Ali u to crnci uzdani,
Kazlar aga kiem naredi,
djevojčica cviet izbrani
iskat' s' carske zapoviedi,
skenderinske od krajine 5
bivši obašli svaki dio,
pak bosanske kraljevine,
i gdi je Herceg gospodio,
zaplieniše oda svudi
tužniem majkam kćeri iz krila, 10
ke proklinući udes hudi,
još ne taže grozna cvila:
kćeri, izbor su ke gizdavi
od plemena i od mladosti,
u ke blaga narav stavi 15
s' lica uresom sve dragosti.
S' liepiem plienom tiek najpreče
k' Carigradu upravljaju,
od kojega ne daleče
Kazlar agu susretaju 20
Š njim u družbi svi jedini
u grad slavni prešno hode,
tere nagloj u brzini
robinjice s' sobom vode,
ke na svietla hadum vrata 25
prikaživa, ko car želi,
i najdraža njemu plata
bit' će, kad ga obeseli.
Porad toga skup gizdavi
u polu krug liepi izredi 30
prid pristolje, gdi u slavi
uzvišeni Osman sjedi.
Ne vidje se vik na svieti
l’jepše mnoštvo ikad prie,
niti srećan bi nazreti 35
saraj išta uresnije.
Jak da blago u proljeće
pomnom rukom tko sastavi
raspršano ke je cvieće
niklo u polju, i u dubravi, 40
ter naravne tej urese,
koji krune zemlju plodnu,
u perivoj svoj prinese
za raskošu sebi ugodnu:
tako u saraj s' svake strane 45
prikupjene sad vide se
sve naj’jepše vile izbrane,
ke pod nebom nahode se.
Onoj zora svikće iz lica,
sunce ovoj je u očima, 50
mnoziem trator i ružica
capti miliem na ustima.
Jedne podsmieh blazni draže,
zlatni druge pram od kosi,
plemstvo stupom njeka kaže, 55
stas ponosno njeka nosi.
Ali kako vrh nebesa
nad sve zviezde sja danica,
tako slavom svietla uresa
svieh pritječe Sunčanica. 60
U nje rajskom licu sjaše
taka liepos puna dike,
da na svietu ne imaše
tač gizdave igdje slike;
jer u jednoj njoj skupjene 65
sve lieposti nahode se,
ke u iniem razdieljene
na po na se svaku rese.
Car pomnjivo čim razgleda
sve razlike njih l'jepote, 70
zatravi ga ona ureda,
i sa sviem mu srce ote.
Nu smućene kroz urese
žalosna joj kaže slika
boles, zaman ka krije se, 75
kad je teška i velika.
Niz rumeno lice svoje
ona roni suza vire,
a sram časni obtek'o je
svietla obraza čiste lire. 80
Suze i prami raspršani
ne otimlju njoj lieposti,
a od oči zrak sunčani
draži siva sred žalosti.
Pozna boles car skrovenu, 85
ka joj gorko srce mori,
ter da je smiri ucviljenu
milostivo njoj govori:
s' koga uzroka, s' zgode koje,
plemenita djevojčice, 90
tač neredno smućeno je
gorkiem cvilom tvoje lice?
Srce odkri mi na uzdanu,
jere car te čuti ne će,
samomu se odkri Osmanu, 95
je da on smiri tvoje smeće.
Sunčanica najgorući
uzdah k' višnjem tad upravi,
ognjenito vapijući,
da je nebeska vlas izbavi, 100
i da carsko srce gane
omekšano nje riečima,
ter slobodna da izostane
u pogibniem tiem časima,
za da djevstva lier pribieli, 105
koga bogu jur prikaza,
neockvrnjenoj on udieli
do smrtnoga čuvat' časa.
Čim u nju se svak zagleda
željan, usta da otvori; 110
ne smeta se ona i preda,
nego ovako progovori:
Slavni care pričestiti,
uljudna me tva rieč blaga,
da ti budem srce odkriti, 115
pokripiva i primaga.
