ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXIX

LXIX Писац: Јован Јовановић Змај

Ђулићи увеоци

Нешто си рећи хтела
Кад више ниси могла;
Уста ти беху нема,
— Ал’ суза ти помогла.

Онда сам сузу збрисô,
Сад је разумем тек,
Ти с’ чеду нашем, Смиљци,
Видела кратак век.

А сјајак у тој сузи,
И тај разумем сад, —
Твојој је српској души
У деци био над.

И ти си рећи хтела:
„Кад Смиљку отме ноћ — — —“
Разумем, ох, разумем! —
Ал’, где ми је та моћ?..

И испуни се слутња
Самртног часа твог,
Мезимче моје драго,
И то ми узе Бог.

Сад често у сну чујем
Дечице моје глас:
„Где год је Српче које,
Љуби га, ради нас!“

И тог је гласа тако
Рајски утешна моћ,
Од гласа тог се ведри
Жалости моје ноћ!

И читав врт се створи,
У њему цвећа шар, —
И ја по врту ходим
И берем цвеће, стар.

Па вијући умрлим
У спомен невен сплет,
Чини ми с’ кâ да грлим
Цео будући свет.

• Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 348-349 , Матица српска, Нови Сад.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.