Гиљотина среће
Писац: Милутин Бојић




ДЕО ЧЕТВРТИ
II
ГИЉОТИНА СРЕЋЕ

1.

Са белих снежних висова лете
Авети пуне гнева
И око збуњене чете
Њин тутањ вијор плете
И цик им вриском пева.

Гомила дакће, дрхће и цепти,
А с гора куља бела и трепти
Нечиста хука у срми и злату,
У ковитлац се окреће и срља,
Да нађе тужну гомилу познату
И да златним отпацима прља.

Авети ноћне све брже и јаче,
Све немирније, с халаком и дреком,
Канџама ледним заостале тлаче
Обезумљене. И по снегу меком
Трагови њини дубоко зјапе.
И, као рањен центаур16 сичу,
Ноктима рију, истежу шапе
И раздераним сиктањем вичу.

Лудачки подземни тресак проломи неба свод
И растурене масе обасу присен блед
Кô скамењене, мукло зауставише ход.
И из пећина бахну џелата црни ред.

И као чудом гомила цела
У једнак колос сли се,
Крвава, гола, без одела.

Олуј затресе тисе,
И са дубова разби се кора,
И са храстова падоше круне,
И чу се клетва целог збора.

Удова тисућ има колос тај.
      Срдаца тисућ у њему звони,
Очију тисућ свој растиру сјај,
      И мозгом тисућ мисли се гони.

2.

Позорје дивље све дивље бива,
Гомиле стена буром завитлане
Растура вихор и горе разрива;
Свемиром витла корење и гране.

О, јао, како тутњи, о, јао, како млави
Вејући смрт у страви,
О, јао, како буја, и како усов плави
      И мрви хрид.

Олован пљусак свемиром хуји,
Мумла и бубња ход му судни,
Пробија, шиба хук и зуји
      У мржај студни.

Кô згрудвана каша таласи од блата
     —Здробљене носе главе,
Костију ситних слој се хвата
      Кô лед врх реке плаве.
      Колути дима даве,
А уваљано месо дрхће.
      И ледом обвијено
Скупља се све то јаче, чвршће
      Згрушано, модро и црвено.

У шкргуту је и све је у хуци,
      И пожар лиже уз дрвета.
      У дивљој буци
      Пламен цвета.

Глечери букте.
      Снегове пламен топи.
Пољане хукте
И ватром вулкан лопти,
И ватром паству шкропи.
      И гле!

Диже се мрачан жртвеник. И шири
Самртну језу, раздоре што мири,
    И равна све.
    И црвен џелат ступа.
    У модром зноју купа
    Секиру којом лупа!

Са крилима, што му ноге ките,
Са косом од платине,
    Ходи.
Брекћу му вољке крви сите
   Испод вратине.
И чопор демона води.
   Бронзане диже у вис шаке,
И створише се намах раке.
   Из криља и окриља
Његових лину туч у врењу.

Час дошао је искушењу!

3.

Са чаробнице прве падоше кврге надне
      И синџир звонко тресну,
Кô када лопта срме на златну плочу падне.
      И она сјајем блесну.
С венцем од мирте и винове лозе.
У белом руху чедности приступа,
Презриво гледа авети што грозе,
И слуша бича фијукања тупа.
      Зелене гране расипа холо
      И вије тело снежно,
Румено, меко, полу-голо,
     Осмејкује се нежно.
На удовима белим глечера одблес носи,
Мраморне ноге њене играју витки плес
И љиљани и лале у њеној дрхћу коси
     И ружичасти врес.
Тежак омотач свој са рамена је смакла,
Из дојке бризга крв кô смокве свеже сок
И шапће шева јој где рукама је такла.
    И тада наста тајац на први луди скок.
    И џелат пружи руку.
Рањена јекну, скочи.
    Бес прети у том звуку,
Бесом јој пламте очи. . .

У глатко тело нож се зари.
     Она се оте.
Земља у модрој дршће пари
Збуњена страшћу, сном Лепоте.

С вриском се брани. Косе лете.
     И сва у крви, сва у цвећу.
А џелат мрежу тешку плете,
     Док страсне тице на њу слећу.

Џин исполински урла, риче,
     Очајно руке пружа у луд,
Тресе се, цичи као сулуд
     А ватре млаз кô змија сиче.

