Поменак
Поменак Писац: Војислав Илић |
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/e/e8/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%9B1.jpg/80px-%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%9B1.jpg)
У тавно зеленом саду угодни хладак се шири,
Санљиво жубори поток и ружа пријатно мири
И плави поменак цвета. Пред гордом царицом цвећа
Нежно те његово лисје на скромност и туну сећа.
Психеја, блудећи плачна, кад љубав небо јој узе,
У цветне чашице ове лила је најдраже сузе.
И помињући прошлост, венац је од њега плела,
И он је мирисô благо са светлог њезиног чела.
Столећа древна су прошла и ноћи минуше сретне,
Сад, сретна, грљаше драгог под небом Палмире цветне.
Ал' плави поменак јоште мирише у тавном лугу,
И он нас на љубав сећа, на чедност, и слатку тугу.
крајем 1889.
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 146, 2. књига, Вук Караџић, Београд.