава, магарцу је отсјечено пола ува, а Курсуп је бештија! (У томе надимку Курсуп, ја сам измијенио једно слово, али је Томка изговарала како треба.) Синоћ кад дођоше, ми сиђосмо у двориште с фењером. Господарица је све дотле плакала, мислећи да је господар погинуо. Господар је био пијан; он одјаха, а мазга се поче ритати, умал што не уби господарицу. Па она се ритала све даље, све у круг, како је он вукао за оглав. Како је ударала плочама у зид, све су варнице врцале. Срећа што господар није испустио оглав, а иначе би нас била све побила, јер смо ја и господарица стајале као скамењене. А може бити да би Лулина кога и ујела, јер Курсуп каже да и уједа.
- Ја те ништа не разумијем! - прекиде је тетка. - Ти си све заплела! Помињеш некаква Курсупа, некакву Лулину, као да их ја богзна од кад познајем!
- Ама Курсуп је тај добросрећни најамник. Да га само видите какав је! Чим су ушли госпо-дар викну: "Држ', Курсупе, прихвати Лулину, а Капурала одмах ућерај у стају!"
- Капурал (каплар) је игле магарцу? - запитах ја.
- Капурал је магарац, него шта! - рече Томка с таким изразом као да се то по себи разумије.
- Добро, шта је било даље? - пита тетка.
- Шта је било даље? Свашта. Лулина се све једнако ритала и оптркивала као у вршају, господар је викао, а Курсуп се превијао од смијеха, докле му се најзад господар не примаче, те га удари ногом тако силно да се одмах претури. Онда му господар викну: "Што ми се ту кезиш, магарећа багро, што не узмеш мотку да смириш Лулину!" Онда Курсуп дохвати мотку, па поче лијемати Лулину, докле се није смирила. Сва је дрхтала и зној је пробио. Онда јој скидоше самар, па је истрљаше и уведоше у стојницу.
- А Курсуп није ништа рекао кад га је Ђукан ударио? - питам ја.
- Јест рекао: "Богме, господару, и ти се риташ као и Лулина!" Па се ударио смијати као луд. А луд и јест! Кажем вам: права бештија!
- Буди бог с нама! - рече тетка крстећи се. - А Марта? Шта вели Марта?
- Господарица није ништа говорила докле не уђоше у кућу, па онда се поче јадати. Каже: "Што си довео луду мазгу да погине когод, може бити ја или дијете!" А он каже: "Оно што је лулаво, оно и ваља. Ја нећу мрцине око себе него жвр! Ја сам изабрао, што сам хтио, и мазгу, и момка, ја сам господар!" А она каже: "А што надијеваш животињи и човјеку имена од комендије?" А он викну: "Доста!" и зашкргута зубма. Господарица није ништа окусила, него је плакала. И Фифина је плакала. А Курсуп је...
- Је ли те Марта к мени послала? - прекиде је тетка.
Томка се трже и удари се дланом по челу.
- Јао мени јадној, шта ја радим! Убиће ме господар! Он ме је послао да ми дате ваш маљић; наш се изгубио. Хоће сад да поткивају Лулину, јер јој синоћ отпала плоча.
Ја отрчим, нађем јој маљић и пођем с њом. Готово у трку ми се разговарасмо:
- Дакле, тако, Томка. Ђукан је, велиш, био пијан и грдио Марту?
- Умало што није ставио руку на њу. А рекао јој је: "Језик за зубе, бабо, или ће сад бити жвр по твојим леђима!" Помисли, да је бије шести дан послије вјенчања. Али, бога ми, данас сјутра то ће бити. И на мене се окашао. Рекао ми је једну грдну ријеч. Бога ми, ако ми још једном рече, пљунућу му у брке, па да је он убио стотину џенерала! Јер ја му нијесам жена да ми може свашта говорити!
- А шта ти је рекао? - питам ја и заустависмо се пред вратима нашег дворишта.
- Ништа, - вели дјевојка мрштећи се.
- Немој се ти шалити главом, - почех ја. - Ма шта ти рек'о немој да пљунеш на њ, јер би те он на мјесту убио! Видиш, бона, да је он звјер... А, шта велиш, тај Курсуп је наказа?
- Видећеш какав је! Није мени до рамена, а зуби му оволики. (Томка показа нокат на палцу.) А што је поједљив то је за приповијест. Жваће лагано, меље - меље, никада краја! Ја сам вечерала и опрала судове, а он никако не престаје. А свачем се смије. Онамо у камари господар тутњи, псује бога и Богородицу, господарица и Фифина и ја цептимо као прутићи, а њему то смијешно, бештији једној!
- А јесте ли што разговарали?
- Ја сам га питала одакле је, а он ми каза... не знам како се зове то мјесто испод Велебита. Вели: рођен је у планини. Вели: да је наход. Кад је био дијете, каже, да је хватао живе вучиће. Био је чобанин, па је служио по крчмама и код некијех попова. Још прича да је умак'о од војнице, да се крије, да му не могу наћи крштенице и... ко ти га зна шта још. Ја мислим све лаже.
- А није ти ништа рекао на то што га је Ђукан ударио?
- Па јесте. Каже: "Зато је господар, па нека бије! Нека он мене храни и одијева и плаћа, као што смо се погодили, петнаест талијера на годину, па нека бије колико год хоће. Волијем, вели, да ме човјек туче, нег да ме какав млакоња милује. А господар Ђукан баш је жвр човечји!"
- Иди сад! - рекох јој. - Ако те ускара, реци да се и наш маљић био замео, па да смо га тражили!
Томка отрча, а ја пођох лагано за њом. Чим она уђе у двориште, диже се силна граја. Чух врисак, рзање, лупатање врата, неке непознате гласове људи а међу њима и Ђуканов који све надвика. Он се дерао:
- Шикуљо од шикуље!... Растргнућу те! Цријева ћу ти просути... И - ша! шикуљо!
Ја потекох. Срце ми је било да искочи. Замишљао сам ужасну касапницу - Марту и Томку гдје се у крви ваљају.
Застадох пред вратима. Марта је викала с прозора:
- Немој, Ђукане, ако бога знаш! Младо је лудо, можеш покарати, али...
- А шта ми ти ту попујеш! - виче Ђукан. - Шта младо лудо, апостола јој њезиног! Зар она једина у овој кући да нема жвр од мене. Треба јој ура да дође из сусједства. Ја јој кажем да је шикуља!
Томка цикну:
- Нијесам ја то! Није нико од мога рода то! Не смијеш ти мене...
- Мучи, јадна била! - викну неко.
- Мучи, де! - додаје Марта. - У кућу хајде!
- А што да мучим! Нијесам му ни жена, ни сестра, ни кћи да може са мном чинити шта хоће, да ми може свашта говорити! Најпослије ја нијесам у најму код њега, него код тебе. Ја излазим одавдје с овијех стопа!
- Иди! И боље за тебе! - вели Ђукан.
- Отићи ће, остави је сад,- вели Марта.- Ја ћу, колико данас, поручити њезинијем да њеко дође по њу. Ја не могу сад на улицу с њом, кад је од дјетињства код мене, кад ми је о души.
Настаде мало тишине.
Не знам да сам икад дотле онако био узбуђен и да ми је кадгод за неколико тренутака онолика сила мисли у глави се ројила! Сав сам дрхтао од гњева и учини ми се да тек тада познадох праву ћуд Ђуканову. Његове ријечи "зар она једина да нема жвр од мене" показиваху јасно шта он хоће, што му је у крви, - хоће самовласт без граница! А што је најгоре, он је очевидно у подложности према себи барабарио Марту, Томку, Курсупа, Лулину и Капурала! Све је то њему потпуно барабар!
Ђукан започе промуклим гласом:
- Хајде, Курсупе, узјаши, нек јој буде теже дизати г...! А ти, Мијате, немој шмедлати око ње, него јој одмах дигни задњу ногу!... Лулино, мир!
Одмах затијем чух хрзање, жагор и смијех њеког чудног дебелог гласа, што је тутњио као да из бадња допире.
- Мир, Лулино, апостола ти твога! - виче Ђукан. - А ти, дроњо, немој шмедлати, рекох ли ти! Стој са стране и држи чврсто. Не може ти ништа. Курсупе, бештијо, на сапи се измакни па прилегни! Држ' де!... Хај, Лулино, хај не знаш ти још с ким имаш посла!. .. Лу-ли! Лу-ли! Лу-лино, хоп-ла!
Ја промолих главу.
Имао сам шта и видјети!
Ђукан стегао оглав и гледа Лулину у очи, мрмољећи нешто. Њеки здепоња узјахао на њу и ухватио је за гриву. Њеки Мијат, надничар из сусједства, постарији сух човјек, покушавао је да јој дигне стражњу ногу. На другом крају дворишта Капурал је мирно преживао и као да је с презрењем посматрао све то.
Из куће се чуло јецање Томкино и Мартин глас.
Одједном Лулина се ритну тако ђаволски да умало не одби вилицу надничареву. Човјек крочи натрашке псујући, онај на њој отскочи за. двије педи и бубну главом о њену главу, па се поче смијати, а смијех му је наликовао на лајање каквог старог торног пса; Ђукан је стаде ударати ногом у слабине и викати:
- Дур, Лулино, дур! А нећеш на лијепо, је ли? А хоћеш са мном да се вучеш клипка, је ли? А хоћеш да познаш шта је жвр, је ли? ... Ева ти жвр! Ево ти жвр!