     Узалуд је снага!
Сва крвава, опхрвана,
Чаробница, врела, нага,
Пуна цвећа, пуна рана,
На ломачи је, на ломачи веће!
А џелат смолу угљевиту меће
Под њене ноге румене и босе.
    Пламени поток ври...
Напори залуд сви.
    И залуд чупање косе.
    И залуд дојки жуд.
Мишица залуд кршај вас,
    И залуд стена студ.
    Самртни тутњи час.
По пламену што се свија
    Крв капље млада, врела.
И мирис крви обавија
    Равни и пуста села,
Мирис спржене крви страсне,
Мирис младости у пожару,
Мирис лепоте која гасне
У пламенима и у жару,
Мирис пожудне песме јасне,
Што вриштала је на гитару,
И набујале крви мирис опојно струји.
     Околом сеје дрем.

Спржена крв мирише кô тамјан сред
                   Алхамбре,
Као сазреле руже, као љиљана прах,
Кô мошус, као нарди, кô пламен жуте
                       амбре,

Кô испржена смирна и мандрагоре дах.
      Похотом чезну њене очи,
      Дубоке, светле, пуне плама,
      И из њих хладан бес се точи;
      У њима здравља крик се слама,
Обести несите што је себи мета,
Обести што буја, превире и сиже,
Кô хук укроћених мора и дрвета,
И куља све бешње падајући ниже.
     Дим штипа капке и мреже очне,
     А она руке протеже вите,
     Гроздове баца и вишње сочне
     И беле мирте мирисне ките.

     Круне се наранџе цвасти
     И густим дахом веју.
     А играју од страсти
     Недра што дојке греју.
     А ветар витла плодове и свира
     Звизгом у пјаном вртлогу оргија,
     Разбија храшће полегло и збира
     И пољем срне полуделе вија.
         Кроз косе њене кô кроз струне
           Пожудну претњу кличе
    Помамне воље снова пуне
           Што с трона Бога смиче,
Још чаробница хоће, још будућности тражи,
У задњем часу смрти расипа своје дражи,
Да голица их ветар и дим и магла сива,
      Снива пољубац, што ће
      У лудом споју уста
     Дати јој све што хоће
        Младост пуста
Од удова мпечних црн абонос бива.
А у сагорели костур страст се скрива.
И бије кроза њ кô кроз трубе,
     Кад смрт дечаштва славе,
Химну фауна што се љубе
     Крвљу младости здраве.

    Ропац је дави,
    Издисај већ јој леди жиле.
    А она дахом задње силе
    Сметове чврстих стена крави.
    И дахом оживљава
Ломаче своје, пањеве труле.
Пањ буја, пањ се расцветава
    И шуми песмом младе фруле.
    Но џелат сипа хрпе смоле;
    Осмех му игра ликом.
    А она гризе руке голе
       И сурвава се с циком.

4.

И ево чаробнице, и ево жртве друге!
Од бисера јој очи, а усне од корала.
Од злата таласаста косе су њене дуге,
Сребрне су јој руке, а нокти од опала.
     Од слоноваче ноге су њене,
     Из дојки бије течна жива,
     Бриљантне су јој зуби стене,
     У кактусовом млеку плива.

На један миг, на један глед
Растопљен бакар реком шиба,
Платинског рашћа буја ред.
Базалт се тврди стопљен гиба.
     И она, мађик благостања,
     С оковим', с криком очсјања
     Растура косе на све стране,
     Кô маховину, кô бусење,
     Посипа цвећем пусте слане,
     Дубока мора, спруд и стење.
И нове косе намах ничу.
Нове се златне мреже стичу.
Она их чупа све страсније.
     Из дојки њених жива тече...
     Крик њезин вришти све гласније,
     А бисер пада бол да рече.
Бисером плаче, но залуд је блес:
Ка губилишту њен је нагнан крок,
А она златни свој расипа бес,
Да златним трагом свој одгоди рок:
Под ногом злато. А златне јој власи
У градове се и села заплеле,
И, кô бујице помамни таласи,
Собом, у пожар, одвући их желе
И храмове, дворце, и стогове житне
И чопоре грла, и легије крда
Вуче собом као играчке јој ситне
Праћене гомилом торњева и брда.
Све се сурвава, дими се, крха,
Сажиже, пуца, блешти и прашти:
Падају с дреком са свога врха
Анђели, орли, богови ташти.
Све се у један вртлог слива,
Од свега — само злато бива,
И све у дивље злато тоне
И полуге се златне стежу.
. . . . Удови њени мукло звоне
И звокоти се растолежу.
Но залуд зуба њених клакет мамни;
Кад све јаче уз њу пуже талас пламни.
.....А трозупцем џелат боде је помамни.

