Буњевци и Маџари

Прелазећи одмах на саму ствар морам рећи, да посебна нека буњевачка политика данас не постоји. Прије 20-30 година, за вријеме славних буњевачких родољуба Антуновића, Кујунџића, Карановића итд. постојала је она напротив у пуном смислу ријечи. Али данас немају Буњевци своје политике, која би заступала њихово национално стајалиште, њихове националне жеље и циљеве и која би заступала њихове националне интересе, као што је имају угарски Срби, Словаци па Румуњи и Саси. Из тога би слиједило, да ни Маџари не требају да воде о њима какав посебни национални регистар, који би их присиљавао, да одреде своје држање према Буњевцима. Али није томе тако. И онај, који познаје културне и политичке прилике немаџарских народа у Угарској и који је упућен у народносну борбу, што и се води већ неколико деценија и која је у ова посљедња три деценија попримила врло оштру слику, тај добро знаде, како се Маџари брину око помаџаривања немаџарских народа, пратећи точно сваки њихов покрет и корак.

Код наших би се Буњеваца једино нешто могло рећи о буњевачкој комуналној политици, дакле о политици, које је дјелокруг скучен на уски комплекс, а тај би у овом случају био Суботица. И кад би Буњевци у Суботици сложно и јединствено иступали, владали би Суботицом. Али нажалост, како сам већ и у пријашњим чланцима споменуо, Буњевци су раздвојени неслогом, а ту неслогу искоришћује трећи – Маџар. Да је слоге, суботички би градски начелник био Буњевац, а читава би управа била буњевачка, они би имали своје школе и не би с њима, као са циганима и »вадрацима«, поступали којекакви досељени градски капетани и чиновници. Буњевци су према садањем стању директно овисни о оно пар Маџара, који с њима командирају по милој вољи. И тамо, гдје су Буњевци у великој већини као у Суботици, морају они да гледају, како их се шиканира и запоставља поред све њихове лојалности и династијске вјерности, коју су они показали у овом рату. Али Маџари упознаше славенску слабост, те их према оној, нама врло добро познатој »divide et impera« расцијепаше и раздвојише до мржње. И зато, јер Буњевцима није успјело, да створе националну репрезентативну политику и јер им није успјело да науче Маџаре, да су они Хрвати, то је тиме одређен и њихов овисни политички положај са свим својим замашним посљедицама за њихов национални и културни развитак.

Данашње тужно политичко и просвјетно стање наших Буњеваца морамо да углавном припишемо у гријех оном маленом броју буњевачке интелигенције, која није била кадра, да поднесе сву тежину народне борбе на својим плећима и која је у најодлучнијем часу своје борбе, год. 1896, раздвојена и несложна приступила гласању за буњевачки језик у школама. Наравно да је оној преосталој шаци свијесних и родољубних буњевачких интелигената била узалудна свака даљња борба.

Читаоца ће занимати, да дозна тај тужни одломак из просвјетне борбе браће Буњеваца, јер нам лијепо карактерише држање Маџара према Буњевцима с једне стране, а неслогу буњевачке интелигенције с друге стране.

У 18. и 19. вијеку имали су Буњевци много својих школа, али подучавање у њима није никад било на материњем језику, него увијек само на маџарском. А и сами учитељи нијесу били Буњевци него већином странци. Премда је Буњевцима сам закон допуштао, да могу подизати и оснивати своје народне школе, они се за то нијесу бринули. Оба угарска закона о настави, први из год. 1868. XXXVIII. з. чл., а други из год. 1879. XVIII. з. чл., изричито допуштају свима немаџарским народима у Угарској несамо обуку на материњем језику у школама, него наређују, да и чиновници у опћинама, магистратима и судовима морају знати језик већине тога краја. И поред свега тога није се у Суботици, која је још прије 20-30 година била готово чисто буњевачка и српска, те у којој је год. 1890. било 40 основних школа, као ни на оних 9 околних буњевачких салаша (Томпа, Келебија, Верушић, Шебешић, Таванкут итд.), ни у једној школи предавао – осим можда вјеронаука – ниједан предмет на материњем језику!

