— 19 —
веселе. Она заокружи главом по сусједима, назва старици под прозорићем „добар вече“, па сједе достојанствено. Раја стојаше понизно, па, на њен миг, преклони се, као да саслуша заповјест, а за тим уће у кућу и носећи повелику црну скленицу отиде из дворишта. Кума стаде дозивати:
— Бела . . . Бела моја, ди си ти? Оди, оди код мамице тоје, оди!
Крупна, као снијег бијела мачка, изиде из куће и скочи на крило жени. Баба испод прозора одмахну главом и рече, изговарајући јужњачки:
— Бјеше ти се, богме, препала Бијала мало прије у ономе ршуму!
Дебела кума настави тепање, наглашавајући њеке ријечи:
— Нисам се, реци, бако, ја пепала! Никада се ја не пепадам! Немам се за што бојати, ни стидети, а нека мисли ко сто оце и нека шјак геда своје мивице!
2*