- Немој, господару, тако ти светог Јована!- виче Курсуп климатајући на њој. - Немој више, нагрдићеш је!
Мијат се чешкао по глави, па кад се Ђукан смири, започе:
- О, брате, зле звијери! О, брате, да бог сачува! она ће најпослије убити њекога!
- А шта ми ту наричеш као жентурина! - викну Ђукан. - Убиће, појешће не знам кога ако не каквог мртвика као што си ти! Не знаш ти шта је мој жвр! А, Курсупе?
- Не зна, јашто него не зна! - забобоња здепоња одмичући се опет на сапи.
- А сад ћемо друкчије, - настави Ђукан. - Дед' ти, Мијате, држ' за оглав, држ' чврсто а ја ћу је поткивати, икону јој њезину. Али најприје да је окренемо на другу страну.
Кад то учинише, работа поче напредовати. Лулина, млада, снажна доратуша, стригла је ушима и ваљала очима као да тражи свога страшнога господара. Он пак, уз непрекидно тепање и псовање, прибијао је клинце све јаче и јаче. Курсуп, чешкајући је по глави, понављао је сваку ријеч Ђуканову, те ко би их слушао а не видио, мислио би да Ђукан говори пред каквом пећином што одјекује.
Тада ми је тек била згода да добро видим Курсупа. Био је то младић, готово у правом смислу ријечи, шири него дужи, прави "бобов сноп" - што'н се каже. Ноге му бјеху кратке, врат кратак, глава велика и обла, ниско чело, плаве и буљаве очи, уста мал' да не од уха до уха, зуби плоснати и као снијег бијели. Имао је бујну као повјесмо бјеличасту косу, а иначе бјеше ћосаст и риђих, чекињастих обрва. На први поглед израз његова лица чинио се звјерски, али је то било веома ублажено безазленијем изразом очију, које као да су се непрестано нечем чудиле и очекивале повод смијеху. Али пространи кош, обле мишице и биволски врат, напомињаху снагу орангутана; видјело се да у оној тјелесини спава силна снага, која, пробуђена страшћу, може починити чуда. Курсупу је могло бити највише двадесет и четири године. Одијело му бјеше горњачког кроја, све искрпљено; био је бос, са прстом глиба на стопалима.
Лулина се опет ритну, аши Ђукан не испусти ногу, него јој још тргну репом, те она зарза од муке. У исти мах Капурал зањака, а кроз прозор доприје јачи врисак Томкин.
Ја побјегох носећи утисак као да су Мартину кућу опсјели сами ђаволи, са својим поглавицом Велзевухом и да је Томка прва жртва те нечастиве најезде, - прва, али, по свој прилици, не најнесрећнија!
Истога дана увече цијело је сусједство слушало како је Ђукан лијемао Курсупа и како се он дерао и молио: "Не по трбуву, ћаћа мој! А-јао! удри куд год хоћеш, само не по трбуву, ћаћа си ми мој!"...
Ја га сретох сјутрадан кад је водио Лулину и Капурала на појиште. Он се гегао држећи оглав и звиждукао.
- А што не узјашиш, Курсупе? - запитах га као да смо стари знанци. Он ми намигну и рече:
- Чекај док изиђем из улице, па ћу на Лулину, па ћу све зечки! - И удари у смијех као луд.
- А, што те био господар синоћ?
- А, што га је воља! - вели Курсуп, слегнувши раменима.
- А, што би учинио да те ко други удари, - рецимо ја?
Курсуп се накостријеши и шкљоцну зубма, те ме чисто трнци подузеше. Па онда. узјаха на голу Лулину и одигра у сав трк.
Разумије се да су Курсуп, Лулина и Капурал, као год и њихов господар, били предмет разговора и шале, најприје у нашој улици, па све даље. Ђукана већ нијесу друкчије звали него "Жвр", или "Мартин Жвр". Осим тога, та ријеч, као год и у устима Ђукановим, значила је стотину ствари. Жене су викале дјеци: "Жвр те однио, да бог да!... Даћу ја теби жвр! Не знаш ти каква сам, кад мени дође мој жвр!" Једног крупног тежака прозваше Жвркалином. - Ђукан је то често слушао, али не само да се није љутио, него би се увијек осмијехнуо кад би чуо своју омиљену ријеч. Јер (нијесте, ваљда, заборавили) да је "све на свијету жвр!"
Дјечурлија одмах крсти Курсупа и другим надимком; назвала га Г .. новаљем!
Другог дана отидоше господар и момак први пут у поље. Отидоше зором и са срећом.
А истог дана послије подне, када сам се враћао кући, зачух у Ђукановом дворишту лавеж паса и видјех Марту, моју тетку, Томку са Фифином у наручју и двије постарије, непознате женске. Ја застадох. Томка је љубила дијете гушећи се од плача. И остале су женске брисале очи. Једна од двију непознатијех женских држала је оглав, а за њом је стојало магаре, натоварено шаренијем ковчежићем и спртвом. Томкин пртљажић! Томка ме погледа не може бити жалосније и махну главом, а ја отидох да се не заплачем пред женским главама!
Дуго сам сједио у нашем дворишту, сјетан и замишљен. Најзад врати се тетка водећи за руку Фифину. За њима је ишла једна од онијех двију женских, којој се зачудих кад је видех изблиза. Била је то стара дјевојка, што се познавало по црвеној капици, око које бјеше савила просиједе плетенице. Капица јој бјеше начичкана силесијом ђинђува, пулица и бановаца. На њој бјеше кошуља са црвенијем везом око грла, дуж груди и широких рукава, био зубун, нова тканица и нова клечана опрегача. Нијесам се зачудио ни њеној ношњи, ни томе што је стара дјевојка, него њеном обличју. Била је повисока, суха као укљева, жуте коже као лимун, сувише отегнутијех образа, црнијех утонулијех очију, које су сијале као да бјеше у грозници.
- Ко је то? - запитах лагано тетку узимљући Фифину к себи.
- То им је нова најамница, - одговори тетка, мрднувши обрвама навише.
- А Томка оде?
- Оде! - рече она, па одмахну руком и упути се у кућу.
И њој је било веома жао Томке.
Ја стадох разговарати Фифину, којој очице бјеху пуне суза. Фифина је била блиједа и задавала ракијом и бибером, јер у пошљедње вријеме једнако је побољевала, те су је једнако запајали Ђукановијем омиљенијем лијеком.
Нова најамница стајаше према нама, прекрштенијех руку и оборенијех очију, с изразом као да ће одједном залелекати.
- А одакле си, сејо? - запитах је најпослије.
- А, ми смо озго... из горњијех мјеста, - одговори она отежући.
- А како ти је име?
- А, име ми је Анђелија.
- Анђелија "четовића"?
- А тако, Анђелија... само Анђелија. По томе разумједох да је нахоткиња, - јадно старогонче, што је од дјетињства измећарило немилу и недрагу, докле не доприје до Ђукана. Након кратка ћутања опет започех:
- А хоћеш ли се моћи обикнути у Приморју?
Анђелија канда не разумједе одмах питање, канда се домишљала шта то значи, па одговори отежући као и прије:
- А бог је свуда, и крштене су душе свуда! А ја кад чујем звона, ја... - не доврши што је започела него се прекрсти и запита ме плашљиво:
- А јеси ли ти од наше руке (православни)?
- Јесам, - рекох, - али овдје има много више "њиховијех".
Анђелија диже руке, као да хоћаше рећи: "Не помињи ми то", па се одмаче и с дубоким уздахом сједе на камену клупу и загледа се у земљу.
Гдје ли кум Жвр нађе ту "лулаву" усидје питао сам сам себе. Већ видим да он хоће да се опколи само "лулавијем" и "арумијем"; већ ми је јасна ствар да он барабари и крштене душе и стоку, да пред његовијем очима Марта, Фифина, Курсуп, Лулина, Капурал и сад ова Анђелија, само су подложници, којима је главна дужност потпуно једнака, наиме, слијепа покорност и поштовање његова "жвр-а", али гдје он натрапа на ово чељаде?
- Је ли, бога ти, - рекох, - гдје тебе нађе мој кум Ђукан?
Анђелија се мало намршти, као да јој би криво што је тргох из дубоких мисли. Једва одговори:
- Ја сам била у најму у Житнићу код једнога.
- Па си изишла искрај тога и тражила службу и наишла на Ђукана, је ли? - помогох јој ја, не би ли се што прије објаснила.
Она заврти главом.
- Аја! Ђукан је до'дио у село, па је купио пса, па ми је реко да га доведем, - то толико.
То ми је било нејасно, али се сјетих лавежа у дворишту; то ми је било прече, те наставих:
- А тако! Дакле, ти си довела пса? Је ли колики? Како му је име?
- Богме, није мали. Ми смо га вабили Зељов, а он нека га ваби како год 'оће! - рече Анђелија, па диже руке и пљуну.
Мене спопаде смијех. Доиста, она је то случајно рекла, али ми то напомену његову манију да сваком и свачем предијева имена. Смијешно је, дакле, било што се чинило као да она то зна.
Анђелија устаде и опет дубоко уздахну.
- Да водим дијете? - вели. - Могла би се | карати господарица.