U ćaćka sam kći jedina,
ki oslieplje cieć žalosti,
dvanaestoga kad mu sina
smrt oplieni pri starosti, 120
ter jednoga po jednoga
kratko u vrieme čim umori,
zledi starca žalosnoga
povriegjajuć većma otvori.
I svršio s' hude česti 125
bio bi dnevi, ke još traje,
nu ga vrieža sred bolesti,
da mu živa kćerca ostaje.
Аl’ sad i ta kći ljubljena,
ka je razgovor njem jedini, 130
kad mu je iz skuta ugrabljena,
što da starac tužni učini?
Nejak, ubog, pus ost'o je
jak posječen dub u gori,
tim za mnome vapio je 135
smrt za milos, da ga umori.
Tužna ćaćka nad sve ine
tko da bolna razgovori?
tko li mu oči, kad primine,
pomnom rukom da zatvori? 140
Napokonje tko da časti
mrtvu tielu sprovod spravi,
ter djedova u grob tmasti
kod sinovljieh kosti stavi?
Svemogući care od cara, 145
ah, milostiv danas budi
vrh uboga sliepca stara
nesrećnijega od svieh ljudi;
i na suze me se gani,
koje l’jevah svega puta, 150
od kad aga tvoj poslani
iskinu me ćaćku iz skuta.
Nek ti on gorke me nemire,
i moj grozni plač svjedoči,
nepristojno ki mi izvire 155
već iz srca, neg' iz oči.
Zaklinjem te neumrlieme
duhom sveca Mahumeta,
i imenom čestitieme
tvoga slavna ćaćka Ahmeta: 160
Pusti, ah, pusti k' ucviljenu
ćaćku kćerca da se odili,
da je ne plače ugrabjenu,
ko sinove mrtve cvili.
Vjekovita bit' će slava, 165
kom će tvoje slovit' iine,
svaka okolo kad država
blagodarstvom zamni tvime.
Toli mojiem uzdasima
i suzam se ne smiluješ, 170
nego carskiem u dvorima
ostati me usiluješ; .
mu ćeš ruku bez ljubavi
imat', srce ne nikako,
jer u ćaćka svu postavi 175
rados, ljubav, dobro svako.
L'jepše od mene izaberi
u ovem skupu djevojčice,
ke će stavnoj bit' ti u vjeri
dobrovoljno ljubovnice; 180
mene opeta k' ćaćku momu
na rodjeni dom povrati,
prie neg' starcu žalosnomu
dni pokonje smrt prikrati.
Sunčanica jur besjedit' 185
prista, a muk posta u stanu:
car dvoumi što će odredit',
na ku li se vrnut' stranu.
Slobodu joj ako vrati,
gubi izbrane cviet lieposti; 190
ako milos njoj zakrati,
pun se kaže nemilosti.
Ali krepos u carskomu
srcu nad. sva jer gospodi,
dobitnica u trudnomu 195
pohotjenstva boju izhodi.
Triebi je dakle, srcu svomu
da naiprie uzdu stavi,
i gospodi sebi istomu,
tko car hoće biti pravi; 200
jer tko vladat' sve požude
i sve volje jaki nije,
ko da drugieh vladat' bude,
i kraljevat' da umije?
Tim er ne će da se oprieči 205
gorkom cvilu, kiem ga ustrieli,
vedriem licem, blagom rieči
u način joj dvoran veli:
Stavi, svietla diklo izbrana,
svrhu stavi tvojoj smeći, 210
moga srca smilovana
žudjenu ćeš milos steći.
Niesam silnik ja nemili,
ni zlosrde tako ćudi;
u ljubavi, a ne u sili 215
car gospodit' srcim žudi.
Bog ukloni, da tužnomu
starcu skratim što je života
po putu činim momu,
da izostaneš ti sirota. 220
Tim slobodu ne nadanu
povraćam ti drage volje,
jer tva krepos stječe obranu
sred žestoke sve nevolje;
krepos, koja posred truda 225
vele veće svjetlja sinu,
neg' sunčani zrak, od svuda
kad rastjera noćnu tminu.
