Page:Dragutin Ilić - Hadži Đera.pdf/10

Ова страница није лекторисана


Она запевка час о час умукне, да мало после још јасније одјекне преко шумарака и узане удољице, што између горских повијараца слази манастиру Моравицама.

He постоја мало, а кроз снежну белину зацрне гомила људи и жена. Гологлави газе по завејаној путањи, за сељачким саонама, у које су прегнута два ситна, мршава вочића. У саонама је мртвачки сандук, уз који је прислоњена грубо истесана крстача. Уз вочиће гази гологлав младић, оборене главе, те их води. За саонама ступа гомила гологлавих људи и жена, а међу њима омалена старица, која из гласа нариче за самртником. Две је жене воде под мишке, а она изнемогла, као сломљена, клеца за саонама.

Тупи јеци дрвенога клепала, које замењује звона, тужно одјекују над спроводом, који побожно и полако ступа напред. Пред маленом црквом засташе мало, те четворица њих примише из саона сандук с покојником и пођоше за младићем, који понесе крстачу, газећи по дебеломеслоју снега, ка ископаној раци, што ниже цркве зјапи. За крстачом ступа калуђер у епитрахиљу. Носиоци спустише сандук крај раке и калуђер започе опело, прекађујући самртника и пратиоце тамљаном, што се пушио из земљана сасуда. За овим изли преко целога самртника у виду крста вино и уље, отпоја Вечнаја памјат и даде знак да се сандук заклопи и спусти у гроб.