Антун Сасси у смрт Марина Држића

Антун Сасси у смрт Марина Држића
Писац: Антун Сасин



* * *


   Њеки дан у проћу дзорја
свијетла сјаше још даница,
кад к нам дође из загорја
једна млада па тјерица,
   гдје у скупу ми пастири 5
чувахомо наша стада,
тко попијева, а тко свири,
тко љувене пјесни склада;
   живим пламом које лице
стида и срама све горјаше 10
а на глави од ружице
с бисером јој вијенчац сјаше.
   На њој рухо јак сниг били,
а окол ње бијела врата
с бисером се бјеху свили 15
двије заузе чиста злата
   Свезав руке к нам приступи
туј жалосна, мила и драга,
плачнијем гласом тер заупи:
„0 пастири братјо драга! 20
   Ја млађахна пастирица,
пасуч стадо по загорју,
гором зачух два славица,
гдје спијевају у ловорју,
   један другом гди се тужи, 25
и жалосно гди говори:
,Са мном, друже, жалос дружи
у зеленој овој гори,
   са мном твори јаде и цвиле,
и бољезни, драги друже, 30
да гиздаве онеј виле
и од вода к нам придруже.
   I ти, славна скровна вило,
ка из луга с нами пјесни
свакчас спијеваш драго и мило, 35
с нами спијевај сеј бољезни:
   ер смрт худа, јаох, порази
и Држића живот скрати,
с нами тужне гласе гласи,
да га буде свак плакати. 40
   Још ти, свијетла згар с небеси,
која с дразим примаљетјем
све планине и поља уреси
дробном ружом, свацим цвијетјем,
   не просипљу, јаох, ружицу, 45
ни лијер бијели згар с продзора,
нег' џиљ бијели и ружицу,
када свијетла сине дзора,
   да познају густи лузи,
бистре воде и планине, 50
да га жељно све просузи,
лијес, камење и равнине,
   и живуће све живине,
цвијетја, траве и птичице,
врх свих, друже лужанине, 55
са мном спијевај сеј тужице."
   Тој кад рече пастирица,
жељно из срца уздишући,
а румена бијела лица
бијелијем велом утирући, 60
   тада Сасин, ки љубљаше
већ Држића нег све очи,
из срдашца жељно уздаше,
тер се обрати пут источи,
   тер заупи: „Ах, несрећо, 65
ах проклета смрти худа,
од свијех мојијех добар смећо,
ка ме удараш ода свуда,
   дали хотје тај твоја сила
и тај твој стрил јадовити 70
поред с тобом смрт немила
мене од дразих раздилити?
   Ах јаох мени! мој Држићу,
који бјеше слава и дика,
све младости, драг младићу, 75
свијетла части Дубровника;
   кога славно име тече,
дике и славе по свем свити,
и које ће славно бити
дочим жарко сунце истјече!" 80
   Тој кад рече, штапак узе,
тере пође пут од луга,
утирући грозне сузе,
с псом, ки бјеше ш њим за друга.


Извор

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XVI, Дјела Петра Зоранића, Антуна Сасина, Савка Гучетића Бендевишевића, стр.163-164, Загреб, 1888


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Сасин, умро 1596, пре 428 година.