- Добро, иди али ми, чоче, не рече како си се погодила за најам.
- Ја се нијесам погађала; то толико што ми рече: "Доведи Зељова, па можеш остати код мене. Ја сам се оженио."
- Аха, дакле, ти си познавала и од прије Ђукана?
Усидјелица сва поцрвени и рече збуњено:
- Па јесам... онај... била сам у најму код њих, код стрица Мијата, кад је Ђукан био дијете.
Кад то рече, погледа плашљиво око себе, па у мене, чисто страхујући да је још што не питам, те одведе Фифину.
Тога вечера допирала је из дворишта Ђуканова силна граја, као да се ђаволи жене, што'но ријек. Чуло се рзање, њакање, лајање, гласина Курсупова, а нада све псовање и вика Ђуканова. Осим осталога, чусмо јасно где довикује псу:
"Тамбур, мирно!... Лези, Тамбур!" Па онда, два-три пута зовну: "О-о-о, Ђинђувија!"
Дакле, најамницу прозва Ђинђувијом, а Зељова Тамбуром!
Отада за много времена нијесам изблиза видио ни Ђукана, ни Курсупа, јер су увијек зором одлазили у поље. Виђао сам их кадикад с вечера, кад су се, као и остали тежаци заграђани, враћали. Ђукан би увијек на помол улице потјерао Лулину у трк, те би његова нераздвојна двоцијевка отскакала му на плећима, а под ногама мазгиним врцали би камичци. Жене су склањале дјецу, грдећи "лулавог жвр-а", а, бога ми, многи су му људи пријетили у очи да ће се разрачунати с њим. За њим би каскао Курсуп на Капуралу, а за њима Тамбур. Ако би се десило дјеце на улици, одмах се дигне ухакање и граја. Дјеца вичу: "о-ла-ла! о-хој! Ето Курсупа, Г .. новаља, Буботе! Јуриш на њега!" А Курсуп, кезећи се, враћа им мило за драго, помиње им мајке и оцеве. А Тамбур лаје, прибијајући се уз Капурала. Али ако само једна каменица погоди Курсупа, или Капурала, или Тамбура, он онда одјаше, па засипље бубуљима као градом. Често је и какав невин страдао, често је због тога било дерњаве и пријетње по цијелој улици.
Али и кад их нијесам виђао с вечера, ипак сам их увијек чуо послије првог мрака. Обично чим вечерају, настане граја и лупатање. Ђукан псује "бабу" или Ђинђувију, или Курсупа; или лијема момка, Лулину, или Капурала, или Тамбура. Ма га опет да се на неким искали, бије магарца, а Курсуп обоје.
Додуше, иако се уопште мислило да бије и Марту, иако се често чуо њен врисак, опет се то није поуздано знало. Марта би планула кад год би то когод поменуо и клела се дјететом да то није истина. И моја се тетка препирала са женама из сусједства тврдећи да то није истина.
Тако је трајало још неколико дана, докле не започе берба. Онда Ђукан с момком и с надничарима поче сасвим касно догонити кљук. Кола се у оно вријеме још нијесу употребљавала у нас. Љетина бјеше добра за приповијест. Ђукан као да се бјеше смирио. Марта и Ђинђувија имадијаху пуне шаке посла испирајући и намјештајући бачве и каце. Фифина је већином дањивала у нас.
Марту сам ријетко кад виђао, - поњекад на прозору. Била је сваког дана блеђа и жалоснија, али увијек би ми се јавила с осмјејком. Једном је застадох намрштену, замишљену, али чим ме опази, поче се смијати и поче ми причати о Курсуповим глупостима.
Кад је већ сав кљук био у коноби, те Ђукан и Курсуп почеше раније долазити, настаде опет пређашњи живот.
Па онда започе киша, - бескрајна приморска киша пред зиму.
Ђукан се поче кланцати по крчмама и пијан долазити кући. Долазио је око поноћи, пред зору, устајао пред подне, јео кад га је воља и што се затече, а увијек уз вику и псовку. Било је гласова да се бије по крчмама, да су му неколико пута "измјерили ребра".
Курсуп је по цио дан лежао у стаји, поред Лулине и Капурала, па, кад није спавао, онда је пјевао. Разумије се да би често увече добио свој оброк од Ђукана, те би откукао пјевање.
Ђинђувију сам често виђао на прозору, гдје налакћена тужно гледа у замућено небо.
Марта се никада није виђала.
Једнога вјетреног вечера, баш кад хтједосмо лећи" дошуња се Ђинђувија, као каква утвара. Била је жућа него обично и сва је дрхтала.
- Шта је? - викнусмо углас ја и тетка... - Шта се догодило?
- А уби је господар! - једва изговори она.
- Кога, јадна не била!... Говори брзо! - викну тетка.
- А господарицу!
Ми потекосмо.
Пред вратима је лежао Курсуп потрбушке и јецао. У коноби бјеше помрчина. Горе се ништа није чуло.
- Ђукане! - викну тетка изван себе.
Зачу се стењање и Мартин глас.
Ми се попесмо кроз помрчину.
На столу је горела лукијерна. Ђукан је хркао, обучен на кревету. Између двају прозора сједећи на поду, а леђима прислоњена уза зид, блиједа као смрт, исколаченијех очију, прислоњена бјеше Марта.
- Јао мени, је ли жива! - врисну тетка и паде на кољена поред ње... - Марта! Марта!
- Чујем, секо, - шапну биједна жена.
- Јао мени, јеси ли рањена?
- Нијесам, - шапће она. - Помозите ми да устанем...
Ми је с муком подигосмо и приведосмо ка кревету. Тетка је поче свлачити и разговарати потихо, а мени нареди да изиђем, те да је причекам у дворишту.
Кад изиђох, а оно Курсуп и Ђинђувија сједе ћутке и снуждени једно до другог. И ја сједох без ријечи. Остали смо тако, ја мислим више од једног часа. Вјетар је дувао на махове, а чуло се преживање и режање Тамбурово.
Кад тетка изађе, ја је запитах:
- Шта је, ако бога знаш! Је ли је нагрдио? Тетка је ћутала. Тек кад уђосмо у улицу она рече:
- А није то, него..., али ти не разумијеш женске ствари... није је био као што рече она сметеница, него је мало карао, а она је у другом добу.
IV
Бјеше недјеља. Ја сам се враћао из цркве. Под зимњом ведрином, која једва већ бјеше настала, стаклила су се ломна приморска брда, исплакана бескрајнијем пљуском. Под ногама шкрипао је пијесак. Кога год сам сретао и спазио, свак бјеше весео, као да је из тамнице изишао. Људи су се највећма разговарали о силној штети што су дуге кише нанијеле маслинској љетини; тјешили су се да ће ведрина потрајати, те да ће дајбуди њешто напабирчити од благословена рода. Женске су се распитивале за болеснике, јер зимња влага бјеше такође донијела грознице. Али је мимогретке било разговора и о свадбама, могло се чути љубавног пецкања момчадије и дјевојачког кикотања. Сјећам се да сам био врло весео.
Са врха наше улице угледах читаву хрпу жена гдје се сунчају, а из Мартина дворишта изиђе нека омалена лацманка, идући ми у сусрет. Она се устави поред жена, причајући им њешто. Ја се веома зачудих кад је познадох. Бјеше то општинска бабица, чувена и као љекарица. Ја убрзах кораке, али ме заустави једна сусједа.
- Јадна твоја кума! - вели. - Баш нијесам срећне руке. Ето јој вајде од удаје, од другог човјека!
- Шта је било? - запитах уплашен.
- Како, шта је било? - вели жена гледајући ме некако чудно.
- Ама шта је то било? - викнух ја. - Кунем ти се богом да ништа не знам!
- Па, ваљда, знаш, да је Марта побацила, зато што је Жвр (оно псето!) ударио ногом у трбух! Сад јој се дало на горе. Фифини се растровала утробица, па је једнако у конвулшијунима. "Кумара" каже да се боји е дијете неће дочекати сјутрашњег дана.
Ја потрчах без душе к Мартиној кући. Иако нијесам разумио шта је Марти - јер нијесам разумио ону ријеч, иако сам мислио да сусједа претјерује, опет сам вјеровао да је зло. Тада сам разумио зашто је тетка била једнако зловољна, зашто готово није избијала из куће Мартине, за све оно вријеме, докле је киша падала.
У дворишту не бјеше никога. Тамбур је куњао у дрвеној штенари. Из стојнице допирао је глас Курсупов, којим је тепао Лулини и Капуралу. На уласку мрачне конобе горио је фењер, као оно на дан свадбе. Кад уђох, загуши ме мирис од вина. Одозго допирао је њечији глас. То није био обичан говор, него ми је напомињао учење каквога ђака. Пошто тако постојах, претворивши се сав у ухо, познадох да је Ђуканов глас и учини ми се као да молитве чита. Њеко се искашља и поче трти ногом подину, па се насмија и стаде њешто говорити. То је био глас моје тетке. Хиљаду мисли пролеће ми главом.
Вратим се у двориште и зовнем Курсупа. Он изиђе из стојнице звиждукајући. Једва га познадох. На њему су биле нове новците хаљине приморскога кроја, а бјеше се умио и ошишао. Он ми се примицао својим вјечитим, блесастим смијехом, па се раскорачи преда мном.
