I. Како је Винко Лозић пострадао од зле жене

Како је Винко Лозић пострадао од зле жене

Како је Винко Лозић пострадао од зле жене Писац: Јован Стерија Поповић

                                             Мото:

                              Зао човек подобан је бесном псу, који може осакатити.

                              Зла жена подобна је бесној мачки, од које не мож' да утечеш.

     Винко Лозић хтео је да се учови, да купи кућу. Зла га срећа намерила на Јелку, Алкину кћер. Ко је Алку познавао, сваки се Јелке клонио, јер је Алка била жена, која се и сада, 15-те године после њене смрти, са ужасом спомиње. За показати каква је Алка у кући била, доста ће бити само ово навести да је Алка с разбоја неубељено платно скинула, и од тога Јелки венчану кошуљу начинила.

     Јелка је била удовица често болесна, т. ј. кад је мислила после подне спавати, она је била болесна; кад је по неколико чаша ракије и толико олби вина спустила, она је била болесна. Кад су је њене другарице затекле неочешљану и неумивену, она је била болесна. Ништа мање, како је за кавгу било, за свађу, или за бој, таки је Јелка на ногама била, како гођ Доситејев Гаров на жватање његовог ковача. Она је била висока, сува, с малом главом и црном кожом, и што је особито карактеризирало, имала је два предња зуба краћа, управо рећи непрестаним језика движенијем оједена. Она је имала једну кћер Јуцу, по њеном известију од 16 година, по гласу протокола крештајемих од 20. Ова је била мања од матере, буљила је обично очи као маче, кад хоће да буде кише, и била је у образу бела. Је ли пак то белило њено или узајмљено било, то Винко Лозић казати не зна, доста да је често примечавао да боја њеног образа са осталим телом није се најбоље слагала. Јелка се врло обрадовала, кад је Винко Лозић дошао да кућу купи. Како не би? Она има лепу кћер, Винко Лозић је млад. Јуца ће мигати, он ће мигати, пак ће се заљубити, узеће је, пак ето ти живота. Да чујемо њин тајни разговор.

ЈУЦА: Мамо, је ли истина да Винко Лозић хоће нашу кућу да купи?

ЈЕЛКА: Ти си срећна; он је рад тебе да узме. Зашто би иначе куповао кућу?

ЈУЦА (чепи се на огледалу): Хи, хи, хи, зато ми он онако шешир скида!

ЈЕЛКА: Ти си срећна, кажем ти. Него пази на себе.

ЈУЦА (трчи по соби): Док ме само у неглиже види! О само то не, фрајла Јуцо! Та он неће од мене утећи. Моје очи, моја брада. Па још кад се смејем итд.

     Међутим Винко Лозић уђе у кућу, и како ће да пострада, него овако, определивши Јелки с њеном фамилијом без плаће пребиваније. Јуца то као добар знак прими. Она почне поред пенџера Винко Лозићева чешће пролазити, певајући или гвожђа на капцима узнемиравајући. Али Винко Лозић више је желео видети вредноћу, него белило; више је марио за добром газдарицом, него за чепљењем, и зато му се цела Јуца ништа друго није чинила него циц од 8 грошића, који је из далека мало нешто леп, али како се опере, таки изиђе из фарбе, и постане крпа.
 
     Јелка је вртила главом, гледајући на хладноћу Винка Лозића и чисто му је очима предсказивала шта га очекива. Да чујемо опет њен тајни разговор. Време је после подне: Јуца се чешља код пенџера, Јелка седи на орману, ноге метнула на столицу, код ње стоји млађа кћи, па јој дроњке од крогна њеног иберока маказама подсеца.

ЈЕЛКА: Хм! Он с тобом да се не разговара!

ЈУЦА: Ја још мислим, мамо, да је у мене заљубљен.

ЈЕЛКА: Шта? Триста га однело, тако се показује кад је заљубљен? Главу ћу му разбити.

ЈУЦА: Цела је варош држала да ће ме узети, па сад!

ЈЕЛКА: Шта? Бре ће га знати и сам цар, ниткова једног!

