Kad začu Porcija vrijednoga ljubi smrt,
život joj dodija, odliči sebe strt.
Podri mač da zaklat bude se. Skočiše
rodjaci za ne dat učinit što htiše;
na silu oteše oružje iz ruke, 5
i karat počeše da je tej odluke.
Tijem kliče: „Zašto me ovako cvilite
i mukom većome pustit duh silite?
Nemilos vaša to j', tašte su tej nadi,
neg huđi poraz moj, dosadna čeljadi! 10
Sto muž moj, što stvori otac još, očiti,
da nî trud najgori človiku umriti.
Kad živ taj veće nî, s kim obrah sveđ živit,
život je smrt meni, a smrt će život bit.
Ne stoji ubit se u gvozdju samomu, 15
ni može branit se život oć nikomu".
Rekši toj, žeravom zajazi sve grlo,
i pođe k Brutu svom umorom tijem hrlo.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 217-218, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.