Пожар је при крају. »Мир сјем« већ се чуло,
Већ жртвеник жељно новог тражи госта.
А џин убезекнут гледа храшће труло
На ком танак, златан слој пепела оста.

5.

Жртвенику ступа чаробница трећа
Колена биљурних, с ногама од стакла.
Две змије јој руке, а модра јој плећа
И са љубичастих груди стид је смакла.
Рашчупаних власи, с ожиљком на челу.
Заносних очију срам што у се згрћу.
Безбрижних образа. Пева тарантелу
Крвавим уснама што одишу смрћу.
Ненаситост ужагрена од њезина тела бије.
     Медовином груди лију.
Протежу се, к себи маме у наручја светле
                   змије.

     У загрљај да се свију.

     У пурпурном плашту,
Што у дугиним се бојама прелива,
     Игра игру ташту
И низове мртвих љубавника снива.
     У загрљају су издисали редом.
     И тај издах њихов њој је била храна.
     Сипала је ловор по челу им бледом
     И мамила друге звуцима сосана.
Кô што сада, залуд, баца ловор свенут,
Бацала је, негда, покошене главе;
Скупо њен љубавни плаћали су тренут,
Чезнући за њеним уснама што даве.

И увек млада и заносно ведра
У шкољци, морем мозга је пловила.
Расклапала је, истицала недра
И, склопив шкољку, жртве је ловила.
      Копрцали се у њезиној шкољци
      Срчући капи кобне
И некој чудној подлегали бољци
Сред руга руље злобне.

Код љубавника није године бирала,
      Сваком је дала целов један.
Мртвачки плес је сваком свирала
      Пред његов трзај ледан.
О, како заносно била је у струне
И чаробним оком све нудила дражи
За ноћ брачних ружа кад кô поток груне
Жуд што дивљом химном смрт и животе
                        тражи.

      У немоћи сва се грчи,
      Круне дроби, порфир пара,
      Док јој пламен скиптар мрчи
      И од шкољке парчад ствара.
И прште седеф и стакло се просу
Са стотинама фанфара и џида;
Стобојан мехур расу се и посу
Пепелом Џина ужагрена вида.

6.

Из глиновитих равни, из гранитних планина
Лупа се адска чује. Четврту жртву гоне.
Гвоздене ноге њене са стасом исполина
     Брекћући тупо звоне.
     Од гвожђа сва је изливена,
     А грудни кош јој сав разваљен.
     Бронзаним велом покривена.
     А зуби јој челик каљен.
Платинске руке, надни зглобови.
     На недра лопи крв од меди.
     Очи дубоке, црни гробови,
     У њима сејач смрти седи,
     И бљују кугле оловне, жарке
     И рију ватром смоле смрадне
        Капије градне,
        Торњеве надне

     И откидају гвоздене шарке
     И веју плоче и катарке.
     Чворновито трње то су њене власи.
        На један додир њена зглоба
        Тисућама се живота гаси.
        Пора јој свака три су гроба.
     Реком се крви најсилнијих храни,
     Страшна када се гладна у лов крене.
     Страшна кад посед од громова брани.
     Жрвањ су смртни грозне стопе њене.
Растурила је косе, препуне трња, жице,
А њена тешка суза кровове слама тучне.
И олтар, пун богова, на крик јој пада нице
И низ пажева белих пртљаге спрема ручне,

         Сред збуњености мучне
      Говор је њен
      Кô фијук оркана скупа.
      А гром је сен
      И окршаја лупа
        Спрам страшна њена збора:
     Далеке градове и дворове љуља.
     Тврђаве претвара у гомиле муља,
        А у баре мора
Кô светских ланаца бризгава кидања,
Кô судар сунаца пометена хода!
Завитланим бичем изнад људског рода
Она сеје јаук, лелек и ридања.

Страшни јој џелат натпојмљиве силе,
Несхватљив фатум, спутаној се руга,
Док отровом јој расечене жиле
Шикљају млазем бескрајнога круга.
Црвена кô запад, кô сунце кад трне,
       Сија се, и зари
Далеке видике сумпорне и црне
       Под гомилом гари.
Задње су јој моћи блиског краја свесне:
Трен један — и тело биће гвожђе течно.
А она би хтела да у ропцу блесне
      И да сија вечно.
Но самрт њеног чворноватог трупа
      Смрт је и њене душе.
И залуд гвожђем костију што лупа,
      Кад грчеви је гуше.

