Liječnik i za nevolju — Le Médecin malgré lui/1
| ←Насловна | Liječnik i za nevolju Писац: Молијер Šena prva |
Šena druga→ |
Petar: Neću za ništa ni pohitit i kad ja govorim ti u se dušu; ja zapovijedam, a ne ti, jes' me čula?
Dživa: Počuj ti mene. Ja hoću da ti živeš na moj način, kako je meni drago; ja se nijesam udala za te za trpjet tvoje mahnitosti.
Petar: Trudne pàtīge imat ženu! i dobro govori oni vlastelin (Bog mu dô dobar dan) da je žena gora nego vrag!
Dživa: Gleda кô vrla čovjeka zajedno i s tezijem vlastelinom!
Petar: Tako je, vrla čovjeka. Nađi mi drugoga od moje ruke kô mene, koji umije isjeć drva i slagat bremena kako i ja, a pak u svemu temu govorit ljucki od mnogo stvari; koji je služio za djetića u onega vrlovitoga liječnika Sarapina cijele šes godina dana i koji je bio naučio još u djetinstvo i legat i pisat.
Dživa: Vrag uzeo i taku mahništinu!
Petar: Nego vrag uzeo i taku kàronju!
Dživa: Prokleta čas i ura ko me prvi na te naputio!
Petar: Nego prokleta ona jebena đidija koji me prvi zaruči za te!
Dživa: Uistinu ti se imaš tužit, ako iko! Tugo, imō bi sve vrijeme tvoga života tvrdo sreći zahvalit da me imaš za ženu! Meritaš li ti, nu malo promisli, bit se oženio ovakijem čeljadetom kako sam ja i od moje vrste?
Petar: Uistinu veoma me si počastila i imaš se čijem dičit onom prvom noći kad pirovasmo! Ej, s vragom! ne čini mi što sad izrijet, er izbljuvah njekijeh stvari...
Dziva: Što zato imaš rijet?
Petar: Ohaj me se, velju ti! Parjajmo to na stranu! Dosta je da mi dvojica znamo što znamo i da si ti bila veoma srećna ulovit me.
Dziva: Što mi hoćeš, crna, s tezijem rijet »veoma srećna ulovit me«? Jednoga čovjeka koji me doveo veće do ošpedala, jednoga pijančetinu, jednoga proždora koji mi je izio sve što sam imala?
Petar: Lažeš, veći sam dio popio.
Dziva: Koji mi je izprodavō malo-pomalo isve što je bilo u kući.
Petar: Za da se ne izgrize.
Dziva: I koji mi je odnio do matarca izpod mene.
Petar: Ustajat ćeš se ranije na posō.
Dziva: Nasvrhu koji nije ostavio ni čavla na gredami od kupijerte, da da ko prođe z dračom od vrh kuće do dno kuće ne bi našō za što će se zadjestit.
Petar: Moćemo se lašnje izselit ako nas uztjeraju.
Dziva: I koji, od jutra do noći, drugo ne čini nego ležat i pit.
Petar: To je za ne dat zlu na srce i ne usičijat.
Dziva: Da što da ja učinim s onoliko dječice što imam oko mene?
Petar: Što ti drago.
Dziva: Imam četvero dijeti koji stoprva pljezu i valja da ih držim svijeh na mojijem rukami.
Petar: Stavi ih na tle.
Dziva: Koji drugo ne čine na svakčas nego ciču da im se dâ kruha.
Petar: Daj im batā. Kad sam ja dobro pojio i ponapio se, hoću da je svak sit u mojoj kući.
Dziva: I pretendžaš, pijančetino, da ti sveđ ima prohodit tako kako si se i naučio?
Petar: Moja ženo, polahše, ako ti je drago.
Dziva: Tot da ja svega moga života trpim tebe takoga i to tvoje zločestvo?
Petar: Nemojmo se rarakat, moja ženo.
Dziva: I da ja ne imam načina za stavit te u šes?
Petar: Moja ženo, ti znaš da ja nijesam vele trpeć i da me nimalo ruke ne bole.
Dziva: Zaisto, nuti straha od maestrala!
Petar: Moja draga ženo, moja lijepa, tebe ti srbi škina na običajnu.
Dziva: Ukazat ću ti, zdravlja mi, da te se ja za ti konat ne bojim nimalo.
Petar: Moja drugašice, ti hoćeš silom da ti ja što dam.
Dziva: Cijeniš li ti da ja imam što straha od sve što tu mlatiš?
Petar: Moja ljubjena, ja ću tebi prodrmat uši.
Dziva: Pijance, džusto, pijance!
Petar: Okinuh ti ih.
Dziva: Mješino puna vina!
Petar: Učinili te crljenu.
Dziva: Obješenjače!
Petar: Nakolečih te.
Dziva: Zli čovječe, manigodo, lupežu! Drugo ti još ne manka nego malo zančice, izješo . ..!
Petar (uzimlje peču biljice i bije Dživu): A, a, hoćeš ih, je li? Da ti bude.
Dživa (plače): A, a, a, a, a.
Petar: Evo ti pravoga načina za smirit te.
|