- Гле, бога ти, како си лијеп! Е срећне ти нове хаљине.
- Е вала ти, - вели он.
- А како је господарици? - запитах.
- А она лежи... Хоћеш ли ти сјутра с нама да купимо маслине?... Господар је рекао да ће те звати. Ти ћеш узјахати на Капурала а ја ћу ићи пјешке.
- Дакле, господарица лежи? - прекидох га ја.
- Јакако, - рече Курсуп и поче опет звиждати.
- А је ли истина да је Фифина тешко болесна?
Он слегну раменима не прекидајући звиждање.
- А је ли истина да је кума побацила? Курсуп се загледа у мене зачуђено, па удари у смијех.
- Што се смијеш, бештијо? Зар је то њешто смијешно?
Курсуп ме одмјери од главе до пете, па потече к штенари и одријеши Тамбура држећи крај од синџира у руци и стаде дршкати пса на мене. Тамбур ми се најприје примицао машући репом, па поче лајати. На то се отвори прозор и промоли жута глава Ђинђувијина. Ја јој дадох знак да ћути, али она окрете главу, казујући онима унутра ко је, па ми рече да ме зову.
Тада се увјерих да ме је сусједа слагала, те потекох уз мрачне степенице.
Али у великој, мени добро познатој соби, затекох чудан призор. На широком брачном кревету, под иконама, пред којима гораше кандиоце, лежала је Марта, управо већма је сидјела са мноштвом јастука под плећима. Да нијесам знао е је она, да нијесам познавао њену црну косу и очи, не бих је познао, толико се бјеше измијенила, - права авет. У другом углу, на креветићу, вирила је испод покривача блиједа главица Фифинина. Поред ње сидјела је тетка, држећи једну руку под покривачем. Између кревета, под чађавом сликом рускога цара, Ђукан узјахао на столицу, држећи на њеном наслону њеку велику укоричену књигу, коју сам ја врло добро познавао, јер бјеше једина у кући, јер сам је богзна колико пута читао. То бјеше Качићев: Разговор угодни народа словинског. Ријетка је у Приморју кућа без те књиге.
Ја се снебих. Нијесам знао како да почнем, ни куда ћу погледом.
Ђукан ми климну главом, Марта, гледајући ме испитљиво, осмјехну се и започе:
- Ходи, кумићу, сједи до мене на кревет. Хвала ти. Баш ми је мило што си дошао. Јеси ли био у цркви?
- Био сам, - рекох сједнувши на њен кре-вет, чело ногу.
Она ме опет стаде посматрати. Ђукан, оборивши очи на отворену књигу, поче мрморити у себи, при чему је мрдао обрвама, а брчине му трепераху. Тетка ме не погледа, баш као да ме не бјеше ни опазила, него је сједила лицем окренутим прозору.
- Је ли било доста свијета у цркви? - започе Марта.
- Богме није, - рекох. - Врло мало! Ђукан склопи књигу, па стаде ходати, машући њом. И он започе:
- А неће, болан, наше јарчине да иду у цркву. Како се ми богу молимо, онако нам и помаже! А тамо у свијету, Тудешци и Талијани врве на богомољу као овце на со!
Марта је пратила сваки његов покрет. Кад он ућута, она уздахну и хтједе њешто да рече, али он настави.
- Истина, могло би се то исто и мени приговорити, али ја не идем у цркву само због попине... Бога ми, само због њега, јер га мрзим, а да је какав други, рецимо да је какав стари калуђер, ја бих од милине ишао сваког свечаника.
- Ама не иде се у цркву ради попа, нето ради бога, - рече жена умиљато, као увијек кад је с њим разговарала.
Ђукан јој се примаче и стаде је миловати по коси. У томе маху по изразу лица толико се бјеше преобразио да бјеше мио човјек. Али у исти мах мени се предочи његов грозни, нечовјечни поступак. Наслућивао сам шта значи она кобна ријеч, па онда сјетих се његова понашања са Томком, његова кињења Ђинђувије, Курсупа и стоке. Био ми је одвратан.
Бона жена узе га за руку и, с изразом као да бјеше у свесрдној молитви, прошапта:
- Је ли истина, Ђукане, што кажем?
- Истина је, моја добра, моја мила Марто, - одговори он, затуткавајући покривач око ње. Па додаде уздахнувши: - Ти увијек истину говориш, ти увек право имаш! Ја ћу тебе увијек слушати. Кад да бог и Богородица да оздравиш ти и дијете, ја ћу ићи у цркву. Виђећеш да ћу ићи сваке недјеље. Па ићи ћемо све троје. Јер, болан, ја вјерујем у бога, - ти нијеси никад чула од мене, да га се ја не бојим! Јер, болан, ја нисам од онијех који кажу да је и то жвр! Јер кад свему на свијету има старјешина, онда има и свијету старјешина! Је ли тако?
- Тако је! - потврди Марта.
- А има губаваца који се не боје бога. Ја сам запазио да се ти људи боје свакога другог. А ја вјерујем у бога и мајку божју и св. Николу и у све угоднике божје. (Ђукан сними капу и прекрсти се трипут гледајући са страхом у иконе.) А сви смо грјешни! Кажи ми, ко није грјешан? Зар ови Латини што једнако лижу олтаре, зар онај пупави шјор Крштан што сваког јутра иде на мису, а даје новац на добит, са двадесет од сто? Аја, аја, ја нијесам таки. Ја сам зао, опак човјек, јер ми је то у крви, али се бојим бота у дубини душе и дао бих свој живот за свакога ко ми је мио!
Глас му је дрхтао. Очи му се напунише суза. Марта га гледаше са неисказаном преданошћу, а сузе јој се котрљаху низ лице.
Ђукан јој обриса очи, па запита њежно:
- Збиља, хоћеш ли да поручим за Кату Јовову да дође да ти буде у друштву?... Могао бих ја данас послије ручка да отидем за њу.
Марта одмахну руком покретом који је значио: остави, послије ћемо о томе говорити.
- А хоћеш ли да ти штијем даље? - настави Ђукан.
Марта потврди главом.
- А знаш шта? - дода Ђукан. - Нека кума и кумић остану на ручку с нама.
Марта се осмијехну и опет потврди. Онда Ђукан зовну тихо:
- О, Анђелија!
Стара дјевојка (коју је господар доиста први пут зовнуо правијем именом) дође лагано из кујне и стаде пред нама оборенијех очију.
- Хоће ли бити доста ручка за све нас што нас је овдје? - запита Ђукан.
Слушкиња се намршти и слегну раменима.
- Ја мислим има у кући доста пиринча. Додај колико треба! - настави он.
Ђинђувија као да је њешто премишљала. Најзад проговори:
- Аја ко вељу... ко знаш... најпослије како знате! - заврши срдито и расколачи очи на Марту и Фифину, па се, као згрожена, трже и отиде брзо.
Ђукан сав преблиједи и загледа се за њом. Али га Марта опет узе за руку и рече му:
- Хајде, болан, штиј ми ону пјесму о Скен-дер-бегу.
За вријеме тога разговора Ђукан ми бјеше заклонио тетку и Фифину, те, кад се он одмаче, видјех да нам је тетка окренула леђа и сасвим се нагла над дјететом. Марта се узвијери и с натегом сједе. Ђукан, који ништа од тога не бјеше опазио, узјаха поново иа столицу, расклопи књигу и започе декламовати:
"Санак снила Војслава краљица,
вјерна љуба краља од Епира.
Санак снила, у сну је видила
да је љута омаја породила..."
- Пс! - учини тетка и диже руку, али Ђукан не опази ни то, те настави:
"Крила су му Епир покривала,
Цариграду глава допирала..."
- Прекини, зла ти пјесма! - викну тетка... - ево опет конвулшиун (фрас).
Марта цикну мучећи се да сиђе с кревета. Ја и Ђукан потекосмо Фифини.
Дијете склопило очи. Капци му, сваки мишићак на образу, уши, подваљчић, вратне жиле и груди почеше дрхтати, али сасвим онако као што дрхти месо млада јагњета кад је разуђено одмах после заклања.
- Јао мени, ето умрије! - закука Ђукан хватајући се за косу... - Јао мени, дајте свијећу!... Анђелија, донеси свијећу!
Зачу се ужасан врисак иза мојих леђа, и Марта се сруши као громом ошинута.
Настаде неописан метеж и вика.
Најзад, правијем заповједничким изразом тетка поче издавати наредбе.
- Мир, - викну она. - Смирите се, није дијете још у опасности. Ђукане и ти Анђелија, однесите Марту на кревет, попрскајте водом и останите поред ње!... Ти (окренувши се мени) одмах отрчи по доктора Верду! Већ знаш гдје настава. Кажи му нека одмах дође... Ја сам луда била што нијесам одавно то учинила!... Иди брзо!
Трчећи низ степенице, чух Ђукана гдје говори плачнијем гласом:
- По богу да си ми мајка и сестра, ради што знаш и како год знаш!... Ја сам, болан, права бештија, гори од Лулине!... Што си ме слушала?
Ја трком пређох нашу улицу, не обзирући се на запиткивања жена, што се сунчаху. Тако сам трчао све до бедема а онда пођох нешто лакше, кроза сплет уличица приморскога града. Тада сам право осјетио како сам љубио Фифину. Од сусталости и узбуђења, у тријему љекареве куће не могох одмах одговорити његовој слузи.
