Page:Dragutin Ilić - Hadži Đera.pdf/12

Ова страница није лекторисана


грунуше сузе, грунуше као набујали поток, коме је устава сметала, да се на све стране разлије. „Јаох, брато! “јаукну и паде на лешину братовљеву, зарони лице на груди покојникове и силно зајеца. Старица такођер врисну, па обема рукама загрли жива и мртва сина. Жене прискочише и почеше је дизати.

У томе часу ступи у гомилу игуман, који је из своје ћелије изашао, застаде мало пред жалосним опраштањем, па онда такну руком старицу:

- Немој, Анђо, немој! He ваља вређати Бога!

- Није од Бога, оче духовниче! - јекну старица, а отима се од жена, што је од мртваца одвојише. - Крвници гa сатрше!

- А ти бар погледај на ово, што ти је живо, не коби њега.

Које због изнемоглости, а које и са речи игуманових, старица се мало утиша. Стојећи над сином, само је тихо јецала, а сузе јој једна за другом капаху на снег.

Још један последњи јаук, што се оте, разлеже се кроз снежну вејавицу, па се изгуби под облаке. Над свежом земљицом узвишене хумке вејао је крупан снег и облагао је својом белином. Анђу су узеле жене међу се, па су пошле напред, тешећи је да не запева. Милоје, који је стајао још украј гроба, бленуо је несвесно и немо у дрвену крстачу, на којој виси пешкир, последња милошта мајчина срца.