XXIII
Писац: Јован Јовановић Змај
Ђулићи



Tа не бој се, није тако,
Облачак је само био;
Сад погледај, куд год хоћеш,
Цео свет се разведрио.

Је л’ с осмеха твога лица,
Ил’ с ведрине душе моје, —
Нек је ведро свуд по свету,
Па ма откуд, свеједно је.

Није туга моја друга,
Сто ме јада не савлада,
Моја ј’ срећа шарна дуга,
Сваки тренут златна нада.

А ја друга блага немам,
Нит’ би друга блага требô;
Ти си злато моје наде,
Шарној дузи ти си небо.

Па још уз то српско срце,
Чим се злато моје кити,
Чврста вера, којом-но ће
Небо увек небо бити.

Извори

уреди
  • Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 200 , Матица српска, Нови Сад.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.