Svu je moć stavila, da me zla dobavi,
nakazan nemila ka je smrt ljubavi.
Obstupa sa svijeh stran, dajući priku rat,
jeda bi mogla stan u srcu mom imat,
za u njem porazit ufanje svršeno 5
i oganj ugasit kim gori ljuveno,
kako val privrli, čim s plavi rve se,
nastoji i hrli, da u nju uljeze,
i netom u oblas ima je, učini
da ođe svoj trg vas u morskoj pučini. 10
A ja ki ne bih živ ne ljubeć mogal bit,
stojim joj suprotiv i ne dam k sebi prit.
Lje svakčas gdi veću odkrivam u njoj moć,
strah me je, da neću branit se dugo moć.
Mnim ovu nakazan kralj vrle propasti 15
od sebe posla van, da mu nî s napasti,
ter na svit priđe tad pakljen duh gori svih?
omraza i nesklad od milijeh do drazih.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.177-178, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
