Антун Сасси у смрт господина Џива Симова Бунића, свога драга пријатеја

Антун Сасси у смрт господина Џива Симова Бунића, свога драга пријатеја
Писац: Антун Сасин



* * *


   На двадести и шес бјеше
од октумбра, а освиташе
сриједа, а сунце истјецаше,
страховит сан мене стеже,
   тер худа чес, ка ме смета,5
гдје у миру и у гоју
ја почивах у покоју,
сит овога трудна свијета.
   У сан ми се, јаох, чињаше,
да ја летим из висине 10
низ веома врле стине,
ријека из кијех истјецаше.
   I туј ми се да видјети
израстао дуб с гранами,
за који се ја руками 15
мишљах летећ ухитити,
   да се не бих вас сломио
једа како ја остану
кад се ухитих за ку грану,
али у ријеци утопио. 20
   Тај час дуну из планине
вихар, тере тај дуб лијепи
вас с жилами искоријепи
и обори низ теј стине.
   Како тужан ја тој видјех,25
да ћу тај час погинути,
болес срце ме оћути,
од страха се ја пробудих.
   Видјех, тмаста магла бјеше
горе и поље све прикрила, 30
сунчана се љепос скрила,
да се ништа не видијеше.
   Тој замјерих, лијепа вила
гди жалосно тужна сташе,
грозне сузе утираше, 35
на сух се пањ наслонила;
   црнијем велом покривена
тере плаче и јаука,
гдје уздише и гдје хука,
дере лица ње румена. 40
   Кад сагледах ње љепости,
гдје жалосна такој стоји,
срдашце се моје раздвоји
од тужице и жалости,
   и распаде све у пече, 45
кад ме зазва: „Тужни Сасе,
да ти кажем тужне гласе",
уздишући мени рече,
   „јучер прођох прико града,
то т' жалосна мртва носе 50
твога Џива; моје косе
све истргах туј од јада.
   Вас град за њим тужан бјеше,
вас град за њим плаче и хука,
и жалосно свак јаука, 55
круна и час од свијех бјеше.
   Кога плачу цвијетја и траве,
звијери горске и птичице,
драге виле, ме сестрице,
и вас народ сеј државе; 60
   ере бјеше круна и дика,
час и слава свијех од града;
он с милости правду влада
славна града Дубровника;
   од убозијех отац прави,65
миран, гојан и милостив,
докли на свит ови би жив,
сад прибива гори у слави
   међу кори од анђела
за његова добра дјела 70
пути чиста јак снијег бијела
душа стоји сад весела,
   гдје ће у вијеке прибивати,
а ови свијет ништо није."
Сасин га ће вијек плакати, 75
доколи га гроб прикрије.


Извор

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XVI, Дјела Петра Зоранића, Антуна Сасина, Савка Гучетића Бендевишевића, стр.162-163, Загреб, 1888


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Сасин, умро 1596, пре 428 година.