- Није у кући, - рече ми слуга. - По свој прилици он је сад на великој миси у катедрали, а иначе у ово доба он је увијек у касини.
Отидох у касину гдје га не би, а оданде у саборну цркву, која је била дупком пуна. Бјеше тек на половини службе, а тишина и прибраност бијаху таке да се нијесам усудио проћи кроз редове клупа. Узалуд сам погледом тражио по десном одјељењу пред великијем олтаром, гдје сједе племићи и виши чиновници. Не остаде ми друго него да чекам док се служба сврши, те изиђем и станем ходати испред цркве. Најзад, кад свијет наврије из ње, једва га нађох у гомили.
Бјеше тај доктор Верде висок, личан старац, бијеле браде готово до појаса, а од старинског чувеног властеоског дома.
- Шта је? Ко је болестан код вас? - запита ме старац љубазно, видећи моје велико узбуђење.
Кад му испричах шта је, он, погледавши на часовник, рече:
- Не познајем ту фамилију. Уосталом свеједно, доћи ћу послије ручка. Сад је већ прошло једанаест.
Али ја га заокупих молити таком топлином да и преко воље пође са мном. Ишао је врло споро. Често се заустављао са познаницима. Најзад стаде распитивати за болесно дијете. Ја му испричах колико сам могао, чувајући се да не поменем бабицу и још мање лијечење забибереном ракијом. Кажем да је од почетка јесени побољевала од грознице, а сад, у размаку од десетак часова, да је имала два наступа конвулсија, пошљедњи наступ јачи. Затијем почех причати о Марти и њенијем неприликама, као и то да болује од назеба. Али, видећи да ме не слуша ни на једно ухо, ја ућутах.
Кад стигосмо, Курсуп је сједио пред кутњим вратима, зловољан, па ни да се помаче.
- Дигни фењер, па свијетли пред господином уза скале, - рекох му.
Он опсова кроза зубе, па устаде и отшуња се у стојницу.
Ја онда потекох и дигох фењер, али у томе зачух јецање у мрачној коноби. У углу, поред рпе маслина, сједио је Ђукан на земљи, саставио главу и кољена и јеца. Рука ми задрхта, умал' не испу-стих фењер. И рекох:
- Свршено је, господине докторе!... Доиста је дијете умрло!
- Па, хајде, кад сам већ ту, - рече он мрзовољно. - Овај вински мирис, ово је нездраво, а, како видим на таваници нема штропа!
И он опрезно иђаше за мном уза стрме степенице.
Чело главе Фифинине стајала је Анђелија са запаљеном воштаницом у руци. Тетка је чинила неке чудне покрете, а Марта је клечала на поду заронивши главом у душек.
Женске не скретоше главе на наше кораке.
Јадна Фифина у самој кошуљици бјеше заковрнула, а руке и ноге трзаху се силно. Зјенице јој утекле навише, те се видјела само бјелина очију. Зуби јој бјеху чврсто стиснути, ноздрве раширене и црвене; лице јој је играло.
Љекар даде знак тетки да не дира малу мученицу, па је стаде мирно посматрати. Дуго је тако посматрао, па се мало намршти и отиде да сједе за велики сто, зовнувши прстом тетку. Њих двоје узеше шапутати и он показа главом на Марту. Најпослије он извади из шлага лисницу, откиде листак и стаде лагано биљежити писаљком. Затим њих двоје пођоше Марти.
- Устани, Марта! - вели јој тетка подижући је. - Ево г. дотура!... Хајде мани је, хајде лези! Против божје не може се ништа, него треба да чуваш свој живот.
Несрећна жена послуша несвјесно, али кад угледа дијете у самртним мукама, цикну и стаде чупати косе вичући:
- Јао! не дајте!... Јао, Анице, мило дијете, тата те зове, је ли? Тата ме проклиње?... Видиш ли, друго, онај мој сан?... Јао, боже и Богородице, узмите мене ја сам крива, ја сам крива!
Једва је мало смирисмо и натјерасмо да легне.
Ја сам опазио да се љекар веома изненадио кад је видио лице Мартино. Он је узе за било, питајући нешто тетку талијански, али у тај мах Анђелија врисну.
Сви потекосмо онамо.
Фифина издахну.
Љекар побјеже.
Настаде ужасан призор.
За тили час напуни се кућа жена. У тишми видјех и Курсупа гдје се врзе и плаче обилато. Гомила једна натушти се око дјетета, друга око Марте, грајући све углас, проглушујући једна другу. Тетка придржавала је Марту и са изразом највеће срдње викала је нешто, показујући руком. Најзад ја разабрах гдје каже да се отворе прозори. И ја учиних то. Па онда ме тетка зовну и шапну ми нешто. Разумјех само толико да помену Анђелију. Ја отидох.
Стара дјевојка тако је ужасно јецала да јој се рука с воштаницом трзала. Жене, мјесто да јој узму свијећу из руке, држаху је да не падне наузнак. Она је изговарала њешто на претрг, њешто, што је доиста задовољавало радозналост жена. То сам познао по њиховијем лицима. Па онда, двије-три прекрстише се, као од чуда. Њене, иначе страшне зјенице, бјеху се невјероватно рашириле.
Ја јој се примакох и узех свијећу, па је стадох гурати да се одмакне.
Она пође, али не прекиде, него чух:
- Гријех!... Гријех... му је... на... души... Ђукану!... Све... ће... он... платити... Богу!... Све ... све... и за мене... и за њу... и за њих!... Ја виђу бога! Ја виђу бога!...
Мало помало, граја се утиша и замијени је тихо јецање.
На један мах Марта сједе на кревету са изразом страха. Она се загледа у Курсупа и викну:
- Ђе ти је господар?
Настаде таква тишина да би се чуло да муха прозуји.
- Ја не знам! - одговори Курсуп звјерајући око себе, чудећи се што су толики погледи упрти у њега.
- Ђукан је у коноби, - рекох ја.
- Аја! - вели Курсуп машући главом. - Он је попријед изишао, кад оно поче лелекање.
- Брзо иди, нађи га! - викну јаче Марта.
- Ја ћу, кумо! - рекох. - Ја ћу га брзо наћи! Марта ме погледа таким изразом као да сам је спасао.
Онда лагано заокружи главом и додаде тужно:
- Јао мени, шта је с њим!... Јао мени, друго моја, сад ме је велика брига за њега!... Бојим се да не учини што од себе!... Ви не знате како је он то дијете љубио!... Јао, мој добри, јадни Ђукане! ... Иди, кумићу, бог ти дао!
Тетка додаде:
- Хвала вам, жене, што се нађосте у невољи! А сад би добро било да нас оставите саме.
Диже се мала граја, па за трен изиђоше.
Како сам ишао за њима, чух разне примједбе, али само двије привукоше моју пажњу.
Једна гласно говораше:
- Чу ли ти како Ђинђувија себе петља у нешто, у некакав гријех! Каже да јој је крив Ђукан. Шта то може бити?
Заиста и ја сам се питао шта значе чудне ријечи старе најамнице.
Друга жена отпоче јетко:
- Ћерају нас, болан, јер ркаћи не купају мртваца као ми, нити они даду да ми гледамо.
Око тога настаде спор. Једна је тврдила да су ркаћи као год и буњевци прави кршћани...
Дуго сам тражио Ђукана. Најзад га нађох у крчми. Он је сједио налакћен пред пунијем бокалом, али још не бјеше окусио вина. Кад казах рашта сам дошао, он окрете своје мутне очи у мене, па ме задуго гледао, чисто као да се домишљао ко сам ја. У неке посумњах да је помјерио памећу. Али одједном, бризнуше му сузе и он паде главом на прекрштене руке, плачући горко и наричући нејасно.
Након четврт часа пође са мном. Једва се попео уза степенице, једва дође до Мартина кревета, гдје паде на кољена.
Она му положи руку на главу. И тако дуго остадоше.
V
Видјели смо како је снаха Ђуканова, Ката Јовова, спријечила велику бруку на дан његове свадбе и како су је у велике поштовали и свекар и муж и дјеверови, а највише најарумнији од свију Скакаваца.
Да не би те разумне жене, сам бог зна каква би нереда било у Мартиној кући на дан погреба! Марта је лежала готово онесвијешћена; Ђукан се превијао у кујни, јер му се бјеше "враг увалио у дроб"; Анђелија је сједила у мрачној коноби нијема, непомична, глуха на свачији позив. А женске навалиле са злурадом испитљивошћу, јер их је копкало да дознаду за тајну старе "Ђинђувије".
Али Ката Јовова бјеше не само добра и паметна, него и необично вјешта. Она је имала спреман осмијак за све, - и за оно што је смијешно, и за оно што је тужно, и за паметно и за безобразно. Њеколико згоднијех ријечи и њима прикладан осмијак, па свак бјеше миран.
- Јадне не биле, ви не познајете Анђелију, зато јој се чудите! - рекла је она женама. - Анђелија је добро жвркнута. Она је увртјела у главу да је све гријех, па и женити се и удати се, а највише удовици преудати се, те је увјерена да је бог Марту казнио! Зато она викаше: "Виђу бога!"
