Page:Dragutin Ilić - Hadži Đera.pdf/13

Ова страница није лекторисана


- Хајде, Милоје, хајде; није добро стајати овде, - рече игуман, и сам потресен, па поведе Милоја. Овај без икаква одупирања пође, пусти се да га воде како му драго.

Један средовечан сељак издвоји се из гомиле, скиде фес и приђе игумановој руци:

- Хаџи-духовниче, пођи и ти с нама?

- Бог нека се смилује души покојниковој! -одговори игуман.

- Ето вам оца, законоше, он нека иде, a ја шта ћу вам?

- Велим, лакнуће и оној старој души, ако и тебе види на даћи.

- Е, мој Рупићу, - уздахну игуман, - тешко и њојзи и мени! Нити ће она дахнути, докле год буде гледала три синовља гроба, ни ја, гледајући деветнаест укинутих глава, што их скиде небратска мржња.

Рупић заћута.

- А ти ме још зовеш тамо! Јадна децо, - продужи игуман, више за се. - Ето, шта чините. Искривисте се, потуристе образ и веру, па ме опет зовете за софру, да једем и пијем самртну онима што још живе. He могу! He могу! - рече, а натуштен му поглед севаше плахо. - Зар да слушам, како за главу убијенога спремате ос-вету другој, братској глави?

Мада ове речи нису нимало годиле сељацима, који стајаху смерно, оборених глава, они му не одговорише ни речи. Једини Рупић као да је смишљао, како да му одговори, а да га не увреди.