1.
Што сте блиједи с малом снагом,
немојте се ви припасти,
н'јетко зове мене врагом,
н'јетко дјавлом и напасти.
Колико смо зла имена, 5
нијесмо толи злобне ћуди,
од нас није страх ни жена,
а нег да се страше људи.
Што се смјеје сваки од вас,
покли није ниједнога 10
при ком није један од нас,
од велика до малога?
Што ли ми се свак зачуди
видећи ме овди нага,
покли ние од свијех људи 15
ки не има свога врага.
Тко ће ријети без нас да је,
слагати ће сваки од вас;
засве људи да нас таје,
сваки има своју напас. 20
Не дођох вам казат мене
јер свак од вас врага има,
имају их по сто жене,
нег не стоје вазда ш њима.
Видите ме сад велика, 25
а сад мала, груба дости,
промјењујем сто прилика
јер у мени није кости.
Сви прилику знате нашу,
тијем не дођох казат мене, 30
него нарав да вам кажу
од опћине од пакљене.
Ми смо женам вик чинили
и чинимо родит с муком
јер смо прву приварили 35
не динарим нег јабуком.
Тер од тај час ми имамо
нада свјема крипос таку,
много ласно да варамо
такој мудру како сваку. 40
Све нас за тој ненавиде
зашто им је на нас жао,
тер да могу, кад нас виде,
вргле би нас у пакао.
Да нас виде посред пакла, 45
гди ноћ и дан ми стојимо,
не би одтле нас измакла
докли душу не пустимо.
Засве затој да нам чине,
свака нам је од њих драга 50
јер нам тај труд брзо мине
а дође нам опет снага.
Када види да се који
од нас тврђе њој охоли,
она га се мање боји 55
тер сломити тогај воли.
L'је се жена не находи
јака сломит врагу силу,
нег ш њом ки охоло ходи,
у пакљену паде спилу. 60
Засве да се од теј спиле
не будемо ми бојати,
туј се крате наше силе
тер почнемо ми плакати.
Тко би мого вјеровати 65
да плачемо тада мило,
да се туј плач не обрати,
[. . . .] јер би горе било.
Туј у паклу нам устеку
бијеле пјене из чељусти 70
тер учине како ријеку,
од туге се душа пусти.
Сви смо чудне ми нарави,
како чусте сад од мене,
ма да памет тко постави, 75
чудније су стократ жене.
Веселе се у пакао
кад летимо стрмоглави,
а послије им буде жао
кад нас пако тај издави. 80
Тко би вољу испунио
од проклетијех овијех жена,
могу рећи да би био
тај сатворен од камена.
Што имати желе тврдо, 85
кад имају тој у руку,
све измече саме грдо,
пак имају затој муку.
Кад би ш њоме вазда била
како с људим враг и напас, 90
сваки би ју час морила
да зна умријет ш њоме тај час.
Прем Бог жене цић покоре
зацјећ наше на свит створи,
да нас тужнијех вазда море 95
и да за ње вазда гори.
Вјерујте ми што вам кажу,
ријечи ке се вам говоре,
све вам за смијех истом лажу,
жене дјавле ер не море. 100
Нег смо сви ми вражје ћуди,
јер у паклу сваки воли
и дан и ноћ да се труди
за гријех они наш охоли.
Тер ки тврђе главу движе 105
цјећ проклете охоласти,
ончас буде пасти ниже
доли главом у пропасти.
Кад нас нарав на свијет створи,
не учини очи у нас, 110
да нас страхос не умори
гледајући тамну пропас.
Засве да туј није зраке,
нег тамности н'јеке чудне,
ми умијемо путе сваке 115
боље нег ви овди у дне.
Проскачемо гори-доли
сјемо-тамо удараје
и ништор нас не заболи,
туј нам крипос нарав даје. 120
Тер још дубље туј упасти
са свом снагом настојимо,
ма у нашој није власти
да ми дуго туј стојимо.
Јер пакљене теј врућине, 125
како чусте ви од мене,
бљувати нам ончас чине
из чељусти бијеле пјене.
Охолас је наша така
да нам чини двизат главе, 130
пак смо мекши од бумбака
јер нас пакли ти издаве.
Кад нас пако тај измори
и кад види од нас веће
да не има што да гори, 135
опета нас надвор меће.
Простите ми, драге жене,
зашто слагах овој од вас,
ја не тајим, мнократ мене
да смиристе и свијех од нас. 140
Ви сте миле, ви сте благе
много веће него људи,
не мрзите ви на враге,
прем сте н'јеке наше ћуди.
Ви студена огријете, 145
обучете мнократ гола,
ви немоћна подвигнете,
а сломите ви охола.
Ови свјет мој сада чујте:
како досад тако и напријед 150
у љубави напредујте,
јер је много добар тај ред.
Ово мени охоласти
говорећи с вама дође,
трјебује ми у пропасти 155
у пакљене да се пође.
Цић тогај вас смирно мољу,
за зло мени не има'те,
јер од пакла имам вољу,
то је нарав наша, знајте. 160
Ово чујем дружбу моју
гди се справља доћи сада,
да вам свире и да поју
овијех светац од поклада.
Сваки има сурлу глатку, 165
много л'јепшу нег пастири,
свака ћути радос слатку
кад јој сурла тај засвири.
Нут их мирно послушајте,
и муче се свак намјести, 170
од њих страха не имајте
јер ће ото сад изл'јести.