Тако би умјела забашурити и која друга женска глава, али би јој недостајао Катин израз очију и лица, њено осмијевање, њена мирноћа, њен природни, неусиљени пријелаз на други предмет разговора, што све скупа много већма утиче него ријечи.
И све жалосне потребе Ката је свршила лако, у тишини, као мимогред. Наравно, да јој је моја тетка била у свему при руци, али се тетки милило да граје и кад не треба. И тако, хвала Кати, сврши се што мртвацу треба у реду и пристојности. Осим свега, Ката је дивно замијенила болесну мајку, - она је тако умјешно нарицала да је измамила сузе и самоме попу.
Ђукан, у дроњавим хаљинама, у лицу као земља, погурен, необријан, привлачио је свачију пажњу и наводио свакога на чудне мисли. Није ништа говорио, него је само јечао.
У повратку, пошто Ката пусти да издуши силна туга боне жене, нађе опет згодан осмијак и рећи ће Марти:
- Црна секо, што најпосле да толико тугујеш! Да је остала у животу, лијепу би срећу дочекала! Дочекала би оно што и ти и ја и свака жена!... Боље је не бити, него бити женско!...
Метеж је трајао у кући још један дан. Ката је имала на оку Анђелију, која за све вријеме не бјеше ништа окусила, осим, може бити, воде, нити се куд макла из мрачне конобе. Ката јој није ништа правце говорила, него је намјерно јадиковала да нема ко да у кући помогне, да учини ово или оно. Најпослије, другога дана послије подне, баш кад сам ја наишао, Ката јој рече:
- Анђелијо, по богу сестро, имаш ли ти душе, бојиш ли се бога?... Само ми то кажи: бојиш ли се бога?
На то се Анђелија трже и устајући: с натегом започе пренеражена:
- Велиш ли да се ја не бојим бога?
- Па ти! Да га се бојиш, би ли ти оставила бону господарицу, којој нема ко ни воде додати?
- А ђе је он? - запита плашљиво слушкиња.
- И он је у кући, али је болестан. Чуј, де! (Ката јој њешто пришапта, на што Анђелија плану:)
- Аја, богме! Нека они плате што је моје, па идем с овијех стопа!
Ката јој окрете леђа и пође уза степенице, говорећи:
- Добро! Доста! Платиће се оно што је твоје, па иди с истијех стопа и понеси гријех на души да си оставила добру своју господарицу у највећој муци! А и свијет ће пљувати на тебе с тога, не бој се!
Онда стара дјевојка бризну у плач.
- Да си ми по богу сестра, не говори тако! Ево, послушаћу те!
И отиде за њом.
Ја се притајах на вратима.
Горе, пошто престадоше њихови кораци, настаде тихи разговор и јецање. Иза мене Тамбур је на измјену режао и урликао, али истиха. Помислих да ће бити гладан, и заиста, кад пођох к њему, он устаде и умилостиви очи. Пођем к стојници, али ме одонуд срете пригушени лелек. Курсуп је плакао и запјевао:
- Јао мени, јадан ти сам! Тешко мени и довијека!
Нијесам се надао да је Курсуп тако мека срца, али би смијешно било да га ја тјешим, те пођем горе у кућу.
Ђукан је сједио иза кревета Фифинина до прозора, а тетка и Ката плетијаху до Марте. Они прекидоше неки разговор. Ја започех:
- Мора да је Тамбур гладан, јер све урличе! Ката одговори:
- Ја сам рекла слушкињи да му умијеси мекиња... О, Анђелија! Однеси псу јело!
Анђелија пронесе замијесу.
Настаде опет ћутање, испрекидано уздасима и Ђукановијем јечањем. Најпослије Ката настави пређашњи разговор:
- Мијат је сигуран! Он може сјутра почети. Сад би добро било да нађеш три четири купљача, па да прионете, кад је бог дао овако сухо вријеме! Доста је било дангубе! Грјехота би било да и даље пропада благо божје? Је ли тако?
- Тако је, - потврди тетка.
- Па да идем, кад ти велиш, да зађем по комшилуку, - рече Ђукан и окрете главу према Марти...
- Богме, како који дан све ће бити скупљи, а ред је свршити, - додаде Марта.
Марта замаха главом и започе слабим гласом:
- Нећу да он иде! Нека зађе Курсуп по комшилуку, па нека зовне Иванију Жвркалину и сина покојног Анта и дјечурлију Мијатову. Они су увијек у мене радили. Нека их само зовне, па ћеш се ти с њима погодити, Като... Иди зовни Курсупа!
- А ко зна ђе је Курсупина? - вели Ђукан. - Ја га никако не виђам!
- Ја ћу вам га сад послати! - рекох и изиђох. Изиђох смућен, јер ме немило изненади што се Марта у јеку своје жалости и у ономе стању може бавити обичнијем, домаћим пословима, а, што је још горе, само мисли о њему и о његову угледу. Упоређивао сам је са глупијем Курсупом, који кришом лелече за Фифином, и из тога упоређења Марта ми се снизи пред очима. Кад се примакох, чух опет његову кукњаву, али чух и Анђелијин глас. Зауставих се пред мрачном стојницом. Она га је, ваљда, тјешила, а он је нарицао, управо њекога је клео.
- Да бог да сви поцркали! - рече Курсуп. Јадник! рекох у себи, куне господаре што нијесу умјели чувати Фифину.
Анђелија замрмори њешто, а он се издера на њу:
- Три дана се давим сувијем крувом! Да бог да цркли и они, као што је цркла Вивина!
- Курсупе! - викнух ужаснут.
- Шта је? - одазва се он истијем гласом.
- Како ти то говориш, бештијо једна! Ако ја то кажем господару, знаће ти ребра. Он потече к мени, вичући:
- А шта ти ту прислушкујеш, растрижењаче, апостола ти твога! Чек', да ти покажем колико се бојим и тебе и лулавог господара! Стан' да...
Али му ријеч запе у грлу. Њека рутава рука поврх моје главе шчепа га за грло, те му искочише очи и стаде кркљати. У исти мах. њека друга суха рука ухвати Ђукана за косу и повуче га натраг, и то баш у маху кад Курсуп истрже нож иза појаса и замахну њим у трбух господарев.
Све је то било за тренутак, без и једне ријечи. Анђелија се загледа у Ђукана својијем страшнијем очима, изразом одвратности, чикања и презирања. Усред тога ужаса, она је тек била прави ужас, - била је утвара, аветиња, каква се ни у сну не виђа. И Ђукан, крвожедна звијер, готов да понова кидише на слугу, устукну пред њом. А она му се примаче, мичући блиједијем уснама, али се није чула ни једна ријеч. Онда Ђукан окрете главу и отиде пред кутња врата, па сједе. Ја отрчим у кућу и кријући се од Марте даднем знак Кати да изиђе. Нијесам могао говорити, него сам је вукао. Затекосмо га на истом мјесту. Врата од стојнице бјеху затворена.
- Шта је то било:? - запита жена.
Он диже главу и стаде нас гледати као да се буди из сна, и ја јој укратко и на прекид испричах шта се догодило.
Жена се прекрсти и сједе до њега, а мени даде знак да уђем у кућу. Срећом, тетка је била у разговору с Мартом, те не видјеше колико сам узбуђен. Примакнем се прозору, отворим га и видјех њих двоје боље. Ката се једном руком подбочила, а другом ухватила за чело, па му њешто говори. А он слуша оборене главе. То је подуже трајало. Најпослије Ката отиде пред стојницу и зовну момка, који лагано отвори, блијед као смрт. Није му дуго говорила, и он пође за њом оборене главе као стидна невјеста, па стаде пред Ђукана и пољуби га у руку.
Ја се опростим с Мартом и пођем кући. У проласку затечем њих двоје на истом мјесту, а на улици видјех Курсупа гдје се гега и звиждука. Пошао је да тражи купљаче.
Сјутрадан господар и слуга са најамницима отидоше да купе маслине, а Мијат је у коноби гњечио оне гњиле. Анђелија је помагала Мијату, пазила да се вода не охлади. Ката и тетка бјеху поред Марте.
Тако је трајало докле се Марта почела придизати, а Ката је остави кад јој се снага добро поврати.
За цијело то вријеме Ђукану ни једном не дође његов "жвр", него је био узоран муж и домаћин, тако да и моја тетка поче вјеровати е се "из темеља" измијенио, како говораше Марта. На Курсупу се искаљивао само у пољу, од Анђелије се клонио, са женом је поступао да не може бити боље. Али, пошто среди пошљедњи дио љетине, кад настаде права зима Ђукан поче опет залазити у крчму. Два-три пута сретох га пијана. Па онда, једног вечера, диже се граја у кући, сасвијем онако као и у пређашње вријеме. Опет се чу векање Ђинђувијино и Курсупова дерњава: "Не по, трбуву, ћаћо мој!" Опет је сјутрадан Марта кривила слуге, а правдала њега! И то је сад ишло редом сваког боговјетног вечера.
А једном, око поноћи, (бјеше око Богојављења), пробуди нас Курсуп, запомажући:
- Погибе господар!
Тај нас глас није изненадио ни ражалостио богзна како. Потекосмо распитујући о појединостима.
Пробо га, вели, ножем неки Арамбашић у крчми код "Три круне". Спорјечкали се њешто, па Ђукан ћушио Арамбашића, а овај њега ножем у бок. Донијели су га кући једва жива...
