Што се тач немила поносиш од мене
бивши ме ставила у жеје љувене?
Теби се не хаје за немир худи мој,
колико прем да је друзих гријех, а не твој.
Туј свитлим позори знаш да ме израни 5
и огњем разгори; а пак лик забрани.
Али се подоби да свитлу тач липос
немилос осноби и тама не слипос?
Образ мој од мрца у муци приљути
тко види, срид срца бољезан оћути, 10
и жели да може скровени неред знат,
да у чем поможе, могућ ку помоћ дат.
А ти се одмећеш, ка с' узрок и познаш
вас труд мој, и нећеш да тужну лика даш.
У теби нî самој смиљења проћ мени, 15
сама си ти труд мој, сама мир жудјени.
Ље сваком тврдином надходиш камење,
горк налип грчином, врлости звјерење,
тер која можеш, нећ смилит се једному
ки т' жели добра већ нег себи истому. 20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.236-237, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
