"Како је природа дивно украшена, какав поредак у природи гледа смртно око наше! Оно дрво, које је у пролеће цвет увенчавао, сада зрелим плодом оптерећено је клонуло к земљи; како је чист, благ и мирисом испуњен јесењи ваздух овај, којим дишем, и који све крепи и оживљава! Ове зелене цвећем украшене ливаде око мене увесељавају очи моје; ово слатко многогласних птица певање које слушам пробија ми срце моје. Онде тихи жубор преко камена кристалних поточића приводе ме к слаткоме сну. Оно лако по врховима лиснатих дрва ћарлијање зефира баца ме у слатку неку меланхолију и дира ме у срце! О мили пределу који срце моје вежеш; о невина моја радости која никаквом посрнућу, никаквој измени не подлежеш! Срце је моје заиста изабрало за себе оно благо у којем налази пуно своје задовољство и које му се нигда отети не може. Оно је сазидало срећу своју на природној красоти, те му је она постојана, као што је природа постојана"
Овако наш млади Тихомиљ једно јесење јутро у тихој пустињи усамљен, недалеко од Колумбине у себи говорише. Препуштен тако лепим мислима о природи, опише га слатка осећања,