- Дакле, жив је! - викну тетка чисто незадовољна.
Нађосмо око њега, осим Марте, њеколико људи. На кревету бјеше бара крви. Ђукан је лежао на здравом боку, са заваљеном главом. Један од људи испираше му рану водом и ракијом.
- Је ли при себи? - пита тетка вукући Марту настрану.
- Ајао мени! - тужи жена... - Убише га права, здрава! Ево сви свједоче да није крив!
- Бога ми, ми то не кажемо! - рече једно момче.
- Ама је ли при себи? - понови тетка.
- Ама како није! - одврати други. - Није га прогризило, није му ни утробицу дохватио, - ни ђавола му! А гледај како је гојан у боковима.
Цијелу ноћ смо провели поред рањеника. Људи су такође сједили и пили.
Ђукан није хтио љекара, него се лијечио ракијом споља, а вином изнутра. "Рљудао" је до половине прољећа, па се брзо појми и оснажи, те му се поврати и стари "жвр".
Тога љета често сам с њим ишао изван града, њекад у лов, а њекад обилазећи род. И све његове баштине познадох сјем "горњих винограда", а ту ме највише жеља вукла.
VI На Преображење, зором, Ђукан дође у наше двориште и стаде ме дозивати.
- Хајде, вели, да идемо у горње винограде, да видимо има ли шарка!
Ђукан је био у тежатном руху, са раздрљеном кошуљом, са двоцијевком о рамену.
Тетка ме пусти. Курсуп изведе Лулину и Капурала. Тамбур је ишао за њима.
Ђукан ме подиже на сапи Лулини, препоручивши ми да се чврсто држим за крстине од самара, а он узјаха преда ме и Лулина пође касом. Кад изиђосмо из улице, Ђукан рече момку да тјера у сав трк. Здепоња се полегуши и потјера што је боље могао. Тамбур је лајући за њим трчао. Ђукан стаде викати: "Аха, боље, боље, магарче на магарцу". Па онда ми још једном препоручи да се чврсто држим, те ободе Лулину и она потече тако бијесно да сам ја отскакао за педаљ. Тако смо трчали докле не остависмо "два магарца" далеко иза нас. Кад пођосмо кораком, он започе:
- Дувај, дувај, пуцуљо! Два дана нијеси никуд макла!
Кад сунце грану, стигосмо под горње винограде, који се зелењаху по брдељцима. На највишем врху бјеше црквица "Госпа од помишљаја". Гдје и гдје из пударица извијао се дим. По међама било је маслина и питомих воћака.
- То ли је Госпа од помишљаја, гдје се много привиђа? - запитах.
- То је, - одговори он. - Колико захвата црковина, нема тога бркоње који би кадар био преноћити на њој!
Ја сам доста слушао о тој сјеновитој цркви, у којој сваку ноћ сама звона звоне, саме се свијеће запале, њеки тајанствени свештеник служи службу, којој присуствују покојници из околине, што имају да откају смртне гријехове.
Одјахасмо. Курсуп поведе животиње узаном и кривудастом путањом што се пењала кроза сухомеђе. Са пола бријега увратисмо у Ђуканов виноград, који је могао имати до десетак мотика; бјеше добра црница земља, чокоће чворасто и снажно. Отидосмо пред пударицу, под велики лиснати орах. Курсуп расамари животиње и донесе торбе. Ђукан извади из једне пространу поњаву, коју пружи по трави. Па из ње извади Качићев "Разговор угодни", који баци на поњаву. Из друге торбе извади сомун и сирац и бурагу вина, а мени рече:
- Хајде, биркај ако што нађеш, па кад се назобљеш, врати се да чинимо жвр!
Ја и Курсуп биркали смо, докле смо се сити најели. Узгред, он ми је штошта причао, међу осталијем стварима и то да ће њеки од Скакаваца бити на својим баштинама, те да ће доћи на разговор Ђукану. А ту је увијек њихов пудар Бубало.
- А би ли ти смио ноћити у црквеној огради? - питам га ја.
Он рече да би кад би имао длаке од црна пса и не знам шта још. Па ми узе причати о аветињама које су му се јављале у разнијем приликама.
Затекосмо Ђукана гдје лежи налакћен и чита гласно Качићево причање "о босанским краљевима". Ја легох поред њега, а Курсуп је стојке слушао њеко вријеме, чешкајући Тамбура, па у један мах, кад чу ријеч "Котромановић.", удари у горопадан смијех, па сједе подвивши ноге на траву. И што је даље Ђукан читао, то се момак све већма смијао, а, на моје велико чудо, Ђукан ни главе не обрну на то. Најзад Ђукан сједе, напи се ракије и даде Курсупу.
- Ама што се смије тако? - запитах ја.
- Што је безјак! - вели, Ђукан, погледавши Курсупа љубазно. - Нема он, болан, памети ни колико Капурал.
Курсуп удари у још већи смијех, па вели:
- А да зашто су књиге, нето да се људи смију!... Де, бога ти, чати још мало, како је онај краљ ... ха, ха, ха, ха!
Ђукан узе потанко причати чији је који виноград. Па онда се сјети свога дјетињства и својијех другова, те заврши с уздахом.
- Послије, кад се одморимо, отићи ћу к цркви, па ћу ти оданде показати наше село. Види се као на длану. Све ћу ти показати...
- А је ли се теби кадгод што призрело овуда?
- Мени није, али јест брату Јовану, али ником горе што ћаћетини. Кад је једном ишао из града пјешке, па допре ондје гдје ми одјахасмо, вели, чује кораке озго. "Погледам боље, вели, и видим у мраку три човјека без глава! Кад ја то виђу, рече, имадох још толико свијести да пљунем иза себе преко рамена, па дадох маха ногама. Једва допријех жив до куће."
Курсуп се опет зацени и пита: "О свеца им њихова, како могу трчати без главе?"
Ђукан настави:
- Свуд се виђа поњешто, али овуда највише, зато што су у старо вријеме биле велике шуме, па су биле засједе. Људи су дочекивали горњаке и убијали их. А кад човјек умре без причешћа, онда не може сјен да му се смири.
Ђукан нам је дуго причао о устравицама.
Сунце бјеше отскочило и припекло. Косови су пјевали, попци цврчали. По виноградима, кроз зеленило блијеснула би гдјекоја цијев пушчана.
Курсуп први заспа до Тамбура. И Ђукан леже. Ја сам дуго сједио. Звоно зазвони. Са разнијех крајева људи су се пењали црквици и ја сам живо замишљао како се ноћу истијем начином прикупљају покојници...
Најзад и ја се пружих наузнак и загледах се у неизмјерни чивитасти свод небески. Од тога ме обузе несвјестица, те заспах.
Доиста сам дуго спавао. Два пуцња, један за другим, тргоше ме, те скочих.
Курсуп је трчао у правцу куда је била наперена пушка.
- Шта би? - запитах уплашен Ђукана.
- Ништа! Гађао сам косове, тек толико да испразним пушку... А ево их, ево их! Сад ће бити жвр!
И он се обазрије погледавши на небо и додаде: "О, боже, о свети! Илија, не дајте!"
Далеко на западу, за голим брдима, као какав голем језик промаљао се црн облак. Спочетка лагано па све брже, црнина се примицала приморју Ђукан је нетремице посматрао, па: наду образе и рече:
- Ох-ох-ох" а ја немам тројица!
Ја сам отприлике разумио да се боји града, тога бича божјега за приморску љетину. Курсуп донесе два ужасно искрвављена коса. Један је још отварао и затварао очи и као да уприје пријекоран поглед на Ђукана, па издахну. Он их узе, тегну их на длану и баци далеко. Затијем се окрете к цркви и викну:
- О-о-о, Бубало!
- Ој, ој, - одазва се Бубало одњекуд.
- А имаш ли тројица? - виче Ђукан. Након дуга застоја пудар одговори:
- А имаће десетак!
- Пошаљи ми четири, - викну Ђукан, - а ево ти шаљем; бановац ((грош).
Курсуп узе новац и отрча уз брдо. Ђукан напуни пушку само прахом, погледајући сваки час на небо, на коме се облак раширио.
И рече:
- А ја, магарац, да заборавим да је данас Преображење, кад оне увијек чине да се преобрази небо!... Да заборавим понијети тројица!... Баш сам гори од Курсупа!
Курсуп дотрча, носећи у капи њешто, што истресе на поњаву. Бјеху четири бијеле гукице.
Ђукан се прекрсти, па разви једну бублицу. Бјеху то два комадића свијеће, укрштена и свијена. И он стави у сваку цијев по једну.
Ја се тада сјетих онога што сам већ давно знао. На Тројичин дан, тежаци донесу у цркву свјећица, па их на литургији после јеванђеља савијају. Ти су пурци намијењени да гађају вјештице које воде љетње облаке. Вјештице се само боје Тројичина пурка; њишта их друго погодити не може.
Облак већ бјеше покрио све горње винограде и други крај према њима. Како је црнина летјела над нама, тако се сјенка прелијевала преко зеленијех винограда.
Ђукан устаде.
Свуд по виноградима стајали су људи гологлави, са напереним пушкама пут неба.
На један мах загрми над нама. У исти мах зазвони ка цркви, грокну грозд пушака и из два-десет-тридест грла диже се урликање...
