| 127. песма Пјесни разлике
|
Чим свитли с неба сгар сунчани вјечни зрак
* * *
Чим свитли с неба сгар сунчани вјечни зрак,
замирно ову ствар у сунцу види свак:
кад бјежи ки чловик текуће наприде,
његова сјена вик за њиме да иде;
кад ли се стави пак тјерат ју за тиме,
прид вјетром јак облак да бјежи пред њиме.
Чим жегу нас плами теј миле љубави
и жене меу нами таке су нарави,
кад од њих љувен дар будемо просити,
тад оне ниједну ствар неће нам створити,
кад ли пак упазе, да што нас ки неће,
тад се оне поразе велми зло одвеће,
тер с вељом силости проћ хтјен'ју нашему
хоће нам милости стварати у свему.
Дафне лип сунач зрак од Феба бјежаше,
Нарчиса а Еко пак, чијем бјежи тјераше.
Свакоја тим жена ваздакрат на свити
чоека да је сјена, може се вик рити.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
|