Први, који је устао проти тој незаконитости и неправди, био је свећеник из народа поп Пајо Кујунџић. Он је г. 1894. предложио у школском одбору, да се у буњевачким школама подучава у материњем језику, а не на маџарском, а свој је предлог поткријепио самим законом и наредбом министра за богоштовље и наставу. Тај је предлог био отпућен посебном одбору, да га проучи и да га онда на слиједећој сједници изнесе на дискусију. Тек г. 1896. – након двије године – састао се опет школски одбор, те је тај предлог и изнио, али је при гласању пропао, јер се маџарским гласовима придружило још и шест буњевачких, а и сам градоначелник Буњевац Лаза Мамужић. На тај чин Маџара и буњевачких одрода одговорише Буњевци писменом притужбом на тадашњег министра наставе Влашића са 1200 потписа одличних Буњеваца, те је предадоше министру у посебној депутацији под водством великог Буњевца и родољуба Ивана Малагурскога. Год. 1897. дође од министра негативно ријешење на притужбу, те потврди одлуку школскога одбора, т. ј. да се подука у школама има и надаље вршити на маџарском језику.^[1]

Тако је дакле протекла прва борба о буњевачку школу. Маџарима је успјело, да с помоћу самих Буњеваца осујете буњевачку школу. Ово је морала скривити само међусобна свађа и кавга, кад је оно шест Буњеваца дало свој глас проти Кујунџићевом предлогу. Није ми успјело да дознам, зашто су Буњевци у том питању ишли раздвојено, а нијесам могао ни да дознам узрок такову жалосном иступу самога градоначелника Буњевца Лазе Мамужића, поготово кад знамо, да су при том гласовању судјеловала још четири Мамужића (оба свећеника Вецо и Мате и оба одвјетника Аго и Вецо), који су били његови најближи рођаци. Најзанимљивије је при томе ипак то, да је тај исти Лаза Мамужић год. 1874. издао књигу на маџарском језику под насловом »A Bácskai Hiradó és a bunyevác elemi tantigy«, у којој доказује свом жестином потребу буњевачке школе и буњевачког језика у опћини, школи и цркви. То је збирка разних чланака, које је Мамужић писао у Милодановићевом »Суботичком Гласнику« у обрану буњевачких права. Онда их је превео на маџарски језик и издао под већ споменутим именом. И тај је човјек на концу у најодлучнијем часу окренуо леђа своме народу, шта више, борио се проти њему и проти ономе, што је јавно и пред страним свијетом бранио!

Што је сама влада онако маћухински ријешила призив Буњеваца, може се свести на чињеницу, да Буњевци од својег доласка (год. 1687.) у своју нову постојбину, па све до год. 1897. нијесу код владе подузимали ништа за своје народне ствари, а најмање за школе. Тако они за њу официјелно нијесу ни постојали и она је њихов призив сматрала неким демонстративним актом. За Маџаре су Буњевци били увијек само добри војници, храбри граничари, добри бранитељи и дунавски стражари проти Турчину. И баш та хисторијска истина, да се Буњевци од своје сеобе у Угарску па дотада нијесу готово ништа бринули и бавили просвјетним питањима својега народа, много придоноси томе, да су Буњевци год. 1896. и 1897. доживјели пораз. Они су у једном дану хтјели да надокнаде оно, што су пуна два стољећа занемарили и пропустили. Они су многе згодне политичке моменте у угарској политичкој хисторији могли искористити за своје народне циљеве, јер су и они сами били дионици цијеле угарске хисторије посљедњих двају стољећа. Али се они нијесу мицали, а Маџари су то њихово мртвило искористили за себе. И док се прије цијело уредовање у опћинама и другим јавним уредима вршило на буњевачком језику, док се сваки опћински биљежник и чиновник морао да заклиње на буњевачком језику, данас од тога свега нема више ни сјене, једино се по црквама сваке друге или треће недјеље говори продика на њихову језику.