Daj da ćaćka ljubljenoga
živa nagješ kako želiš, 230
ter došašća porad tvoga
sliepa starca obeseliš:
nek za jedno dni čestite
nakon prika toli udesa
u radosti provodite, 235
dok sudjeno jes s' nebesa.
Osman prista: Sunčanica
k'o oda sna da se budi,
još ne vedri tmasta lica,
slobodna se još ne sudi. 240
Jak pomorac sred pučine
kad se uzbuni morska sila,
ter prostem noćne tmine
vrhu plavi crna krila,
za sve luke kraj žudjeni 245
zrak mu zore očituje,
da se topi jošte scieni,
i seb' istom ne vjeruje.
Аl’ kada se opojavi,
ter se spozna slobodjena, 250
pade caru, ki je izbavi,
grlit' noge i koljena.
Tad nje srce slobodjeno
od čemerne bi žalosti,
i na lice ucviljeno 255
vratiše se svoje lieposti.
Nu niz obraz razvedreni
tihieh suza još vir grede,
i na vratu ne izredjeni
zlatni prami još joj sjede. 260
Tim zavapi priuzeta
ne nadane od radosti;
Care nad sve kralje od svieta
veći vlasti i kreposti,
kako tvu ću uzmnoženu 265
veličinu proslaviti?
ku li har ću dopuštenu
za slobodu odvratit’ ti.
Jednom rieči dva života
ćaćku, i kćeri ti povrati, 270
čim mijem molbam tva dobrota
dostoja se smilovati.
I ako je veće od slave
pridobiti sebe istoga,
neprijateljske neg' države 275
posred boja krvavoga;
s' vjekovitom danas časti
ti hrabrenstvo veće objavi,
neg’ pod jaram tvoje vlasti
da kraljevstva sva postavi. 280
Ja ću mjesta sred rodnoga
blagodarnos tvu kazati,
ja ću vriednos djela ovoga
glasovito spoviedati.
Oznobit' ga od vremena 285
neka moćna nie diljina,
neka dikom tvoga imena
svaka slovi pokrajina.
Tad car svietlieh iz pohrana
zlatni ogrljaj njoj dariva, 290
nek se toli srećna dana
harna svegjer spomenjiva;
naravne joj ter l'jepote
u napravi ures sine,
i careve od dobrote 295
vazda uzdiže veličine.
Pak naredi, k' rodnoj strani
da je hadum četa odprati,
ter je putom služi i brani
dok na očin je dom povrati. 300
Istina je dake očita,
da gdi ljudske nije obrane,
u najtežiem zgodam svita
na pomoć nam višnji ustane,
koji putim ne smišljeniem 305
promjenjiva hude udese,
ter uzdasim podniženiem
vjernijeh svojieh smiluje se.
Tim u trudim nie zamani
ufat' pomoć zgar s' visina: 310
jasna zora, zrak sunčani
iza noćnieh sliedi tmina. .
K' Smederovu čim se upravi
slobogjena Sunčanica,
car razgledat' skup gizdavi 315
uze ostalieh robinjica.
Svaka mu od njih na po na se
svom l'jepotom srce veže,
tim ne pozna, ni stavlja se,
ke ga ures već priteže. 320
Аl’ najposlie nada svime
dvije odabra Grkinjice,
kieh s' l'jepotom resi i pleme,
ter sve nazva vjerenice;
kieh pridava svom vjernomu 325
Kazlar agi, da ih bude
vriežat' dvoru u carskomu
za ugodne sve razblude.
Sve što izbranieh jes naprava,
za kiem ženska narav gine, 330
dariva im, nek gizdava
njih l'jepota većma sine,
za da od puta kad dugoga
počinule budu u lasti,
za dana se žudjenoga 335
mogu spravit' pirne časti.
Dočim svietla ta priprava
u carskom se dvoru čini,
sred tamnice Krunoslava
suzna u mrkloj osta tmini. 340
Ter čim lupi silniem mahom
gvozdovitieh zatvor vrata
sva protrnu ledniem strahom,
svu je bojazan smrtna hvata.
Naježen joj cieć pripasti 345
uzdignu se vlas na glavi,
ćuteć tamne sred propasti,
da je izdajni paša ostavi.
