Rusija i Balkan (A. Jelačić) 3

RUSIJA I BALKAN
Pisac: Aleksej Jelačić


III

Moskovska Rusija XVI-XVII stoleća i Balkan


Prema jednom izveštaju 24 juna 1509 god. veliki knez Moskovski i cele Rusije Vasilije, sin Ivana i Sofije Paleologove, primio je srpsko poslanstvo u koje su, pored drugih, ulazili mitropolit Teofil n despotica, onda kaluđerica Angelina. Prema drugom izveštaju, despotica je samo poslala u Moskvu svoga sveštenika. Ona je molila ruskog velikog kneza da uzme u zaštitu ruski manastir Sv. Pantelejmona na Atonu. Despotica je bila u rodbinskoj vezi sa velikim knezom, jer je despot Lazar Branković imao za ženu Jelenu Paleologovu, stariju sestru Sofijinu. A sin Angelinin, despot Jovan Branković bio je oženjen sa Jelenom, trećom ćerkom vojvode Jakšića. Međutim starija kći Jakšićeva Ana bila je udata za litvansko-ruskog kneza Vasilija Glinskog kome je rodila ćerku Jelenu. Ova Jelena došla je zajedno sa ocem u Moskvu kada je njen otac napustio poljsko-litvansku stranu prešavši na stranu Moskovske Rusije. U tu se Jelenu zaljubio već stariji veliki knez Vasilije, pa, pošto se razveo sa svojom »neplodnom« ženom, oženio se po drugi put sa Jelenom Glinskom. Iz toga braka rodilo se dva sina: Ivan, budući znameniti »Grozni« car (rodio se 1530, vladao je od 1533 do 1584, kada je 18 marta umro) i slaboumni Đorđe. O Ivanu Groznom srpski letopisac veli da je bio »po istini veliki Konstantin, koji vaspostavi venac carski svega novog Izrailja i zatražio starodrevno svoje otačesko nasleđe i lepotu, pošto je ranije Jelena carica, velika kneginja srpska, rodila cara i velikog kneza Ivana Vasiljevića, samodržca sve Rusije, nadu novog Izrailja«.

Otac Ivanov veliki knez Vasilije, a i sam Ivan često su pomagali srpsku crkvu i srpske manastire, pre svega u novcu. Od onog vremena počinje česti dolazak u Rusiju srpskih kaluđera i drugih putnika koji budu u Rusiji uvek najlepše primljeni i vraćaju se kući sa obilnim darovima. Novac, onda knjige, naročito štampane, od vremena kada su u Rusiji uvedene štamparije, ikone, crkveni sudovi i odeća - takvi su ti darovi. Ali i ruski kaluđeri posećuju Balkan gde je Sv. Pantelejmon na Atonu ostao i dalje kroz vekove i za vreme Turaka rusko središte na Balkanskom Poluostrvu. Između Rusije i Turaka na početku nema sukoba, ali ni prvo poslanstvo rusko u posednut od Turaka Carigrad - Istambul (1497), ni sledeća poslanstva ne stvaraju odnose poverenja između Moskve i Istambula.

Ivan IV proglasio se i venčao za cara Moskovskog i cele Rusije još god. 1547 time ističući svoje »pravo« nasleđa Vizantije i svoje dalekosežne pretenzije na vođstvo hrišćanskog sveta, ali mu se dugo vremena carska titula nije priznavala, kao ni njegovim naslednicima. Za ovu titulu morala se voditi jedna vrlo teška diplomatska borba. Međutim god. 1562 (tek!) carigradski patrijarh je priznao Ivana za cara.

Za vreme vladavine ruskog cara Ivana IV, nešto pre čuvene povelje vaseljenskog patrijarha, koju smo malo pre spomenuli, obnovljena je Pećska pravoslavna srpska patrijaršija (1557). Ova patrijaršija održavala je dosta žive veze sa Rusijom. Ne ulazeći u podrobnosti, koje je izneo u svojim specijalnim radovima prota St. Dimitrijević, iznećemo samo nekoliko važnijih momenata.