     Винко Лозић чује ове последње речи, па се упрепасти. Он уђе тихо унутра, па их запита шта се тако љуте. Јелка сакрије ноге под хаљину, јер су јој сви прсти штримфле пробили, а девојка побегне да се невина покаже!

ЈЕЛКА (кроз плач): Ви сте мене убили и моје четворо, деце.

ВИНКО ЛОЗИЋ: Ја? Како?

ЈЕЛКА: Ви сте ме преварили.

ВИНКО ЛОЗИЋ: Ја вас? Како?

ЈЕЛКА: Ја сам за кућу имала 300 фор. више.

ВИНКО ЛОЗИЋ: Па зашто је нисте дали?

ЈЕЛКА (нарогуши се): Зашто? Дошао око мене, цили, мили, ја ћу вас овако, ја ћу вас онако, док ме није преварио.

ВИНКО ЛОЗИЋ: Ваљда вам нисам казао да ћу вашу кћер узети?

ЈЕЛКА: Ко, ти? А ко си ти? Шта си ти? Мислиш ти да нема она очију? Такву бљувотину, такву несрећу?

ВИНКО ЛОЗИЋ: Знате ли шта је? Ја видим да вами није по вољи овде пребивати, зато тражите себи квартир.

ЈЕЛКА: Ко, ја из моје куће? Напоље ти!

ВИНКО ЛОЗИЋ: Ја мислим да је кућа моја.

ЈЕЛКА: Твоја, пустаијо, где ти је контракт, а? Јесам ли ја потписала?

ВИНКО ЛОЗИЋ: Потписала је ваша кћи, ви сте положили крст, у присуствију магистратског канцелисте.

ЈЕЛКА (лупа о орман): Хм! нитков, контракт је лажљив. Знам ја писати.

ВИНКО ЛОЗИЋ: Дакле, ви сте ме хтели преварити?

ЈЕЛКА: Вид'ла сам ја да си ти лопов. (Лупа ногама о столицу). Ту да ми новце положиш.

ВИНКО ЛОЗИЋ: Зар вам нисам положио?

ЈЕЛКА: Како положио, а? Где ти је квита?

ВИНКО ЛОЗИЋ: Ми смо се рачунали пред г. виценотаром, и ви сте били задовољни.

ЈЕЛКА: Он је нитков као и ти — напоље из моје собе!

ВИНКО ЛОЗИЋ: Ја сам у мојој кући.

ЈЕЛКА: А триста те ђавола, сад ћу те ја научити чија је кућа!

