Za ljuven razgovor stojah ja u sjeni
pod jedan lip javor na travi zeleni,
kad vidih vil jednu da k meni doteče,
koja mi rič mednu iz glasa tuj reče:
"Ali si na ovo sunačce izišal, 5
ali je što novo što si tuj sam prišal?"
Pomni me srdačce da ovo učini,
zašto se sunačce sama jur procini;
zato jo' rekoh ja: "Moj cvite rumeni,
sunce me obasja, kad pride ti k meni; 10
a što mi još veliš što sam ja ovdi sad,
ter ako znat želiš, tebi sam kazat rad:
svak koga jur tište ljuvena služen'ja,
on, prave, ne ište od ljudi združen'ja,
da cjelje gospoju razbira od službe; 15
zatoj ja sad stoju sam ovdi bez družbe."
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str. , Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
