Ђевојка и цар
У Ивана и у Радована,
У њи јесу, на гласу ђевојке:
Бан Марија, и бан Анђелија!
Њи ми просе све четири стране:
Прво проси Краљевићу Марко; 5
А друго је Војводићу Јанко;
А трећи је Реља од Пазара;
А четврти господине Павле.
Кад је Мара бесјед саслушала:
„Ја ћу бити господина Павла.” 10
Кад је Пајо бесјед саслушао, -
Он ми куми Краљевића Марка,
А прикумка Војводића Јаика,
А ђевера Рељу од Пазара.
Вако браћа Мару с јетовала: 15
„Ој Маријо, сестро најмилија,
„Када дођеш според Цариграда,
Гледаћете све цареве слуге;
И сам царе гледаће с чардака;
И царићи са драгог камена; 20
А царица са сребрни врата;
Просиће ти једну купу вина.
Ти њој реци: „Фала госпо наша!
Нисам вина од постанка пила.
Пуштај вијеице низ бијело лице, 25
Русу косу коњи до струмена.”
Тад се свану и ограну сунце,
И сватови дома полазише,
И са собом Мару поведоше;
Па кад били според Цариграда, 30
Гледаше их све цареве слуге,
И сам царе са доњи чардака.
И царица са сребрни врата,
А царићи са драгог камена.
Носише јој једну купу вина. 35
„Фала, фала, драга госпо наша,
Нисам вина од постанка пила.”
Пусти вијенце низ бијело лице,
Русу косу коњу до стрмена.
Али виче царе господине: 40
„Ко је ђевер лијепе ђевојке,
Нек се склања, нек се мање сјаји,
Ево ми се слуге помамиле,
Готов сам се и сам помамити,
И готов сам дворе развалити.” 45
Али виче господине Павле:
„Ко је ђевер лијепе ђевојке,
Нек отклања, нек се више сјаји:
Не би л нам се царе помамио,
И не би ли дворе развалио." 50
Пуче пушка врху Цариграда,
Те погоди господина Павла!
Рањен Пајо на земљицу паде,
Пајо паде, а Мара допаде:
„Јао! Пајо, моје жарко сунце! 55
Лјепо ти ме обасјало бјеше,
Ал ми брже за горицу зађе;
Црне очи што ме не гледате;
Бјеле руке што ме не грлите;
Медиа уста што ме не љубите, 60
Као синоћ у мајчииу двору!”
Рањен Пајо с душицом се бори
С душом бори а љуби говори:
„Љубо моја, питома ружице!
Лјепо ти се бјеше расцвјетала, 65
Ал' те Пајо мирисати неће.”
То изусти а душицу пусти.
Трже Мара ножа од појаса,
Па удари себе у срдашце,
Мртва паде поред свога Паје! 70
Ту два гроба напоредо бише:
Из јунака јавор дрво расте,
Из ђевојке винова лозица.
Лозица се око бора вила,
Као свила око груде смиља. 75
Око њих ми шанце ископаше,
И у шанце воду наведоше;
Око гроба клупе саградише,
Око клупа воће посадише.
Ко је жедан нека се напије, 80
Ко је гладан нека воће ије,
Ко је труђан нека одпочива,
- Нек спомене крваве сватове.
