Kad ta vil doteče, pruživ se jak zmija,
koja se zdaleče iz glasa nasmija,
"Avoj me, rekoh ja, Boga dil polako,
er se čut ovo tja mogaše daleko!"
Ter čezah da vas dvor ondi se ne steče, 5
što mi tvrd odgovor nje lipos tuj reče:
"Ako se ja smiju, daj se ti radosti;
a tko mi što smiju kon tvoje mladosti?
koga li ja haju, kad si ti kon mene
u kom vas gledaju lik želje ljuvene? 10
Ar da je sva sila od svita ku prave,
veće t' bih scijenila jedan vlas vrh glave."
Ter svak stan' u posluh, misleći za mal čas,
kad ovo ja začuh, ostah li vesel vas.
Ar moju rih mlados da vrime ne gubi, 15
pokli me nje rados scijeni tač i ljubi.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str., Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
