Sâm se sam ja zabil jes' li ti on cvitak
komu sam izrabil na službi vas žitak,
jer viđu gdi ljepos ponosiš od mene,
ter srci mom krjepos i život vas vene.
Spomen' se u sebi kad reče: "Dokli sja 5
sunačce na nebi, tvoja ću biti ja!"
Mnjah prî ću sčekati skončan'je od sebe
negli ću plakati ovakoj za tebe.
Vim da će me rane žalit svak ljuveni,
videći da brane oči se tve meni; 10
ner kad me pogledaš kako stvar tuđu prem,
milos mi li ne daš ter tužan zatoj grem.
Da smišljaš ljuven trud ki paću svaki hip,
rekla bi: "Prav je sud dat sluzi pozor lip."
Oh, ali ne haješ ognjeni on pakal, 15
ter još trud zadaješ ki me je razmakal?
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str., Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