Тај су свој немар за народни језик у школи осјетили и сами Буњевци, те буњевачки коледар »Даница« (из год. 1892.) доноси на једном мјесту одговор на и питање, што је досад учинио буњевачки народ с обзиром на школско питање, ово: »Тамо, гдје су му језик из школе, из уреда истискали, увиђа да је фалио, те моли и захтева права језику своме, али је касно (?). Не да се оно тако лако преиначити и променути, на што је он раније пристајао, или чему се он противио није. А онде, гдје би се још могла спасти народна ствар, — један не ће, други не смије, да се овоме или ономе господину не замјери. Па ако би ипак народ ди год настојао, захтевао, да му се језик поштује и не забашурује, онда настоје они зли људи (наши несинови, наша интелигенција, која је свој језик и код куће занемарила) липим одговорити га или ружним застрашити га, е да би се како год уталожио и цилу ствар напустио.«

Ово је лијеп приказ и карактеристика тадашњег буњевачког држања према народним питањима. Болно нас се доимље кад то читамо, али истини не можемо да избјегнемо. Догађај из год. 1896. – оно кобно гласање – то потврђује. Али не смијемо то схватити сувише песимистички, јер је у оно вријеме било и врло одличних буњевачких родољуба, који су »збором и твором« радили на освјешћивању својега народа. Имаде лијепих чланака и родољубних пјесама из онога времена, који показују развијену народну свијест и буђење из мртвила. »Суботичке Новине«, па »Невен« и коледар »Даница« пуне су родољубних чланака и расправа о народним потребама, о чувању и његовању језика и обичаја, о школском питању итд. То је продирало све јаче и јаче у сваки буњевачки дом, али га цијелога још није било освојило. Човјек се мора да заноси, кад прочита ове ретке једног Буњевца-сељака из онога времена: »Зато драга браћо, који сте по нашим буњевачким и шокачким местима и селима, као стадо без пастира раштркани, настојте и негујте сами у своме кругу, код куће, са својим чељадима матерински језик. Пригрлите својски све што је наше. Молитвене књиге, писмарице, новине, књиге, календаре, приповетке итд. све нека служи за очување језика буњевачког. Кад се већ и тица својим перјем поноси, немојмо ни ми своје славно племе, свој липи језик занемарити и затајити, јер ко то чини, то је изрод, тог ће и земља клети...« (Даница, 1892.)

Из тога летимичног приказа видимо, да је у деведесетим годинама буњевачки покрет био најјачи, може се рећи на својој кулминацији, али је након онога пораза у школском питању почео да опада, док је данас готово сасвим престао. Чини се, да су Буњевци клонули, кад су доживјели свој први неуспјех. Донекле није ни чудо, јер су Буњевци након оног својег јаког националног иступа наишли на много запрека код Маџара, који су у њиховом народном гибању видјели опасност за себе. Маџарске су власти будно пазиле на сав њихов рад и осујећивале су све, што су само могле. Год. 1897. забранила је суботичка полиција одржавање буњевачког »великог прела«, које је приређавала »Пучка касина« и које само по себи није носило никакав опасан карактер по Маџаре, јер су та прела била обична велика народна забава, на којој би Буњевци пјевали своје народне пјесме, играли и забављали се. Исто је тако поступала и са омладинским друштвом »Коло младежи«, које је било те године основано, али му власт није потврдила правила, шта више, кад су некоји чланови тога друштва хтјели да се ради тога потуже тадашњем министру Perczelu, што је тада био посјетио Суботицу, полиција је то осујетила, те их министар није ни примио.

