Војислав Илић

Нарцис

Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Нарцис
Писац: Војислав Илић


— САТИРА —


Кроз даљне горе рогова хоре се звуци,

Разјарен риче лав, и мирна бежи газела —

Ох, лепи Нарцис, са стрелом у нежној руци,


Лов лови, гле!

И звони и грми, ломи се планина цела,

И бежи пред њиме све!

О како љубак, о како божанствен беше

Цефиза бајни син! На чудне његове дражи

Простиру мирте хлâд, а руже стидно се смеше!

И Ехо залуд свом срцу насладе тражи!

Све стрепи, жуди све... У тајном горскоме зраку

Најаде смерне сањиво језером плове —

Ил' лаким крилом, у љупком и мирноме зраку,

Робове верне маме, нек' даље по гори лове —


И смакнувши, у жељама,
Девојаштва љупки стид,
Обнаженим лепотама
Плене срце, поје вид!
Ил' по глатком огледалу,
Као тихи, благи сан —
С дружном песмом на обалу,
Жарке и миле, хите ван...


Но хладни Нарцис на женске не гледа чари,

Пажљиво слуша он, где звучни хоре се рози —

И залуд песма поздравом срце му пали,

Изречен суд је — и вечни штите га бози!

И тавни сутон већ спушта уморно крила;

Изумре рогова глас... По дрвљу и клонулом цвећу,

Уз благи мир, росица спушта се мила,

И рујне магле лагано к небу лећу...

Нарцис се смути. Немила клонулост и тајна

Прожма му дух — а жеђ га паклено мори,

Да поглед сева кô луча жарка и сјајна,

И бајно чело у чудном заносу гори!


А у магли и даљини
Од песама звони глас,
И он види, — ил' се чини
Бистру реку и талас.

И Нарцис хита, где чудна песма се хори,

Да тражи себи спас...


Ту нагнувши божански лепу главу,

Најаде смерне где жедне путнике поје,

Он баци поглед на површину плаву,

И првом згледа чаробно лице своје,

И заста занет... О како трепти и блиста

То тамно око божанским, светим жаром!

О како сија лик, кô зора светла и чиста,

Неодољивим и нежним детињским чаром!

Он дрхће сав — он љуби стидљиве руке,

У русу косу шарено цвеће плете —

А смеј се хори — и лахор проноси звуке,

И чудни звуци кроз нему тишину лете...


А најаде у подсмеху
Са кикотом лете сад —
Певајући, на утеху,
Његов чар и његов јад.


И сплевши вито коло, у зрак се тихо узнеше,

Шапћући људма кроз цео живот њин:

О како љубак, како божанствен беше

Цефиза бајни син!


4. јануар, 1882 год.


Извори

уреди
  • Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 127-128.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.