Лијечник и за невољу — Ле Мéдецин малгрé луи/1

Лијечник и за невољу
Писац: Молијер
Шена прва


АТ ПРВИ
Шена прва
Петар и Џива, његова жена (карајући се)

 
Петар: Нећу за ништа ни похитит и кад ја говорим ти у се душу; ја заповије­дам, а не ти, јес' ме чула?
Џива: Почуј ти мене. Ја хоћу да ти живеш на мој начин, како је мени дра­го; ја се нијесам удала за те за трпјет твоје махнитости.
Петар: Трудне пàтīге имат жену! и добро говори они властелин (Бог му дô добар дан) да је жена гора него враг!
Џива: Гледа кô врла човјека заједно и с тезијем властелином!
Петар: Тако је, врла човјека. Нађи ми другога од моје руке кô мене, који умије исјећ дрва и слагат бремена како и ја, а пак у свему тему говорит љуцки од много ствари; који је служио за дјетића у онега врловитога лијечника Сарапина цијеле шес година дана и који је био научио још у дјетинство и легат и писат.
Џива: Враг узео и таку махништину!
Петар: Него враг узео и таку кàроњу!
Џива: Проклета час и ура ко ме први на те напутио!
Петар: Него проклета она јебена ђидија који ме први заручи за те!
Џива: Уистину ти се имаш тужит, ако ико! Туго, имō би све вријеме твога жи­вота тврдо срећи захвалит да ме имаш за жену! Мериташ ли ти, ну мало промисли, бит се оженио овакијем чељадетом како сам ја и од моје врсте?
Петар: Уистину веома ме си почастила и имаш се чијем дичит оном првом ноћи кад пировасмо! Еј, с врагом! не чини ми што сад изријет, ер избљувах њекијех ствари...
Дзива: Што зато имаш ријет?
Петар: Охај ме се, вељу ти! Парјајмо то на страну! Доста је да ми двојица знамо што знамо и да си ти била веома срећна уловит ме.
Дзива: Што ми хоћеш, црна, с тезијем ријет »веома срећна уловит ме«? Јед­нога човјека који ме довео веће до ошпедала, једнога пијанчетину, једнога прождора који ми је изио све што сам имала?
Петар: Лажеш, већи сам дио попио.
Дзива: Који ми је изпродавō мало-помало исве што је било у кући.
Петар: За да се не изгризе.
Дзива: I који ми је однио до матарца изпод мене.
Петар: Устајат ћеш се раније на посō.
Дзива: Насврху који није оставио ни чавла на гредами од купијерте, да да ко прође з драчом од врх куће до дно куће не би нашō за што ће се задјестит.
Петар: Моћемо се лашње изселит ако нас узтјерају.
Дзива: I који, од јутра до ноћи, друго не чини него лежат и пит.
Петар: То је за не дат злу на срце и не усичијат.
Дзива: Да што да ја учиним с онолико дјечице што имам око мене?
Петар: Што ти драго.
Дзива: Имам четверо дијети који стопрва пљезу и ваља да их држим свијех на мојијем руками.
Петар: Стави их на тле.
Дзива: Који друго не чине на свакчас него цичу да им се дâ круха.
Петар: Дај им батā. Кад сам ја добро појио и понапио се, хоћу да је свак сит у мојој кући.
Дзива: I претенџаш, пијанчетино, да ти свеђ има проходит тако како си се и научио?
Петар: Моја жено, полахше, ако ти је драго.
Дзива: Тот да ја свега мога живота трпим тебе такога и то твоје злочество?
Петар: Немојмо се раракат, моја жено.
Дзива: I да ја не имам начина за ставит те у шес?
Петар: Моја жено, ти знаш да ја нијесам веле трпећ и да ме нимало руке не боле.
Дзива: Заисто, нути страха од маестрала!
Петар: Моја драга жено, моја лијепа, тебе ти срби шкина на обичајну.
Дзива: Указат ћу ти, здравља ми, да те се ја за ти конат не бојим нимало.
Петар: Моја другашице, ти хоћеш силом да ти ја што дам.
Дзива: Цијениш ли ти да ја имам што страха од све што ту млатиш?
Петар: Моја љубјена, ја ћу теби продрмат уши.
Дзива: Пијанце, џусто, пијанце!
Петар: Окинух ти их.
Дзива: Мјешино пуна вина!
Петар: Учинили те црљену.
Дзива: Објешењаче!
Петар: Наколечих те.
Дзива: Зли човјече, манигодо, лупежу! Друго ти још не манка него мало занчице, изјешо . ..!
Петар (узимље печу биљице и бије Џиву): А, а, хоћеш их, је ли? Да ти буде.
Џива (плаче): А, а, а, а, а.
Петар: Ево ти правога начина за смирит те.

 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.