Vjerenica hercega Stjepana
Vezak vezla lipa Mandalina
Pod prstenom, još kod mile majke;
Vezuć joj se malo zadrimalo.
Došla majka bile darke gledat,
Pak zaplaka gorko i čemerno. 5
Otkide se suza niz obraze,
Pade Mandi na bijelo lice.
Probudi se lipa Mandalina,
Pak opita svoju milu majku:
„Što je tebi, moja mila majko, 10
Te ti tako grozne suze točiš?
Il je tebi žao Mandaline,
Il Mandina bijeioga dara?"
Al govori lipe Mande majka:
„Ni mi žao, Mandice divojka, 15
Ni mi žao tvog bijela dara,
Već mi žao tebe, Mando moja,
Sto te dado' za erceg Stipana;
Na njeg tuži sva Ercegovina."
Al je Manda majku svitovala: 20
„Ovo[1] jesi, moja mila majko!
Kada čuješ kićene svatove,
Opravi me lipo mrtavački,
Pak ti siđi na bijelu dvoru,
I dočekaj u dvoru svatove! 25
Pa kad dojde erceže Stipane,
Ovako ćeš njega opitati:
„Što si došo, erceže Stipane?
Tvoja Manda davno je umrla."
Ako rekne, moja mila majko: 30
„„Vodi mene na to novo grobje!""
A ti reci, moja mila majko:
„Ovdi u nas rđav adet ima;
Kad divojka pod prstenom umre,
Ne dadu je u grobje kopati, 35
Veće-no ju u vodu bacaju."
Istom ona majku naučila,
Al se čuli bubnji i svirale.
Majka uze Mandu opravljati,
Opravlja ju lipo mrtavački, 40
Pa izajde na bijele dvore.
Pa tu zače grozne suze ronit.
Kada dojde erceže Stipane,
Kada dojde u bijele dvore,
On zagrli staru milu majku, 45
Zagrli ju, u ruku poljubi,
Pak je njoje tiho govorio:
„O, punice, lipe Mande majko!
Što je tebi, te si zaplakana?"
Ona njemu lipo odgovara: 50
„O moj zete, erceže Stipane!
Moja Manda davno je umrla."
Udari se erceže Stipane,
Udari se rukom po kolinu;
Kako se je lako udario, 55
Na kolinu zdrava čoa puče.
Pa govori erceže Stipane:
„O punice, lipe Mande majko!
Vodi mene na to novo grobje,
Da iskopam lipu Mandalinu, 60
Da ju nosim mojoj miloj majki.
Moja majka mlogo bilje znade,
Ne bi li mi oživila Mandu."
Al govori lipe Mande majka:
„O moj zete, erceže Stipane! 65
Ovdi u nas rđav adet ima;
Kad divojka pod prstenom umre,
Ne dadu ju u grobje kopati,
Veće-no ju u vodu bacaju."
Al govori erceže Stipane: 70
„Otvori mi šarene sanduke,
Da ja vidim lipe Mande dare,
Bi l' mi mogla svate darovati?"
Majka njega penje na čardake,
Kazivala pribijele dare. 75
Kad se Stipan natrag obrnio,
Al ti Manda pod pokrovom leži.
Tad povika erceže Stipane,
Tad povika kuma i divera:
„Dones'te mi oganj žive vatre, 80
Da naložim Mandi na srdašcu,
Ne bi li se probudila Manda!"
Donese mu oganj žive vatre,
Pa naloži Mandi na srdašcu:
Nit se Manda miče, nit pomiče. 85
Tad zaiska zmiju prisojkinju.
Donege mu zmiju prisojkinju,
Metnule joj za nidarce mladoj:
Nit se Manda miče nit pomiče.
Ništ' ne staje erceže Stipane, 90
Već se maši rukom za nidarca;
Mal se nije nasmijala mlada.
Kad je pošo erceže Stipane,
Pita kćercu mila stara majka:
„Tako t' bora, kćerce Mandalino 95
Kako nisi jauknula mlada,
Kad ti oganj na srce staviše?
Jal kako se nisi uplašila,
Kad ti zmiju za nidra metnuše?"
Al govori lipa Mandalina: 100
„Kad mi oganj na srce staviše,
Mal ne reko': jao mila majko!
Kada zmiju za nidra metnuše,
Onda malo ja ne džipi', majko!
A kad rukom za nidra se maši, 105
Onda, viruj, moja mila majko,
Ne mogo' ja smija uzdržati."
Iz starog Babukiceva rukopisa
(od god 1798.) str. 152.
Iz Požege.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