Tim ko dubjem vjetrić kreće,
аl’ ko slabiem klasom trese, 350
tako i nju, pače veće
ne nadana zgoda ustrese.
Na okolo svod se obzire,
je da odkle god zrak joj sine;
ali ino ne razbire, 355
neg’ samoću, strah, i tmine.
Nu kad vid se zasliepljem
na naravno vrati biće,
strašnu sliku kako u sjeni
vidje na zrak tmaste od sviće. 360
Ne zna neman аl’ strašiva,
al’ je u ljudskoj čovjek puti;
stupa i stupaj uspregnjiva,
i nenadni lapat ćuti.
Ne uzda se proć' naprieda, 365
jer još sumnji da se vara,
ali očito već ugleda
nesrećnoga tamničara.
U kosmurah vas je obrast'o,
vlas niz pleći smršen pada, 370
suho lice, bliedo i tmasto
zagunjasta grdi brada.
Teškiem su mu verigami
zakovane obje ruke,
teži okovi na nogami 375
uzroče mu hugje muke.
Poharani Krunoslava
uprie u obraz sve ženice,
аl’ nikako ne poznava
Korevskoga bana lice. 380
Zamjera opet i razgleda,
je li on oni, koga žudi:
raduje se, nu opet preda,
privarena čim se sudi.
Ali srce, ke ne vara, 385
čim dohodne sluti česti,
Korevskoga gospodara
sviem krenućem njoj naviesti;
unutrnjiem veleć glasom:
On je, on isti, nie sumnjiti; 390
a ona istiem se sunu časom
radosno ga zagrliti.
Nu veselje malo od časa
u gorki se jad obrati,
bliže joj se kad prikaza, 395
ka tamničar tužni pati.
Razgleda ga, i u njem pazi
novo obličja pritvorenje,
toli bo ga priobrazi
dugo robstva zlopatjenje, 400
Tač lavica, koj pogine
još nejaki porod mili,
brda obija i planine,
u svakoj ga ištuć spili,
kad dugoga nakon truda 405
u divjačnoj pusta strani
iznagje ga, gdi ga huda
lovska sila smrtno izrani,
ne razbire, ali veću,
jer ga steče, rados ćuti, 410
ali jaču kuša smeću
njegov pazeć poraz ljuti.
Tim protivniem krenućima
odol'jeti jer ne može,
gine rieč joj na ustima 415
i gorko se prinemože.
Gizdavoga svoga lica
svu izgubi svjetlos milu,
i izčeznuta zemlji nica
pade slična mrtvu tilu. 420
Zapanjeni ban smete se
videć nenad, ka se zgodi,
još ne pozna ni tko ul'jeze,
ni za uzrok koji dohodi.
Jer ugrskoj u haljini 425
buduć ona priobučena,
sliku i način muški hini,
tim je Ugrčić mlad scienjena.
Аl’ pomnjiviem kad očima
on razgleda drago lice, 430
pozna običniem po činima
svoje obličje vjerenice.
Izčeznutu prid nogami
čim je pazi, već boli se,
neg' što u teškiem verigami 435
on zakovan nahodi se.
Sve što može, sve što umije
pomoći joj ište dati,
da pojavjen kolko prije
bjegući se duh povrati. 440
Nu kad ona razabra se,
i smućene oči otvori,
videć draga svoga uza se,
slabiem glasom progovori:
Ti li si ovo, tva li je sjena, 445
o Korevski bane uza me?
al’ snim, ali probudjena
sred ove te pazim jame?
U kom biću, u kom mjesti
nahodim te tužna roba 450
ukopana s' hude česti
jošter živa u dno groba!
To t' tolike podnieh trude
tvoje istući drago lice,
samo jade tve prinude 455
da prie vide me ženice?
Nu što velim? Trude gore
za tebe bih ja podniela,
ni bih se obit' rieke i gore
drugi opeta krat štedjela, 460
za da poznaš, da u vjeri,
ku ti podah, himbe nije,
a plam novi, ti razberi,
da se u srcu tvom ne krije.
