63
га онда нико није знао: Како, пак, г. Дринов злоупотребљује име и ауторитет Вука, види се из ове његове фразе: „признавши без сваких ограда москопољску књигу за споменик бугарски, Караџић је тим самим исказао свој поглед и на језик Дебрских словена.“
Наводећи Григоровића г. Дринов помиње како је он (Григоровић) први указао на то да се македонски словени деле на племена, али избегава да спомене што Григоровић наводи да оних племенских имена нема у Бугарској. Исто тако Дринов неће да каже, како Григоровић вели да је у Македонији у употреби реч бугарин а не блгарин, а то је, као што ћемо доцније видети, врло важно.
Даље видимо да је Верковић за г. Дринова ауторитет на који се он радо позива и по коме своје „штудије“ чини. Како се, пак, Верковићев рад у правих научника цени, ми смо већ видели, те о том нећемо овде више говорити. Али ћемо споменути нешто што врло јако карактерише г. Дринова и што показује његову објективност научну. Да би рђавоме и несолидном послу Верковиђа прибавио неку цену, он „вешто“ бележи како је зборник Верковићев штампан у Београду 1860 године и посвећен кнегињи Јулији! Заиста јак доказ! Само што је г. Дринов заборавио да је и збор-
