Поноћна песма
Писац: Милутин Бојић



* * *


               Поноћна песма

Војска врх њега протутња за славом.
Покопали су мртве и сажегли.
Над трофејима облаци се слегли,
Већ и гаврани одоше са стравом.

А заборављен леш у муљу труне
Што чекао је Косовку с кондиром
И свога цара с челичним панциром
И слепца да му смрт сложи у струне.

О, реч потомства како је замукла
Када му очи мутне у присенку
Сањаху давно невиђену женку
А гробна киша оловом је тукла.

Он хтеде звезда пепелиште бело
Да њихов пухор понесе кô спомен
На живот ком је киша задњи помен
И леден ветар стравично опело.

Ватара даљних задња жар се мрачи,
Далеко плачу гробљишта назебла,
Јаучу суха и згромљена дебла,
Нејасна туга с небеса се свлачи,

И видик влажни у црно облачи.

1912-1913


Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.