Srećnija bih mnogo bila, 465
da sam onda mrtva ostala,
kad mi o tebi čut' bi sila
sve što sam se naslušala.
Svud glas leti pun prikora,
Rizvan paše kćer Ljubicu, 470
suproć časti bez razbora
da si obr'o vjerenicu;
ružni glas me jak no ognjeni
tries iz vedra neba udari,
da vjerenik moj ljubjeni 475
radi takoj o privari.
Tko se mog'o nadat' viku,
da će Poljak glasoviti
svietla imena svoga diku
tač sramotno pocrniti! 480
Kako ikada, ali komu
da na svietu već vjerujem,
o vitezu Korevskomu
kad nevjeru taku čujem!
Ovako li ljubav moju 485
prem neharno zaboravi!
Ovako li vjernu tvoju
Krunoslavu ti ostavi!
Ah, s' krivine druge koje
nezgoda me je saj dopala, 490
izvan samo srce moje
jer sam tebi darovala?
Ne znam ko te zemlja uzdrži,
ko te srde ne prožderu,
ko te silni tries ne sprži 495
kad potlači čas i vjeru.
Ostavi me, ali ostavi;
me te srce ostavit' ne će,
nu izdane cieć ljubavi
svegj ćeš kušat' gorke smeće. 500
Аl’ ban, kom se posred tmine
u nje licu sunce objavi,
nahodeć se bez krivine
prisieca joj rieč, ter pravi:
Nemoj, liepa Krunoslavo, 505
u najprvoj tvoj namjeri
na me sumnjit' i nepravo
o mojoj se tužit' vjeri:
jere jezik bi himbeni,
laživi ti glas donie, 510
da ma ljubav sad u meni
stavna, k'o bi, veće nie.
Vazda vjeran ja sam bio
u sužanstvu k'o u slobodi,
onoj, koj sam poklonio 515
srce, da ona njim gospodi.
I da rieči me su istine,
trud ti ovoga robstva kaže
većma umnožen rad vrline
neharnoga Rizvan paše, 520
ki ne bi se suproć meni
kaz'o ovako prem nemio,
da njegovoj kćerci scieni
da ja sam se zavjerio.
A što ona milostiva 525
miem se tugam zaboljela,
to je spomena jošter živa
me blagoće od nje htjela.
Nu da me je i slobodila,
da rob ovdi ne boravim, 530
je da bi me tiem stravila,
da te pri njoj ja ostavim?
Prie bi rieke tiek nazada
k' rodnom viru obratile,
prie bi gore morska stada 535
svoga iz skuta porodile,
nego ja bih, ma razbludo,
i jedini moj pokoju,
kroz izdanje toli hudo
ostavio liepos tvoju. 540
Prem duboko usadjena
u pameti moj stanuje
vjera davno uhićena,
ka me s' tobom zavežuje.
Od kad tebi darovano, 545
ovo srce žive u tebi,
nit' je bilo obećano,
nit' će itkomu bit' pod nebi.
U dne, u noći, u snu, bdeći,
prid očim si svegj mi stala, 550
tebe mis'o ma sliedeći
ni čas jedan nie pristala.
Tim tko može tvu ljepotu
van smrti mi same oteti?
I što sad sam u životu, 555
to je, er te ufah još vidjeti.
Ovo ufanje često ustavi
silu groznieh mojieh suza,
a spomena tve ljubavi
oblakšanje bi ovieh uza. 560
Jer zavezaj moj jedini
k'o bi meni tva l'jepota,
tako ne će bit' mi ini
do skončanja od života.
Za to, mila ma ljubavi, 565
jur samiri srce tvoje,
i neprave sumnje ostavi,
ke tve uzroče nepokoje.
Ove rieči sadružene
bana uljudniem s' načinima 570
utažiše uzbunjene
sumnje u trudniem nje mislima.
I er često huda smeća
ne nadani mir porodi,
i rados je svegj najveća, 575
iza suza ka dohodi:
tim sred stana smrknutoga
za sve robstvo već ne haje,
jer u družbi draga svoga,
i u tamnici mirna ostaje. 580