И схвати Колос сву истине страву
И опет, расут у гомиле, груну,
Да крвљу својом страшну смрви справу.
Кô нови талас новим жаром бљуну.
      Залуд у срца дупље рију
      Пепео сив да у њих скрију
Као у урне базалтне, порфирне,
Као у урне алабастра плава,
Кад дивљом треском помаме свемирне,
Страшни се мађик у дим стропоштава.
С треском што сећа на тартарску буру,
Стократим ломом стубова гранитних
Чаробница се претвара у згуру
Уз крик џелата дивље неумитних.
      И звони пад јој трупа
Као челичних стена лом.
      Кô кад се бронза лупа
И надних шина тутњи слом.
      Кô урлик лава, кô тигра цик,
      Као вучица тисућ крик,
Као опело богова мраморних,
Као тритона звук рогова зборних,
Као платине, као гвожђа шкрипа,
Лупа чекића, чекрка, полуга,
Кршај стубова, витлова и дуга...

А џелат смолу немилице сипа.

И смрт царује врх ватрена круга.

7.

      И дође витка, љупка жена.
      Очи су њене амбис тамни:
      Тајне је тајна ту скривена.
Пуна је чара у ком се утапа
Светова мртвих поворка бескрајна.
Завесе мрака раскошно расклапа:
Све бива јасно и све бива тајна.
      По њеном телу белом, млечном
      Жилица плавих сплет се сплиће.
      Ту поред Било стоји Биће,
      И тренутно се руга Вечном.
Ту вешт чатац види шаре и бројеве
Што тумаче царства, мудрост и бојеве.
Давно мртвог века урезане шаре
Живе песмом пана, нимфи и дријада.
Лепо тело скрива предревне олтаре,
А она још увек заносна и млада.
       Загонетан је њених стопа траг,
       А пољубац је чудних жеља сплет:
       Час дивље суров, час девички благ,
       Час води небу, час у мртви свет.
И њене се сузе чудновато мрзну,
       У беле траке пуне слова,
И који се шаре да тумаче дрзну,
       Падну у занос пјаних снова.
Њен осмех повест вечности тумачи,
Реч њена свака реч векова значи.
Дотиче лишће и кору дрвета.
Гомиле глава тиме васкрсава,
Низ слика које збрисала је Лета,
Свет читав, који столећима спава:
И мешају се шлемови с панциром,
С траљама бедним што јече и просе,
С низом монаха са свештеним миром
Уз плач робова и гомиле босе.

      И врисну народ мој и скочи,
      Да слика свих тих ред
Утисне вас у своје очи
      И да недара лед
Чаролијама њеним згреје.
А она мирна мре без вике.
И магла лепе скрива слике
      И њин пепео ветар веје.

Опсеном смрвљен народ плаче.
Паде. И усном прах тај таче.
      А на усни му оста тек
     Лептирних крила прашак мек.

8.

Какав то меки, ружичасти вео
       И облак мирисом посут
Обави хладан око цео,
       Над ким је осмех просут?

И мастан дим се меша, слива
      С блистањем сунца, док
Још једну жртву смрт целива
      И чита судбе рок.
         Њен поглед чудно вара.
         Млада је или стара?
У истом часу, кô девојче скаче,
      Запурена се чедно шали,
Кад боре челом се навлаче,
      По ком су седи пипци пали.
У истом часу крик кад косе јој краси вите
И руже росе недра, а чедност блиста оком,
У црном велу, бледа, босиљка носи ките
И погурена, мрачна, корача тромим кроком.
Неразумљив је поглед њен;
Час чежњив, охол, врућ и несит,
Час плашљив, дрхтав као сен,
Значајан, сталан кô кип вечит.
      Гледа далеко, кô да тражи
      Незнаних вода тајне дражи.
Невидљив ваздух грли с блаженством
             Крајње среће,
Пољупци невидљиви одјек су њене игре;
И загрљајем дечјим на лепа недра меће
Голубе уплакане и разјарене тигре.
      И топла нежност сва је.

