— 25 —
— Мени и мојој баби литар је доста! А што ћемо? То нам је толико, да помало уживамо!
Чича се смијао, али му очи плакаху — није било видјети у њима суза, али му израз бјеше плачан. Протегљасти образи, добро избријани, бијаху нагнути, испијени; бркови просиједи, дугуљасти; зуби црни. Одјевен је био господски, у „комплету“ пепељаве боје, са добро укрућеном, чистом кошуљом.
— Тако, чича, тако право имате! вели Душан праштајући се.
- Хајте збогом! Лака ноћ! Идете на чашу пива, дабогме!
— Сиромах! рекох ја, пошто се одмакосмо . . . И тај поред свега „уживања" носи ружно бреме! . . . А реци ми, молим те, ко је онај болесни Грујица, што нас онако љубазно погледа?
— Он је ћак учитељске школе. А онај други што се под чесмом пљуска, он је богослов. Оба су Ере (Ужичани). Баба, код које