При просуђивању народносних прилика и питања у Угарској морамо увијек имати на уму, да маџарска национална политика посљедњих деценија иде за тим, да маџаризацијом оствари идеју јединствене и велике Маџарске. За то нам јасно говоре сви они разни начини изигравања немаџарских народности, које путем закона, које пак другим средствима, особито вјером и црквом, о чему ћу ниже још посебно говорити. Немаџарске су им народности трн у оку и сматрају, да би њихов опстанак био угрожен, кад би немаџарским народностима дали слободу развијања. Али ту је нешто друго по сриједи, оно, што сам већ споменуо, наиме: велика Маџарска од Карпата до Адрије а на рачун немаџарских народа. Отуд и онај познати најновији школски закон од г. 1907, отуд и »Јулијан«, па експроприација хрватске морске обале, отад и оно продирање маџарског капитала у наша економска подручја, а и само питање самосталне маџарске војске иде за тим циљем. Према томе, Маџари морају немаџарске народе пошто пото да помаџаре, а како то тако лако у данашње вријеме више не успијева, не преостаје им друго, него да их спрјечавају у њихову културном развоју.

Наравно, да се немаџарске народности, као Срби, Румуњи, Саси итд. никако не даду да подјарме и помаџаре. Србима је вјера помогла, да су се национално одржали, а много је томе допринио и њихов згодан географски положај. У најближем сусједству са својим конационалима у Бановини и краљевини, они су у сва времена остали у трајном контакту с њима. Уз то су увијек могли да поред црквених пробитака промичу и своје националне или боље рећи, они су под окриљем цркве могли расправљати о својим националним питањима. Позната борба за црквену аутономију прије пар година није била ништа друго него национална борба.

Слично је и с Румуњима. Иако много заосталији од Срба, одржали су се, јер их је географска заједница везивала с Румуњима онкрај Карпата. Из дипломатскополитичких разлога Маџари су њима погодовали, као ни једној другој немаџарској народности у Угарској, те је букурешкој »Културној лиги« било дозвољено, да јавно проводи националну агитацију међу Румуњима у Ердељу.

Још хоћу да споменем и Сасе. Ови су своју народност очували својом властитом снагом и свијести. Без икаква географског контакта с матером земљом, разасути по Ердељу међу Маџарима и Румуњима, они су се до данас сасвим очували и поред свега тога и високо културно развили. Они су најкултурнији аграрни елеменат у Угарској, најмарљивији и најрационалнији господари. Њихова су господарства узорна и најљепша. Својим новцем подигоше многе пучке школе, домове, читаонице итд., све тихим, али свијесним и пожртвовним радом. Јединствен је то примјер борбе и рада и као најбољи узор могао би да послужи нашој браћи Буњевцима.

Ја сам овим можда мало застранио од својега предмета, али сам га се дотакао зато, да читатељ лакше схвати национални развитак тих немаџарских народа у Угарској и да их лакше доведе у поредбу с националним развитком браће Буњеваца. Повратимо се сада опет нашем главном разматрању и промотримо, колико је вјера утјецала на национални развитак у Буњеваца. Добро или зло?

Миховил Т. Томанић, (Свршетак у слиједећем броју).

Види још

• Буњевци и Маџари (Свршетак)

Белешке

1. Чини ми се, да ће ова министарска одлука бити оно, о чему је бивши уредник »Невена« говорио у својим »Некојим разјашњењима«, спочитавајући ми неинформираност и непознавање буњевачких прилика. У својем сам се чланку »О национализовању Буњеваца« осврнуо на тај приговор и позвао га, да ту владину забрану јавно изнесе, што г. уредник није до данас још учинио. Остајем и надаље при својој тврдњи, да је само немар и неслога крива, што Буњевци немају данас своју школу, јер су отада – кроз 20 год. – могли основати конфесионалну школу, како то чине Срби, Румуњи и Саси. О томе ће у току овога чланка бити још говора.

Извор

• Миховил Т. Томанић, Буњевци и Маџари, Југословенска њива, бр. 13, 1918, стр. 219-221