ДЈЕВОЈКА ГОВОРИ.
Писац: Динко Рањина
50. песма Пјесни разлике


ДЈЕВОЈКА ГОВОРИ.


* * *


   Један дан шетаје по лугу зелену,
 за радос гледаје на воду студену,
    упазих кон вира, ки бистро вираше,
 једнога пастира гди рањен лежаше
    на крилу вил једне, ка срцем тужниме
 у сузе нередне плакаше над њиме.
    Видећ чим позира на њу ње добро тој,
 гди рањен умира у муци нередној,
    а пастир свим смрти да се близ виђаше
 живот свој, ки стрти зла болес нагљаше,
    већма га виле плач мораше у гори,
 нег рана, коју мач прем бридак сатвори.
    Дјевица ја млада желећи видити,
 ку сврху ствар тада имаће на свити,
    у хладан скрих се мрак од дубја сред горе,
 сунчани гди се зрак вик назрит не море,
    гди моћ ме ниједну влас не имаше видити,
 јер се сва у тај час за гране тјех скрити.
    Туј ријечи смиљене пастира, ки мраше,
 и сузе смућене виле, ка плакаше,
    рекал би, да биху патећи злу силос
 све воде, ке вриху, привели на милос,
    и тврди тај ками, ки близу њих сташе,
 њих јадним тугами да се зло бољаше.
    Пастир тај видећи, да близу смрти јес,
 рич ову кти рећи при нег га скрати чес:
    о вило, љепотом ка се мож свуд славит,
 ни ми, знај, животом мучно се раставит,
    истом да у твоме срцу ја на свити
 за ко годи бриме моћ буду живити.
    А вила, ку пораз чемеран оптече,
 чувши тај снижан глас рич овуј туј рече:
    ако нас ки сву моћ узбуде скратити,
 како ће игдар моћ сам други живити?
    и ако у твому све срцу живу ја,
 а тва чес у мому живит се достоја;
    и ки си час моја, будући умри ти,
 како ћу моћи ја без тебе живити?
    I чиме сузами ричи теј вељаше,
 ране му косами русима све траше,
    а он њој на скути чим болан лежаше
 чемеран плач љути устима пијаше.
    I тако цвилећи згоди се чудна ствар,
 до данас ку рећи ја не чух никадар:
    целове пастир тај покоње вили тој
 дајући на свит сај прикрати живот свој,
    којега и вила животом садружи,
 толи чес немила души јој притужи.
    Тач оба умрише, једнога сгубив мач,
 драгога, ки бише бољежљив, грозан плач.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.