Сад пратиоци начинише тесан круг око сандука, над којим се наднесе старица, па, јаукнувши што је грло доноси, поче нарицати. Нема очију, које не би заплакале, слушајући оно сетно нарицање, што га српска сељанка над телом урмла сина извија. To није само јаук, што се час о час разлеже по долинама и брдима, то је песма раздерана срца, препуњена тугом и болом, што се као широки, невидовни талас разлива по зраку, трепери по сухоме грању, које се лагано ниха и суморним шуштањем уплеће у запевку, па се отуда, као сетан шум, узноси даље, тихо се доима људске душе, а срце ни само не зна како заплива у ове таласе, тоне, губи се, нестаје га и грца у општој тузи. Тепање мајчино, која, обливена сузама, мисли да ће пробудити усахнуле очи јауком, што од времена на време прекида сетну мелодију, разлеже се по гори и дољи.
Гомила пратилаца, оборених глава, слуша мајчину запевку, а када одјекну последњи стих нарицања, кад мајка јаукну: „Што си ми се понео, сине? Јеси ли загрлио браћу? Јеси ли им казао, како мајка не суши очију?” замаглише и најтврђе очи. Жене ударише у гласно јецање, а људи окретоше лица у страну и почеше отирати рукама маглу, што их засењаваше. Милоје, њезин син, што је водио вочиће, згужвао фес у клупче, па њиме затискује уста, да не би заплакао. Али кад мајка врисну: „Сине, буд’ мајку ос- тави, што брата не пожали!” њему