God. 1585 stigao je u Moskvu, za vreme sina i naslednika Ivana Groznog cara Todora, poslednjeg izdanka Rjurikove, odnosno Aleksandra Nevskog kuće, mitropolit Visarion kratovski u pratnji Gervasija, igumana osogovskog i jeromonaha Stevana. Visarion je nosio sobom molbu »arhijepiskopa srpskog« u kojoj ovaj sa celom crkvom svojom »skrstivši ruke i preklanjajući kolena, nisko čelom bije pred vencenoscem i pomazanikom Božijim, carem Teodorom Ivanovićem«. Radilo se o tome da ruski car pomogne Osogovski manastir. Iza ovog dokumenta nastaje praznina u odnosima između Pećske patrijaršije i Moskve, ali nije isključeno, da, i pored teških revolucionarnih i ratnih prilika koje su nastale u Rusiji, te su se veze ipak donekle održavale. Međutim još pre početka »doba nemira« u Rusiji (1598, odn. 1603-1613) desio se u istoriji Moskovske Rusije, a naročito ruske crkve veliki događaj: ruska crkva je dobila samostalnog patrijarha »Moskovskog i cele Rusije«. Dotle je ruska crkva formalno spadala pod najvišu jurisdikciju vaseljenskog carigradskog patrijarha, a taj je bio podanik sultanov i smatrao se, prema tome, kao »sultanov rob« što se prebacivalo ruskoj crkvi i od strane katolika. U Moskvi je postojalo čak gledište da uopšte nije preporučljivo održavati crkvene veze sa pravoslavnim istokom, Grcima, Slovenim i ostalim hrišćanima, turskim podanicima, jer, su oni »roblje nevernika«. Sa ovim mišljenjem borio se znameniti svetogorski monah Maksim, zvani Grk, koji je prve polovine XVI stoleća došao u Moskvu i plodno je radio na crkvenom i prosvetnom polju, dok nisu ga optužili zbog neke vrste »jeresi« i zatvorili u jednu manastirsku tamnicu gde je proveo mnoge godine.

Veliki značaj Moskve i njene crkve, kao i dosta teški i često opasni odnosi sa Turskom kuda su išli ruski poslanici, ali sa kojom nije moglo da bude pravog mira zbog postupanja Krimskih Tatara, sultanovih štićenika, koji su stalno upadali u ruske predele, kao i zbog donskih kozaka, i terskih (na severnom Kavkazu), moskovskih štićenika, koji su opet uznemiravali turske posede, najviše utvrđeni grad Azov blizu ušća Dona i kavkasku granicu, a najzad i zbog politike interesovanja Moskve za pravoslavne sultanove podanike i opet interesovanja Porte za muslimanske podanike careve.

U Carigradu u patrijaršiji stalno su bili u nauci ruski mladići, a ruski poslanici su svraćali u patrijaršiju donoseći rusku »milostinju«, to isto je učinio i poslanik Blagov koji je Carigrad posetio god. 1586. Iste godine došao je u Moskvu, opet po »milostinju«, antiohiski patrijarh. Moskovski mitropolit prvi ga je u Sabornoj Uspenskoj crkvi blagoslovio i tek onda je primio patrijarhov blagoslov. Za vreme boravka antiohiskog patrijarha u Moskvi car je stavio predlog da se moskovska mitropolija podigne na stepen samostalne patrijaršije. Povedeni su dugi i komplikovani pregovori koji su se završili dolaskom carigradskog patrijarha Jeremije koji je došao sa velikom pratnjom. 26 januara 1589 god. posvećen je prvi ruski patrijarh Iov. 1591 god. došao je u Moskvu mitropolit trnovski sa poveljom carigradskog patrijarha kojom se konačno potvrđuje patrijaršija »Moskovska i cele Rusije«. Pre toga je patrijarh Jeremija odneo sultanu povelju cara Todora u kojoj je moskovski car molio »brata« svoga »Murata sultana« da »čuva« patrijarha i da naredi svojim pašama da isto tako postupaju.

Za vreme patrijarha pećskog Pajsija nekoliko puta su dolazili u Moskvu njegovi izaslanici. Svaki od njih je bio pažljivo saslušavan, i to ne samo o stvarima crkvenim, nego i čisto političkim, a čak i vojničkim. Ista praksa je nastavljena i kasnije. Moskovska vlada i vrhovna vojna komanda mogle su na taj način da budu obaveštavane o prilikama u Otomanskoj Carevini, naročito na Balkanu, odnosno u krajevima pećske patrijaršije. Jedan od tih moskovskih gostiju mitropolit Simeon, »serbskie zemli, goroda Skopija, monastira Joana Preteči« došao je 7 juna 1641 god. u Moskvu tražeći da ga prime u Rusiju »na večno življenje« jer je pretrpeo progone od Turaka. »Srpske zemlje pećskog Vaznesenskog manastira đakon Dionisije« bio je u Moskvi zavladičen i umro je kao kazanski mitropolit.

Vrlo interesantne su bile veze sa Rusijom patrijarha Gavrila koji je te svoje veze i glavom platio. 1654 g., u doba kada je u Rusiji vršena crkvena reforma patrijarha Nikona koja se sastojala u »ispravljanju« bogoslužbenih knjiga i obreda prema grčkim obrascima, a Ukrajina pod svojim hetmanom Bogdanom Hmeljnickim bila u teškom ratu sa Poljskom i, odvojivši se od nje, priznala za svoga cara Aleksija, cara Moskovskog iz doma Romanovih, stigao je na rusku granicu mitropolit trebinjski Arsenije sa pratnjom. On je bio izaslanik patrijarha Gavrila i doneo je između ostalog izveštaj o pokušaju posredovanja patrijarhova između hetmana Hmeljnickog i vojvode moldavskog Mateje. 1 maja na granici se našao i sâm glavom patrijarh Gavrilo sa velikom pratnjom crkvenih i svetovnih ličnosti (pet sinovaca patrijarhovih). Na putu je bio lepo primljen i od moldavskog vojvode i od ukrajinskog hetmana, ali izgleda zbog intriga antiohiskog patrijarha Makarija, koji je onda išao takođe za Moskvu, bio je zaustavljen. Kasnije je pušten i stigao je najzad u Moskvu i doneo je veliki broj rukopisnih. knjiga sa molbom da se one naštampaju za Srbe. 1656 godine pošao je iz Rusije natrag i završio je tragično: od Turaka »obešen, od svojih oklevetan, od braće lažno optužen (obolgan)« ... Tako je postao mučenik za jednu veliku stvar ...

