Шетњу шеће Сењанин Иване

* * *


[Шетњу шеће Сењанин Иване]

Шетњу шеће Сењанин Иване,
испод Сења града каменита,
гледала га Сењкиња дивојка,
гледала га тер је говорила:
„Јо јунака од Сења Ивана! 5
Ако ли се јунак оженија,
благо љуби која ли га љуби,
ако ли се оженио није,
нека узме мене за јубовцу,
липи би му пород породила, 10
девет ћери и девет синова,
све би ћере за краље удала,
а синове попин учинила!"
Кад то чује Сењанин Иване,
у њему се срце разиграло 15
ка с пролића они јанци мали,
па он иде билон двору свомен,
па је својон јуби говорија:
„Анђелина, вирна јубо моја,
чуја јесан а видија нисан, 20
да су тебе Турци објубили!
Ево теби тврду виру дајен,
хоћу тебе за старију држат!"
Али му је млада говорила:
„Ој Иване, моје огријање, 25
ти се жени ди је теби драго!"
То је Иван једва дочекао
пак он иде у своје коморе:
три пут свлачи, три пут се облачи
док одило не појуби тило, 30
па он иде у своју авлију
и узимје свога коња вранца,
па се баца њему на рамена
па он појде до камена Сења,
угледа га Сењкиња дивојка, 35
па је сама собом говорила:
„Откад сан се од мајке родила,
нисан липшег видила јунака,
што сан јутрос у 'но поје равно,
сво се поље од њег засијало 40
кано јутрос од жаркога сунца!"
Својему је баби говорила:
„Ако доје он мене патати,
немој, бабо, њему ме не дати!"
У то доба алка на вратима, 45
бабо му јц врата отворио,
божју му је помоћ називао
и пружио једну купу вина,
али му је јунак говорио:
„Чујо јесан а видио нисан, 50
да ј' у тебе цвиће одгојено
и да се тон цвићу удавати,
не биш ли га мени поклонио
ради Бога и хатога мога?!"
Ка је бабо ричи разумио 55
иде питат мајку и дивојку,
ма још боје мајку нег дивојку.
Онда се је Иви повратио:
„Која прва недијица дојде,
купи сваћу, ајде по дивојку!" 60
Која прва недијица дошла,
сакупио Иве липу сваћу,
липо је је бабо опремио,
њему даје Јањушу дивојку,
уз дивојку три товара блага. 65
Отуда се свати одилили,
ка су дошли на пол пута била,
лијепо јон је Иве говорија:
„О Јањушо, дража од очију
кад пројдемо пола пута била, 70
лако ћеш ми кулу угледати
и још лашје кулу познавати,
из куле су сребрни сардижи
из сардижа млеташки цекини,
прелију се кано сунце жарко." 75
Ка' су прошли пола пута била,
лако му је кулу припознала,
али му је млада говорила:
„Ој Иване, моје огријање,
ко је оно на горњем пенжеру, 80
ко се оно чешја и умива,
или ми је стара секрвица,
ил м' је оно млада јетрвица?"
Али нон је Иве говоријо:
„Нити имаш старе секрвице, 85
нлти имаш младе јетрвице,
већ је оно вирна љуба моја!"
Говори му Јањуша дивојка:
»Ој Иване, шинула те муња,
ку ме водиш, за кога ме дајеш? 90
А ка' си се јунак оженија
дај погуби вирну јубу твоју?"
Он дозива свог брата Тадију:
„О мој брате од јене матере,
хај погуби вирну јубу моју!" 95
Брат Тадија Иву послушао;
далеко га млада угледала,
још на даље прид њин ишетала,
пружила му ћело на јубљење,
за јунашко питала га здравје. 100
Али јон је јунак говоријо:
„Здраво јесан, ал весео нисан;
посла ме је мој родјени брате,
да т' с рамена је зафатин главу!"
Али му је млада говорила: 105
„Фала Богу и Ивану мому,
кад сан ото од њег дочекала!"
Узме Таде од бедрице ћорду
да ће младој офатити главу,
али му је она говорила: 110
„Немој мени офатити главу,
нег ме води под ону наранчу,
под наранчу у зелену башчу!"
Лијепо је је јунак послушао,
па је води младу под наранчу, 115
под наранчу у зелену башчу.
Она му је млада говорила:
„Сиђи доли у зелену траву,
ја чу сести на студену стину,
искат ћу ти у врану пенчину, 120
потон хоћу тебе спомињати."
Поче рајат чедо принејако;
златне су му руке до лаката
и златне му ноге до колина,
сва је слика Иве Сењанина. 125
Кад то види од Сења Тадија,
он узимје чедо пренејако
и ставја га у меке душеке,
и узимје Анђелину младу
и ставља је у меке сандуке, 130
па он иде брату у сусрете,
далеко га Иве угледао,
још на даље прид њин ишетао:
„А мој брате, од Сења Тадија,
јеси ли ми јубу погубија?" 135
Говори му Сењанин Тадија:
„Мући, брате, шинула те муња,
ја сан твоју јубу погубија,
ал сан велик гријех учинија:
у љубе ти чедо пренејако; 140
златне су му руке до лаката
и златне му ноге до колина,
сва је слика тебе, мој брајене!"
Кад то чује од Сења Иване
он потрже сабју од бедрице, 145
да ће себи окинути главу,
али му је Таде говорија:
„Немој, брате од једне матере,
немој себи окинути главу,
ено теби вјерна јуба твоја, 150
ено ти је у меке сандуке,
и ено ти чедо прималено,
ено ти га у меке душеке."
Кад то чује Сењанин Иване,
он остави и дружбу и сваћу, 155
па он трче вирној јуби својон,
па узимје чедо пренејако,
па се стане с њиме поиграват.
У то доба сваћа у дворове.
Кад је Иве на пенџер изаша, 160
он је свому брату говорио:
„А мој брате, Сењанин Тадија,
ено теби Јањуша дивојка,
мени моја шта и прија била!"

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


МЈЕСТО ЗАПИСА, КАЗИВАЧИ, ЗАПИСИВАЧИ I ВАРИЈАНТЕ ПЈЕСАМА

Бр. II. Спиитска, 17. VI 1967. Казивала Марија Башковић р. Вулић. рођ. 1857. у Сплитској. Записао О. Делорко. Број преузете пјесме је 31.

Варијанте (пабтициране): Вук, I књ., бр. пј. 760 (Сињ); Матичин публицирани збоиник. књ. II (уредио Стјепан Босанац), бр. пј. 24 (Орашац, Дубровачко приморие); исти зборник. књ. V (уредник Н. Андрић), бр. пи. 113 (околица Ориоваца, Славонија); Стј. Мажуранић, Хрватске народне пјесме. Чакавске. итд., пј. на стр. 131—133 (Хрватско приморје) и О. Делорко, Љуба Иванова итд., бр. пј. 186 (Чибача, Жупа Дубровачка).

Варијанте (рукописне): M. Остојић. Народне пјесме I итд., бр. пј. 488 (Повља); исти, књ. II, бр. пј. 46 (иакођер Повља), само што у овој варијанти жена није родила једног сана него два, бр. пј. 51 (исто Повља).

Референце

Извор

Олинко Делорко: Народне пјесме отока Брача, "Народна умјетност", 1980, Вол. 11/12 Но. 1, 1975., стр. 205-207.