Она за собом води орлове, лавове, рисе
И крволочне копце, крагује, псе и змаје,
      Мајмуне, куне... Сви се
Кô опијени њоме милују, грле, љубе
     И место лавежа, дреке
     Певају псалме меке
     У јерихонске трубе.
А она истог часа властите груди реже
     И руке ножем бразда
И баца мрве срца и капи крви свеже,
    Да љубимцима разда.
Унедоглед их витла, и за будућност сеје
Делове тела свог. И млеком младим греје
     Голуждрав мали створ,
     Тепа му нежан збор.
Одједном, седа сва, властити гризе дроб
И модрим ноктом рије, љубећи један гроб.
     И залуд џелати с ватром јој се ближе,
     Тајанствене уде залуд пламен лиже,
     Залуд јој низ плећа лије смола течна:
     Несагорљива је, бесмртна и вечна.
Џелат у раздражењу задрхта. Збуњен заста.
     Духну у рог
Од седамдесет шкољки. И луди метеж наста.
     И часа тог
Поврвеше црни дуси, носе клинце, гвожђа,
                   даске,
Црвене им ноге скачу, а зелена шуште
                   крила,
Севају им модре очи сред лупњаве и сред
                   праске
А по белом гвожђу шкрипе сврдло, зупци
             нож и пила,

     Диже се грозна справа.
     Настаде тајац. Страва.
Дашћу од умора, с набреклим жилама,
И прилазе жртви коју пожар плави,
Са злурадим смехом ваде је вилама
     И одводе справи.
И њено лепо тело на точак страшни
                   стиже
И конопцима тешким привезаше је голу.
А она стеже зубе с главом на срамном
                   столу
     И оштрица се диже.
Белина вратна блесну. Ваздухом рез
                  фијукну.
Сва косом обавијена, с усном што пољуб
                  нуди,
Крвава глава тресну... У грчу трепнуше
                  Уди
     А народ збуњен стукну.
И кô гоњена ветром полете пољем глава
И изгуби се у мрак. А џелат с лудом вриском
На угаљ тело сручи, које сагори с писком
Кô кад у јесен гори згажена мокра трава.

9.

     Господе, доста!
     Изгнане поштеди,
     Крај реци беди!
     Још једна оста!
Последње тражи судба искупљење
Да пропуст дадне за путеве горске,
Последња жртва за велико бдење,
За осмех сунца врх обале морске.

Ево је! Висином надвишује стене,
А очи у мора врхнебеска роне,
У облацима су меке косе њене,
А пребело раме под теретом клоне.
У прозрачном телу плам гори невидљив;
Ни најжешће буре никад га не гасе.
Пред њом оркан стрепи кô шипарац
                стидљив.

И тритонска труба наглашује гласе.
Уздигнуто чело не зна тајна шта је.
Ни на стопу још јој није пала пега.
На глави јој круна што вечито траје
А недра обвија свила белог стега.

    Не отима се. Погледа не скрену.
    Не крикнув, гази. Џелат звизну мачем,
    Да њиме пара фину кожу њену.
    Мирне, Закону кô да следе јачем,
    Њене су очи збориле са свешћу:
  »Последња падам, да васкрсну ове
   Што клонуле су пред дивљом обешћу.
   За њихов васкрс мене самрт зове!«

   Џелат реч јој схвати и с тријумфом рече:
 »Твојом смрћу жртве васкрснуће пређе,
   Власт им новом реком снова ће да тече;
   Само твога царства сурваће се међе.«

   Али се ускомеша гомила тад и скочи:
 »Не! Она с нама кроз гудуре и стене!
   Нећемо васкрс ценом смрти њене.
   Ево ти крви! Отровом се точи!«

   И тутњав метеж џида и секира
   Бесни уз лупу копаља, оклопа,
   Оргија, ветра; фанфарама свира
   И риче снага васкрслих киклопа.

Тутњавом тресну кршај и море ватра бљуну,
Заурла громом трубним, стократном праћен
                       виком,
Понорска бура шину и звизга бакра груну,
Гвоздени звон се разби грмећи гробном
                       риком.

      Џелата ред се сруши.
      Као ошинут, заслепљен, блене,
      Док дим му штипа зене.
      И ружа стог се пуши.

      И полусвесни, побеснели дрече
      И гризу усне и чупају браде,
      Изгребани се заплићу и јече.
      Властиту јетру полудели сладе.

      И преврћу се пепелом још врелим,
      Задње остатке комадају, прже,
      А Народ хита корацима смелим,
      Кличе кроз кланце грабећи све брже.

За њим се чује урлик, кикот, дрека,
А он се пење дижући све више
Светињу задњу спас од које чека
И дах похлепно црних шума сише,
Где буја тиса, смрча, бор и смрека.

Како заносно четинар мирише.

(1916)



Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.