Ђукан је нанишанио у окрајак облака таком пажњом и изразом, као да баш види некога, па само чека да му се згодно напери према цијеви.
Најпослије и он опали, и сва се тројица стадосмо дерати из свега мозга.
- Ено је!... Ено их двије-три! - викао је Курсуп ужасно узбуђен, докле је Ђукан уздрхталим рукама поново пунио пушку. - Брзо, господару, ако бога знаш. Овога пута бар једна умаћи неће!...
Град се просу на другој страни и само дохвати окрајке горњих винограда. И мени се машта толико распламтила да ми се збиља чинило е видим њеке крупне женске слике у облацима.
Курсуп их је опет грдио најгаднијим ријечима.
Ђукан се опет прекрсти и опали.
Тако је подуже трајало. Пуцњава и дерњава на све стране.
Облак се повијао, спуштао, дизао, као каква голема авет. Мало помало, облак се издуљи и отплови кроз плаветнило небеско, носећи ужас другим крајевима приморским.
Сви виногради око цркве бјеху поштеђени.
Ђукан сједе изнемогао. Задуго ријечи није проговорио. Курсуп, блијед као крпа, започе:
- Еј, сило небеска! Да не би тебе, господару!...
Ђукан га мрко погледа, а мене још горе, па леже потрбушке и стаде нешто гунђати. Најзад почесмо ћутке јести. Затијем легосмо опет до "попаснијех доба." Онда Курсуп одведе стоку на појиште, а Ђукан ми ману главом да идем за њим ка "Госпи од помишљаја".
Пут је био стрменитији, али шири но до половине бријега. Виногради су били боље омеђени и задрачени: чокоће и маслине снажније, те се на први поглед познавало да је земља. давно обрађивана.
Он је лагано ишао преда мном, погнуте главе. Како не бјеше ријечи проговорио послије града, то сам помишљао да је зловољан због штете, јер је Мартиних и његовијех винограда било на другим крајевима, које је, може бити, град обио. Али, одједном, поче он застајкивати, јечати и шкргутати зубима, те посумњах да га је спопала она његова обична мука у утроби, или како је он говорио, "да му се враг увалио у дроб". Чудио сам се зашто је пошао ако је осјетио болове; и баш отворих уста да га запитам, он стаде, окрете се и загледа се у ме мутнијем злобнијем очима.
Прва ми је помисао била да је свршено са мном! Шта знам! Можда га је спопао највећи "жвр" те тражи крви. Моје уплашене очи скренуше се на двоцијевку и на руке му, које су млитаво висиле.
Он то, ваљда, познаде на мени, јер развуче усне и рече:
- Еј, кумићу! У тебе је срце као у зеца! - па се окрете и пође саставивши руке на крстима.
- А као зашто то мислиш, куме? - запитах га уздрхталијем гласом. Али ми већ глас не дрхташе од страха, него од гњева.
- Хм! Зашто? Зато што је истина! Ти по цио дан мрмољиш: бр-бр-бр, - учиш се још сад како ћеш варати свијет!... Сви сте ви такви, светитеља вам вашега, ви што продајете ријечи! Сви сте ви жвр! Гори сте од женетина!...
- Може бити да се вараш, куме? - викнух ја таквим гласом да се он окрете изненађен.
Ја сам сав цептио. Очи су моје право гледале у његове. Рука је моја спремна била да дохвати згодан, обао камен, који би га звизнуо посред чела, прије него што би се машио двоцијевке...
Он само одмахну главом, па пође даље, онако млитаво, као и прије.
Након њеколико тренутака, запита ме кроза зубе:
- А виђе ли тетку, виђе ли?
Ја помислих да је помјерио памећу.
Он се окрете и запита ме, додуше, снебивајући се:
- Тако ти бога, тако ти свега на свијету, право реци, познаде ли је?
- Ама кога, јадан не био? - питам ја у чуду.
- Ама твоју тетку, болан!
- Ама, какву тетку, Ђукане!? Ђе је она? ... И стадох се обзирати.
Он затрепта очима мрднувши главом навише, на небо, па отиде бржим корацима.
А ја остадох као укопан! Би ми горе него да ми је рекао најпогрднију ријеч, горе него да ме је ударио, јер разумједох шта је хтио да каже. Видио је моју тетку међу вјештицама и увјерен је да сам је и ја видио.
Не знам како сам се попео на вршину "Госпе од помишљаја". У свакој другој прилици занио би ме чарни поглед са тога виса, али онда се забавих о своме јаду и срамоти. Пући ће брука! Марта ће повјеровати, боље него да је својијем очима видјела! Ко зна! Можда ће грјешна сметеница посумњати да јој је тетка "изјела" Фифину. Курсуп ће потврдити најтежим заклетвама да је и он познао тетку у облацима!... Ако се дође до суочења, мени самом неће вјеровати да је нијесам видио и ја ћу ушепртљити! А најпослије - (најпослијеиакарце! како кажу Приморци) - јесам ли баш начисто да је нијесам видио?...
Наравно, сад, пишући ове успомене, ја се смијем ондашњем моме узбуђењу, али ја сумњам да сам их јачих доживио.
Ђукан је сједио иза олтара, налакћен, замишљен, гледајући свој заселак, чувен због видовитијех људи и жена вјештица.
Ја сједох на противну страну, пред уласком у малу ограду око Госпе.
Мозак ми је кружио, сузе су ми текле, било ми је као кад сахраних оца. Неизмјерна пучина морска, просута острва, брдељци заодјевени зеленилом, голе "замишљене" главице, сури бедеми нашега старог града са поноситијем ранама што му остадоше од дивљачких навала, све се то збрка пред мојим очима. Али, мало помало, у вечерњој тишини, према сунцу на заходу, све ми то различје постајаше јасније и моји се живци умирише, само оста нијеми бол.
Устанем и звирнем кроз прозор у старинску црквицу. Бјеше обична латинска капела, са једнијем олтарем и потавњелом сликом Богородице, пред којом је горјело кандило. На стенама и платнима видио се траг времена; клупе бјеху пука црвоточина; крову би такође требало оправке, еле у оној самоћи, а на вису, "Госпа од помишљаја" заиста бјеше богомоља за ноћне утваре!...
Стресох се помишљајући иа то... Питао сам се откуд јој то чудно, "убетно" име?
Ђукан је сједио, једнако непомичан, замишљен. Кад га тргоше моји кораци, он ме погледа тужно. И поче:
- Тако ми Саваота, куме, ти не знаш како ми је криво, ти не знаш шта бих прегорио да нијесам видио што сам видио!
- Тако ти Саваота, куме, - рекох ја њему на претрг - не гријеши душе!... Моја је тетка оштра жена, али је побожна. Она сваког свечаника иде на јутрење, на литурђије и на вечерње. У нашој кући увијек гори кандило. Она никад није легла ни устала што се није богу помолила.
Она...
Не могох даље, јер ме загуши плач.
Он пође преда мном најбржим корацима.
Курсуп бјеше већ осамарио мазгу и магарца.
- Ти ћеш остати овдје с Тамбуром. Наложи ватру. Немој да заспиш одмах! - рече му.
- Нећу, - вели Курсуп чешкајући се, - али, овај, што ћу за сјутра. Има њешто круха и сира, али...
- Биће ти доста, магарчино прождрљива, а ја ћу доћи зором!... А је ли? Јеси ли ти познао коју од вјештица?
Ја сав преблиједих.
Курсуп блену у нас.
- Јеси ли познао коју, бештијо? - понови Ђукан.
- Ја, бога ми, нијесам... А, ја, ја, јесам, једну!... Бјеше стара, хрома... чини ми се...
- Добро, добро, ако је кад видиш у заграђу, показаћеш ми је, - заврши Ђукан, и он усједе на Лулину а ја на Капурала, и ћутке вратисмо се кући.
Нијесам могао одољети да не кажем тетки, а и он жени, те се заврже крајина између обје кумовске куће.
Да се буњевци не сјете, крајина је била из потаје, сасвијем "глухна", али су у невидјелици стријеле летјеле из оба табора. Ја сам се здравио с њима, поњекад и увраћао, али тетка никада.
Тако је трајало пуну годину, а при њеном крају, ја отидох у свијет...
Ђукан је још жив.
Пошљедњи пут сам га видио прије три године, кад је навршио седамдесету. Ниједне бијеле не имађаше на глави, зуби му бјеху сви здрави, очи оне исте разбојничке, само што се мало погурио и што му се кожа смежурала. Марту је сахранио прије петнаест година, и узео помлађу најамницу, која се боји и његове сјенке, а у исто вријеме и претвара се, јер се нада да ће је узети. Једино што је продао горње винограде, а иначе је сачувао сву баштину. Доходак троши немилице. Ручали смо заједно и пили све до ноћи. Мене је на махове сјета обузимала, сјећајући се Марте, тетке моје, Кате Јовове - све упокојенијех , а Ђукан је говорио о њима мирно и хладно. Како сам се ја често навраћао на те сјетне разговоре, он ме једном прекиде:
- Море, говоримо о веселијим стварима, што си напопао мртве! И то је жвр!
- А бојиш ли се ти смрти, куме? - запитах.
- А шта да! се бојим, икону јој њезину, кад јој не могу умаћи!... Доћи ће, па ће спетљати, па онда је жвр!
- Прави и пошљедњи жвр! - рекох куцајући се с њим.