     С тим навуче ципелр преко онако издртих штримфла, и као вила изиђе напоље, а Винко Лозић, коме се почне соба окретати, скине врата и пенџере, па се затвори у својој соби. Тек што он готов буде ето ти Јелке, која је о догођеном чрез кћери била извештена. „Јао, триста те!" повиче она на Винка Лозића, који је у авлији био, па потегне каменом на њега. Винко Лозић потрчи к њој, па јој истргне камен. — „Ти ћеш мени врата да узимаш, је л', несрећо један и угурсузе?" Винко Лозић на то уђе у собу па се затвори. Јелка пак дође код његовог пенџера. „Убицо, убио си ме, варалицо, ђаво те донео у моју кућу! Хоћеш кућу, ђаво уш'о у тебе, па се распалио; раопалио се да Бог да! Ти да ми отмеш моју кућу! Јао, сирота Јелко, шта си дочекала! Изнели те мртвога да Бог да, свињо бугарска! Ђаво уш'о у тебе, па се распалио! Ти си ми господин, несрећа си ти, варалица, па си дошао и мене да превариш, преварили те ђаволи". — Највећа је мука била за Јелку што Винко Лозић
неће да пристане уз кавгу. Зато кад је читаво по сата тако око пенџера псовала и викала, расрди се, па тресне врата од гонка и отиде. Сад Винко Лозић помисли да се опростио беде, али неће Јелка и премда је март месец био, опет је спавала без врата и пенџера. — Шта више, сад тек почне викати и праскати. Гдегод је што дочепала, то је кршила и кварила, тако да Винко Лозић у очајанију не знајући куд камо најми неколико људи, па јој почне хаљине избацивати. — Слатка браћо, ко није видео, не желите гледати, како се Јелка при овом позорију владала. Она шчепа столицу, раздвоји је ногом, па с ножицама полети на Винка Лозића. Срећом се догоди ту страних, који је задрже. Сад нападне на људе. „Триста вас ђавола однело, лопови, угуркгузи, оставите, сад ћу вам разбити главу!" Но момци су више слушали Винка Лозића, који их.је најмио, него њу, зато се она с њима ухвати у коштац, и још се не зна ко је од њих баталију одржао. Јелка није била тако луда, као што су, је држали. Она остане с децом на сокаку спавати, с којим милосрђе целе вароши, па и судије добије. „А, то није право, сирота удовица с четворо деце, куда ће сад!" — И тако пресуде да се опет у кућу врати, док се још једанпут не пресуди. — Како Јелка ступи у кућу, таки почне викати: „Пустаијо и убицо, напоље из моје куће! Хоћеш да ми отмеш кућу отели ти ђаволи душу". Што год дочепа, поквари, подереј, а сиромах Винко Лозић изван себе дође. — Изиђу на. суд. Али Јелка сад тек покаже шта вреди. Она почне свашта одрицати: нисам, не знам, хоћу моју кућу, то су јој речи биле. Што год је сама учинила, баци бестидно на Винка Лозића, тако да овај сиромах у једу и муци проклињући и кућу и своју судбину најпосле изјави да ће јој драговољно к}фу уступити, само да му новце врати- Пристане Јелка на то, али за кратко она се промисли да ]ој није могућно потроп шене новце скупити, па удари натраг. Нећу ја то, кућа је моја, ја сам госпоја, а он ако ми је што дао, нека тражи процесом. Рекне ли Винко Лозић једну само реч, она педесет врати. Час се с њиме коље, час на судије режи, час плаче и дречи, хоће да је убију, тако да се и сам суд од ње забуни. Али она све једнако у кући седи. Сиромах Винко Лозић сасвим је од невоље оседео; она његова веселост престаде, он иђаше замишљен, иђаше као убијен, и најпосле науми да се убије. Он напуни лушку, начини тестамент, и таман да се убије, ето ти му Јелка поред његовог пенџера, неочешљана, висе јој кике, стоји јој хаљина као џак. Она изгледа као надевено мотовило. Висе јој дроњци од сукње. Кћери такође. — Винко Лозић гледа у њу, „Због ове да се ја убијем. Свет ће ме мртвог попљувати". С тим остави пушку и изиђе напоље. А Јелка га дочека. Шта је он ту чуо, слатке читатељке, не тражите да докучите, Доста ће вам бити кад чујете да је сиромах Винко Лозић од тог часа кућу напустио и нигда више у њу није ступио, оставивши и новце и све ствари од пакости зле жене. „О Боже, говораше он, осуди ме да просим, да пешке цео свет обиђем, само ми не дај да од жене страдам, као што је Јелка".

Напомене

• Све милобруке: Народна Библиотека Браће Јовановића св. 215. Панчево. — Бр. II: Српски Родољубац 1833. — Бр. III: Одломци у додатку Срп. Новина 1841 бр. 14 (под насловом „О животу људи") и у Пешт. Будим. Скоротечи 1842 бр. 1. Цела: Велики београдски календар 1852. — Бр. IV: Велики београдски календар 1853. — Бр. V: Подунавка 1843 бр. 1. — VI: Подунавка 1845 бр. 46. — Бр. VII: Седмица 1854 стр. 169. — Бр. VIII: Седмица 1854 стр. 167. — Бр. IX: Седмица 1855 стр. 5. — Бр. X: Седмица 1855 стр. 22. — Бр. XI: Седмица 1855 стр. 28. — Бр. XII: Седмица 1855 стр. 181. — Бр. XIII: Седмица 1855 стр. 188.

Извори

• Јован Стерија Поповић: Целокупна дела, књига 5, страна 107-113, Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.