Vrlo je verovatno da je Gavrilo, pored iznetog momenta (mržnje »braće«) stradao zbog stalno napregnutih odnosa između Moskve i Turske. Još 1642 god. jedva da nije došlo do rata između ovih sila zbog zauzeća tvrđave turske Azova od strane donskih kozaka.. Kozaci su poklonili svoje osvojenje caru, ali je car, saslušavši zemaljski sabor koji je bio mišljenja da Rusija nije u stanju da vodi rat, odlučio da se sa Turskom održi mir, pa je naredio vraćanje Azova Turcima. Međutim, primivši ukrajinske (»zaporoške«) kozake u svoje podanstvo car je prmio i njihove rđave odnose sa Turskom, zbog kozačkog gusarenja na Crnome Moru.

I za vreme Maksima, naslednika Gavrilova na patrijaršiskoj pećskoj stolici, nisu prekinute veze pećske i moskovske patrijaršije. U poslu crkvene moskovske reforme, kao i kasnije u velikom crkvenom sudu na saboru u Moskvi nad patrijarhom Nikonom i nad njegovim protivnicima učestvovali su i grčki jerarsi. A ruski sveštenici, Arsenije Suhanov, po specijalnom nalogu cara i patrijarha, i đakon Todor, koji je bio na strani ljudi starog obreda, protivnika Nikonovih, posetili su Balkan, i to i srpske i grčke crkve i manastire (naročito Hilendar), prikupljajući rukopise i proučavajući na licu mesta način službe Božije. Između Srba i Grka u Rusiji prilikom njihovog boravka tamo dolazilo je do razmirica i surevnjivosti, i Grci su se trudili da potisnu Srbe, kao i Bugare, te da im ne dadu da se koriste milostima i pažnjom moskovskog cara, partijarha i drugih crkvenih i svetovnih lica.

1668 god. posetili su Moskvu erdeljski mitropolit Sava Branković sa mladim bratom Đorđem, budućim »despotom Ilirika«, grofom Svete Rimske Carevine, autorom velike hronike i austriskim sužnjem. Đorđe je pred carem izlagao planove oslobođenja Slovena od Turaka. O tome se inače govorilo u Moskvi, čak i sam car je na to mislio i iznosio svoje misli u tome smeru na sednicama Boljarske Dume, toga najvišeg savetodavnog i upravnog tela carevine. U duhu velike, svehrišćanske i sveslovenske misije Rusije delovao je u Moskvi i Hrvat Juraj Križanić, koji se u Rusiji javljao kao »Jurije Serbin«, i koji je za svoje ideje i predloge, smatrane u Moskvi za neumesne, bio čak u Sibir prognan gde su ga dodelili u skromnoj ulozi jednom provinciskom »vojvodi« (sreskom načelniku). Svojim idejama Križanić je verovatno uticao preko svojih rukopisa, poznatih na dvoru, i na samog cara Petra Velikog.

Sedamdesetih godina XVII stoleća došlo je i do ratovanja sa Turcima na Ukrajini, na deonoj obali Dnjepra gde su se ukrštavali interesi Moskovskog Carstva, Poljske Kraljevine i Otomanske Porte i gde se stvorila između kozaka jedna turkofilska struja. Ovo je pripremalo stupanje Rusije u veliku koaliciju protiv Turske, zvanu »Sveta Liga«. Početkom (onda još formalnog) carevanja Petrova Rusija je zaista ušla u savez protiv Turske, ali na početku njeno učešće u ratu te »Svete Lige« ograničilo se na dva neuspela pohoda protiv krimskog kana, sultanova štićenika.

Srpski patrijarh, čuveni Arsenije III Čarnojević, obraća se na ruske careve Petra i Jovana (tada su formalno vladala ova dva brata). Naročito je zanimljiva njegova poslanica u kojoj patrijarh poziva careve da pošlju vojsku na Dunav gde će se njoj pridružiti Srbi, Bugari, Moldavci, i »biće (Rusima) put do Carigrada bez smetnje«. Na taj način opet se pojavljuje ideja ruskog pokreta ka Carigradu...

Svrgnut sa prestola carigradski patrijarh Dionisije pozivao je careve na borbu radi zaštite Grka, Srba, Bugara i Vlaha: »Ustanite (carevi!), dođite da nas spasite«. Ovim počinje novi aktivni ulazak Rusije u složeni sklop balkanskih problema što će se i zaista desiti za vreme cara - revolucionara Petra Velikog (1682 upravo 1689-1725).