Neka znaš, ružice, meni su s boljezni,
meni su s tužice ovake ljubezni;
zač koji dan tebe ne vidi sluga tvoj,
ne vidi sam sebe ni takođ život svoj.
To li grem rumeni da združu tvoj obraz, 5
čini se jur meni sto godin svaki čas.
Kad li se u tvoj dvor, moj venče, viđu ja
gdi svaki razgovor meni se steć prija,
tada ja začnu vas srdačcem jur cvilit,
kolikrat mišlju čas ki nas će razdilit. 10
A zatoj, ružice, jesu li s boljezni,
jesu li s tužice ovake ljubezni?
Jer kad se ja s tobom, moj cvite, razdilju.
jakino sam sobom razdijeljen uscvilju,
ter veće trpiti ovi jad ne mogu 15
negoli vapiti odlučih prem k Bogu,
jeda kad od usti od mojih sliši glas
ter meni dopusti za milos ovuj vlas,
za milos ovu čes da duhom satvorit
mogu se kad ures želim tvoj podvorit; 20
neka se vazda ja, kad hoću, namiram
gdi tvoja lipos sja ku k suncu primiram.
Nu kada tko s tobom ne bude u dvoru,
da s' opet sam sobom isti ja pritvoru,
neka se u tvoj kril pobludim ljuveno, 25
neka mi ljuven stril izvidaš svršeno,
koji me sve vridi, koji me skončal jes,
kad godi po sridi ne vidih tvoj ures.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str. , Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
